четвртак, 12. април 2012.

MemorijaL




Prošla, 2008. je godina u kojoj je jedan medijski format zauvek izašao iz fabrike. VHS rekorderi su zvanično prestali da se proizvode, što znači da će video kasete, koje su obeležile najlepšu deceniju mnogih života, pripasti arheologiji.
Da li se ovaj fenomen projektuje na našu kulturu i kako?
Poznato je da srpska kinematografija ima nerešiv arhivski problem; istorija domaćeg filma je osuđena na izumiranje, zato što filmske kopije imaju ograničeni rok trajanja, ukoliko se ne restauriraju. Fond potreban za ovakvu operaciju je toliko velik da bi budžet za produkciju novih morao da se preusmeri na restauraciju starih filmova, a to je, u maloj bari punoj krokodila, nemoguće.
Slučajna, piratska sreća
Sa izumiranjem VHS formata, koji je uspevao da sačuva mnoge filmske podatke u prelaznom medijskom periodu osamdesetih, polako nam izmiče još jedan dragoceni arhivski kanal. Jer i VHS kasete, da podsetimo, imaju ograničen rok trajanja.
Razvijene i bogate države se kontinuirano bave reformatiranjem svoje kulture. Na Zapadu postoji sistemski odnos prema čuvanju informacija, za razliku od Balkana gde je sve prepušteno slučajnoj ili piratskoj sreći da neke filmove gledamo ili posedujemo.
Ali, lament nad izumiranjem naših tekovina već je postao opšte medijsko mesto, a najzanimljivija konotacija ovog fenomena se prećutkuje. Ona se nalazi u činjenici da su neke kopije ipak sačuvane, ili bar premeštene na digitalni format. Ključno pitanje je, koje?
U pitanju su, naravno, najpoznatiji domaći filmovi. Najznačajniji filmovi za srpsku istoriju, logično, naći će svoje mesto pod novim suncem. Ali, oni filmovi koji nisu bili poznati, oni koji nisu predstavljali vrh svog vremena, ostaće u večnom zaboravu, to je sada više nego izvesno.
Gde su filmovi reditelja poput Kokana Rakonjca, Vladana Slijepčevića, Miroslava Antića, Vladimira Tadeja, Dragoljuba Ivkova, Slobodana Kosovalića, Miljenka Štrpca, Vlatka Gilića…
To važi i za nepoznate filmove poznatijih autora; Za filmove Vojislava Nanovića manje popularne od njegovog „Čudotvornog mača” (npr. „Tri koraka u prazno”, „Frosina”), filmove Vladimira Pogačića bez „Anikinih vremena” (npr. „Sam”, „Pukotina raja”), filmove Radoša Novakovića, kada ne mislimo samo na „Sofku” (npr. „Krvavi put”, „Bekstva”), filmove Zdravka Randića, pošto nas zainteresuje „Leptirov oblak” ( npr. „Opklada”, „Tragovi crne devojke”), filmove Miloša Radivojevića, pošto apsolviramo „Dečka koji obećava” (npr. „Testament, Život i smrt Filipa Filipovića”)...
Sve te rolne se nalaze u Kinoteci, ostavljene da ih grinje srpskog vremena dodatno unište. Poneki od tih filmova biće prebačeni na kompakt-disk, ali bez sistematske akcije, funkcionalne najave i učestale distribucije i taj disk će nestati iz prodaje, kao što su mnogi VHS originali povučeni iz video klubova i bačeni u đubre, pre nego što se iko setio da ih iznajmi. A onda će nam ponovo ostati ta jedna kopija iz Kinoteke, čija će projekcija, usled kidanja, trajati sve kraće.
A upravo mogućnost da nešto što nije vrednovano u jednom vremenu, bude vrednovano u drugom omogućava dinamiku one umetničke istorije koju zovemo slavnom. Kod nas nema kulture i fenomena slave u njoj, jer je u prirodi slave da nastaje promenom od anonimnosti danas do trijumfa sutra.
Da bi se to desilo, potrebno je da postoji više legitimnih kultura koje egzistiraju u istom vremenu, na istom prostoru.
Granice kulture
Možda se ovde treba pozabaviti samim pojmom kulture, tako nejasnim domaćoj svakodnevici.
Kultura(od latinskog cultus, colere – uzgajati, štititi, poštovati), može da se pojavi bilo gde, ona nema veze sa granicama, ni prostornim, niti vremenskim.
