U klub hipi-jubileja obeleženih 2009 godine, učlanilo se i englesko udruženje Monti Pajton, koje je 1969. godine emitovalo prvu epizodu svog „Letećeg cirkusa” na Bi-Bi-Siju.
Pogrešno se misli da je prvo emitovanje Monti Pajtona na domaćoj televiziji bilo osamdesetih. Ono se desilo još sedamdesetih, ali sa slabijim uspehom. Tek su osamdesete bile dovoljno slobodne za „potpuno drugačiju” seriju, i Monti Pajton je, mnogo godina posle svoje Bi-Bi-Si premijere postao jugoslovenski hit.
Ne može se reći da je popularnost Pajtonovaca u Srbiji konstantna; Sedamdesetih nezapaženo, osamdesetih euforično, devedesetih kroz filmove i danas kroz teoriju, Pajtonovci održavaju status menjajući svoju poziciju u medijima. Danas je čak moguće gledati njihove skečeve sa pažnjom i bez smejanja.
Pre „Letećeg cirkusa”, Pajtonovci su radili su kao glumci i scenaristi u okviru zabavnog programa Bi-Bi-Sija. Sa ciljem da prekinu tradiciju uštogljenih komedija sa poentom, oni su delimično improvizovali skečeve, bazirajući humor na trenutnoj inspiraciji, a često su njihovi samokritični komentari u toku snimanja, postajali sastavni deo skeča. Kao tim snimili su i tri igrana filma „Zlatni gral”, „Žitije Brajanovo” i „Smisao života”, a svaki od njih je, sa vremenom, sem glumačke, razvio i autorsku karijeru; Džon Kliz je koscenarista slavne serije „Falični pansion” kao i filmova „Riba zvana vanda” i „Ta surova stvorenja”. Erik Ajdl je koautor nagrađivane serije „Spamelot, Teri Džons reditelj filmova „Erik Viking” i „Vetar i vrbe”, Majkl Palin protagonista putopisnih dokumentaraca za Bi-Bi-Si, dok je Teri Gilijam reditelj hitova kao što su „Brazil”, „Dvanaest majmuna”, „Fišer King”, i „Paranoja u Las Vegasu”. Karijera Pajtonovog glavnog glumca, Grejema Čepmena, prekinuta je smrću 1989. godine.
Pajtonovci su, za savremenu publiku, osnivači intelektualnog humora, kombinujući nadrealistički stil moderne umetnosti sa komediografskim žanrom. Ako između „Fantoma slobode” Luisa Bunjuela i pajtonovskog skeča o papagaju ne vidimo nikakvu vezu, onda verovatno nemamo smisla ni za humor, ni za umetnost.
Smeh kod Pajtonovaca, dakle, potiče iz najozbiljnijeg akademizma. Skečevima sa filozofskom temom, citiranjem Ničea, Hegela, Šopenhauera, pesnika Šelija, Kitsa, Bajrona, Pajtonovci nam postavljaju pitanje: „Da li je akademija ta koja je smešna ili je smeh taj koji je akademski”?
Svih šestorica Pajtonovaca su visoko obrazovani; Majkl Palin i Teri Džons su diplomirali na Oksfordu, Grejem Čepman, Erik Ajdl i Džon Kliz na Kembridžu, a jedini Amerikanac u grupi, Teri Gilijem, diplomirao je na Oksidental koledžu.
Ako imamo u vidu da je takav „ozbiljan” humor, pun pojmova iz istorije i umetnosti, bio izuzetno prihvaćen kod mlade publike, uočićemo da su Pajtonovci osvojili njihov smeh koristeći prepoznatljivu estetiku apsurda.
Ali, na bolji pogled, takav apsurd je daleko od besmisla. U pitanju je svojevrsna dramatizacija satiričnog žanra, na način pristupačan mlađoj publici.
Nortrop Fraj je rekao da je satira poslednja faza svakog umetničkog ciklusa. U njoj, smrt dominira sa razjapljenim čeljustima, moral više ne postoji čak ni kao zračak nade. Ali, baš zato je tiranima u satiri zadnjica okrenuta naopačke – besmisao tada osvaja ceo prostor, jer je to poslednje što će osvojiti.
I zaista, istorijski gledano, Monti Pajton predstavlja poslednji odsjaj šezdesetih, poslednji dah kulturne revolucije koja je tad već počela sama sebe da guši, konformističkim meškoljenjem.
Ali, kako se ovaj trenutak reflektovao na nas koji smo gledali kraj revolucije dve decenije kasnije, onda kada revolucija za nas upravo treba da počne?
Za nas je zakasneli početak, logično, imao ukus kraja, baš zato su i naše promene devedesetih bile više tragične nego satirične. Zato se i mi danas, umesto na posletku, nalazimo na samom početku šezdesetih. I zato vratimo film unazad, tumačeći ovu deceniju u Srbiji:
U nedostatku liberalne svesti, a ignorisanjem istoka, Jugosloveni su slabo razumeli sjaj te decenije i njen globalni kulturološki blesak. A zvezdana prašina koja je tada oplodila ceo svet posebno je pala na zemlje Varšavskog pakta, na one koji su bili najgladniji revolucije i koji su stoga, bolje od nas shvatili prirodu semena svetske kulture. To seme je, doduše, stiglo i ovde, ali mi smo bili suviše zauzeti sobom da primetimo da se ceo svet bavi jednim velikim, sjajnim, fenomenom.
Zahvaljujući privilegovanoj opuštenosti, naše društvo nije shvatilo popularni svet, ni pre ni posle svetske revolucije. Nije shvatilo da razumevanje informacija ne znači oguglavanje na njih.
Moderna kultura je tako prošla kroz domaće licencne oči kao lažna atrakcija, kao nešto optički zanimljivo, ali niskog intenziteta. A suština razvijenog društva nije u hladnokrvnosti, već naprotiv, u osetljivosti na kulturne fenomene!
Setimo se ciničnog odnosa prema Mahareš Jogiju i hipi kulturi. Otpora beogradskih intelektualaca prema „kiču” Holivuda, Brodveja, Sanrema. Ta nadmenost se preselila i u osamdesete, ismevanjem sapunskih serija (npr. morala iz serije „Beverli Hils” kao i vanbračnih veza iz „Dinastije”).
I zato, viktorijanski uspeh pajtonovske satire na srpskim prostorima osamdesetih ne treba shvatiti kao promenu u našoj svesti, već kao odobreno zakašnjenje već zastarelog programa, pošto je šezdesetih za Srbe bio suviše nerazumljiv.
Zato se i takav humor savršeno uklopio u cinizam domaćeg mentaliteta post-Titove ere. Uklopio se u parodičnu visinu jugoslovenske privilegije, onda kada je ona bila na vrhuncu nadmenosti prema informacijama i sa istoka i sa zapada.
I zato je Monti Pajton, označavajući kraj psihodelije u svetskom, označio kraj Jugoslavije u domaćem kontekstu. Ne zato što je Jugoslavija bila umorna, već zato što se nalazila na lažnoj letećoj visini, posle koje je samo mogla da padne u rupu kotline između istoka i zapada. A onda se desilo nešto potpuno drugačije. Fawlty Towers!
Нема коментара:
Постави коментар