Teorija Arent

                                

Posle rasprodatih projekcija na Slobodnoj zoni 2012 , film o filozofkinji Hani Arent, u režiji nemačke rediteljke i glumice iz genereracije Novog talasa Margaret Fon Trota, prikazivao se redovno u našim bioskopima.

Film postavlja niz etičkih pitanja na temu ljudskog zla, ličnog morala i javne odgovornosti. Radnja je pretežno smeštena u Izrael 1963 kada je Arent, kao kolumnista lista New Yorker pratila suđenje nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu. Fon Trota preko ovog događaja objedinjuje život slavne autorke kroz njenu nemačku, američku i izraelsku karijeru. U Nemačkoj je prikazan njen mladalački ljubavni odnos sa mentorom, kasnije osumnjičenim nacističkim saradnikom Martinom Hajdegerom, u Njujorku njen društveni život sa nemačkim i američkim intelektualcima, a u Jerusalimu, odnos sa jevrejskim korenima koji će se u filmu okončati na gorak način. Izveštavanje sa tog sudjenja završiće se skandalom, kada će zbog kritike načina na koji je Ajhman medijski tretiran, razočarati svoje izraelske i američke prijatelje. Nepravedno upoređena sa bivšim mentorom Hajdegerom, Arent će upasti u nemilost svog privatnog i akademskog okruženja. Ostajući pri stavu da Ajhman nije monstrum, već beznačajna osoba na značajnoj poziciji, poslednja dela svoje karijere posvetiće temi ljudskog zla kroz pitanje - da li mediokritete treba predstavljati kao zločince? Da li ljude nesposobne da razmišljaju, treba postaviti na javni pijedestal osude, ili ih naprotiv, treba lišiti medijskog centra pažnje?

Iako Fon Trota postavlja zanimljivo dramsko pitanje, ne može se reći da je odgovor ovog filma podjednako jasan i dosledan. Možda je razlog to što je svoju junakinju povezala sa samo jednim od njena dva nemačka mentora. Drugog, Karla Jaspersa, ne pominje ni u jednom trenutku. A Jaspers je tvorac teorije o političkoj odgovornosti koju je Arent razvila u centralnom delu svoje karijere. Upravo on, različit od metafizičara Hajdegera, tumači pojam krivice kroz kategoriju pasivnog učešća u zločinu. Na njega se Arent nadovezuje u frazi Banalnost zla, tezom da velika zla ne čine fanatici i sociopate, već obični ljudi koji prihvatajući tumačenja države veruju da su akcije u kojima učestvuju normalne.

Jaspers je definisao pojam pojedinačne odgovornosti podjednako upotrebljiv i u mirnim razdobljima, dok ne primećujemo problem ni pred sobom ni pred drugima. Poruka njegovog dela je da nam veća opasnost preti od neutralnih prijatelja nego od agresivnih protivnika, pre od komšija i rodbine nego od generala i političara. Arent i Jaspers time deluju kao da odvlače pažnju sa glavnih krivaca u hijerarhiji zločina, ali ovo dvoje filozofa zapravo tumače ljudska prava unutar većih mera opreza. Po njima, pre i posle rata, najviše se treba plašiti skromnih anonimusa koji samo gledaju svoja posla, jer baš taj porodični moral onih kojima je lični život bitniji od politike, uzrokuje totalitarnu samovolju među vladarima.

Arent je tvrdila da princip po kojem tumačimo zločine, ako je logičan i opravdan kao Jaspersov, mora biti aktuelan i van vanrednog stanja. Drugim rečima, problem se može prepoznati, ne samo u nesreći već i u blagostanju (ako nam je dobro ne mora značiti da je dobro i onome pored nas). Zato je intelektualna hrabrost Arent široko uticajna, uključujući i opozicionu Srbiju na kraju prošlog veka. Njena teorija, zagovarajući autorizaciju reči iznad autorizacije mišljenja, ne govori toliko o pravnoj koliko o društvenoj represiji. Ona nas čini budnim pred svim oblicima nasilja, a ne samo onda kad je nasilje materijalizovano na sudu. Zato Fon Trota naglašava sudbinu Arent u trenutku njene negativne popularnosti. Svi koji su joj se divili napustiće je u trenutku njenog raspeća pa će i ona osetiti krst pojedinca koji se sukobio sa svojom a ne sa tuđom zajednicom.

Ali glavni argumenti Arent u ovom filmu ostaju neizrečeni. Njenu pravu odbranu nećemo naći u filmu nego u njenim knjigama koje naglašavaju da je status filozofa iznad statusa zločinca. Zapravo, nije se Arent postavila iznad jevrejskog naroda već iznad zločinca Ajhmana, a njena zamerka Izraelcima je to što nisu, poput nje, superiorni pred optuženim mediokritetom. Po njoj, zločinu se ne možemo suprotstaviti moralnim sudom već samo moralnim statusom. Upravo ta razlika odvaja lažne od zvaničnih autoriteta, jer ako je merenje vrednosti nedokazivo, merenje učinka nije.

Arent se u životu više bavila teorijom učinka nego teorijom mišljenja, iako ovaj film, kao i lik Hajdegera u njemu, govori suprotno. Po njoj, negativnom činu ne pomaže dobra namera koja mu je prethodila, kao što pozitivnom činu ne smanjuje vrednost loša namera koja mu je prethodila. Dakle, ono što suštinski izdvaja čin od mišljenja nije njegova vrednost po sebi, već njegova vrednost pred svedocima.

I dok svet 1963 misli da je suđenje Ajhmanu pitanje dobra i zla, Arent progresivno govori o pitanju dobra i zla u javnom prostoru. Koliki je značaj osobe koju stavljamo u centar naše pažnje? To je za nju važnije od pitanja - da li je ta osoba zla ili dobra? Čak i nacisti su imali svoj moral, kao i staljinisti i svi pogrešni autoriteti istorije. Proceniti vrednost moralnog autoriteta možemo samo ako izdvojimo njegove javne od ličnih, a ne dobre od loših osobina. Možda se tako neće umanjiti broj nacističkih pristalica, ali će se tako prepoznati status mučenika u očima svedoka koji su do malopre bili neutralni.

Zavedena hrišćanskom simbolikom života svoje jevrejske junakinje, Fon Trota nije objasnila da se teorija Arent ne zasniva na istraživanju niskog morala ubice već naglašavanju tragičnog statusa žrtve. Po Arent, najstrašnije u logorima smrti nije bilo stradanje Jevreja, već pokušaj njihovog poništenja kao ljudskih bića. Arent je najbolje razumela medijsku prirodu morala, koja tek čeka pogled sve masovnijeg čovečanstva - da bi se poštovala ljudska prava, ljudi prvo moraju biti javno priznati kao ljudi!

Kako da pacifisti nadvladaju ratoborne, kako da napredni utiču na zaostale, kako da robovi svrgnu gospodare ako su nevidljivi? Oni to ne mogu učiniti bukvalno, takvu bitku će izgubiti zato što je zlo drevnije i fizički jače od njih. Zlo se nalazi u materijalnom prostoru koje ne možemo srušiti i poziva se na lični moral koji ne možemo oboriti. Dobro može pobediti samo pred svedocima, jedino tako će prednosti jačih i zasluge slabijih biti upoređene. Arent možda nije pobedila nasilje, ali posle Hane Arent, nasilje ima konkurenciju. We Shall Overcome.

Popboks 29. 01 2013