Nije tu reč toliko o političkoj represiji, već o stanju društvene svesti koje nedozvoljava da neko bude umetnik pre nego državljanin (ili pripadnik nacije), ako to želi. Prirodno je da umetnik to ne mora, a može, od čega zavisi njegov umetnički izraz. Paralelni duhovi su u Srbiji nemogući, oni kojima pripadnost granicama nije bitna. A upravo ta nepostojeća, hipotetička srpska umetnost koja proširuje kulturne granice zemlje, davala bi slavu tim granicama u budućnosti. Na žalost, u Srbiji je bitno očuvanje trenutnog društva, a ne večite kulture, bitno je, dakle, ono šta nalaže aktuelna vladajuća društvena svest i vladajuća društvena memorija. Srbija je grad premali za dvojicu tj. dva fenomena: kulturnu svest i srpsko društvo.
Na tronu, zauvek
Zasad, društvo je kulturu pobedilo, zato mi živimo u jednoj neslavnoj sredini. Zato gašenje formata, kao što je VHS, kod nas nije samo tehnički problem, u pitanju je još jedan krah drugačijeg potencijala, pobeđenog statičnim i istovetnim informacijama. A kultura, kao i priroda, postoji samo ako je u kretanju.
Ako neko delo sadrži istu vrstu popularnosti kroz vreme, u pitanju je ili hibernacija ili veštačko održavanje ukusa i mišljenja koje nema nikakve veze sa kulturom. Otud ovdašnji običaj da se pozicija onog ko je na tronu vrednosti održava nepromenljivom što je duže moguće. Zato najpoznatijim filmskim stvaraocima i ne smeta propadanje kopija. Oni, na svoj lokalni trijumf nikad nisu morali da čekaju, zato što su kod nas priznanja odobrena u startu, istog trenutka kad i proizvodnja.
U pravoj kulturi, priznanja zavise od protoka vremena, bilo ono brzo ili sporo. U zemlji kao što je SAD, kada umetnik odluči da se povuče, to je investiciona odluka. Ona mu se može isplatiti u odnosu na budućnost, ako se ispostavi da je i on svojim delima projektant te budućnosti.
 Kod nas, kada se umetnik povuče, on rizikuje poniženje, koje mu onemogućava egzistenciju u čekanju. Ko se povuče iz kinematografije, to čini definitivno, i u kritičarskoj teoriji i u arhivskoj praksi.
U bržim kulturama, od kultnog statusa može da se živi, zato što se menja odnos države prema umetnicima, zato što se menja i samo društvo, menja se i vreme. Zato mi imamo mnogo talenata, koji talentom ne zrače. To važi i za svakog uspešnog umetnika u Srbiji, prisiljenog da poništi svoj kult, svoju različitost u odnosu na društveni tok.
Kultni gubitnici
Biti kultni autor, ovde znači biti gubitnik. Voleće te marginalne grupe gledalaca, koje će zauvek ostati marginalne. Zato svi traže pribežište u akademizmu što dalje od avangarde, u establišmentu, što dalje od alternative, u političkom centru, što dalje od revolucije. Danas, 2009, što dalje od petog oktobra.
 Svi ovde znaju da ako izbegnu korumpirano priznanje danas, neće ga nadoknaditi sutra. Zato niko nije istinski slavan. Zato najslavniji političar-filozof u novom veku nije više sa nama, a trenuci kad je bio, polako se udaljuju ka bermudskom trouglu srpske arhive.
A ceo domaći establišment jednom je hteo da bude svetski priznat. Mnogi umetnici, shvativši da nisu sposobni, odnosno da u nesposobnom društvu nisu hrabri za promene, naglo su počeli da se „hvale” materijalnom retorikom, koja je u zemlji bez ekonomije, ništa drugo do kriminal, i to sitni. Ubeđujući druge da je sitni interes bitniji od visoke investicije, oni lažno ubeđuju sebe da nikad nisu želeli da budu slavni.
Kriminal nije slaba tačka korupcije. Njena slaba tačka je blizina sakrivenih ili zaboravljenih talenata; restauracija izbledelih sekvenci, množina kulturnih funkcija, mogućnost slojevitog čitanja stvarnosti kroz novu memoriju, kroz totalni opoziv drugačijeg sećanja!
 „Tecite suze moje, reče policajac”.

Politika 17.01. 2009.

Нема коментара:

Постави коментар