уторак, 08. октобар 2013.

Dan posle

U svetskim bioskopima 2013 pojavio se film The Emperor reditelja Pitera Vebera, istorijski film o poslednjim danima Drugog svetskog rata. Radnja  je smeštena u Japan, u period posle bombardovanja Hirošime i Nagasakija pa do kapitulacije japanske vlade na čelu sa carem Hirohitom.
U centru priče su general Daglas Makartur i general Bouner Felers, dva poslednja aktivna generala poslednjeg aktivnog svetskog rata. Prvi kao vrhovni komandant okupiranog Japana i drugi kao vrhovni pregovarač i poznavalac japanske kulture i običaja. Na ovoj dvojici je da reše problem osakaćene zemlje i suicidalne vojske koja slepo verujući svom caru, ne želi da se preda.
Ali, ovaj car je u nezavidnoj poziciji. On ne želi dalji masakr svog stanovništva ali istovremeno je u obavezi da sačuva poslednje zrno jedinstva i časti najratobornije azijske zemlje. Pitanje koje američka vlast prepušta dvojici generala je: da li cara treba obesiti, ili ga pak treba odlikovati? Poput rimskih imperatora, ova dva generala moraće da pomere palac na gornju ili donju stranu života i smrti, ne samo jednog čoveka, već i celog jednog naroda.

Genarali će posle mnogo prepiski, nedostatka dokaza i diplomatskih konspiracija, odlučiti da Hirohito ostane jedini preostali car na svetu, pružajući Japanu mogućnost da se posle najstrašnije atomske kazne vrati na svetsku političku scenu. Izveštaji generala Felersa predstavljaju Svetu knjigu događaja u kojima se ogleda, ne samo sudbina zaraćenih naroda već i svih nacija koje će biti savremenici opšteg nuklearnog nauružanja. Možda je baš mir sa Japanom, kao jedine zemlje koja je na svojoj koži osetila miris atomske bombe, uticao da ne dođe do trećeg svetskog rata u nastavku prošlog veka. Možda je japanski car, sa svoje tačke gledišta, apsolutni ujedinitelj celog sveta, jer je ostvario konačni cilj svih imperija i tako postao vladar jedine miroljubive imperije u istoriji, one koja nema sa kim da ratuje jer drugih careva više nema.
Sa jedne strane, Amerikanci su izvršili užasan genocid, bacivši bombe na civilno stanovništvo, ali sa druge, religiozni moral japanske vojske pokazao je zube ekstremne tradicije, koja nalik američkim Indijancima, priziva duh ratničkog fanatizma, vrednujući kolektivnu smrt više od pojedinačnog života.
Dok gledamo ovaj film, kao i japansku odlučnost da istraju u apokaliptičnim uslovima nuklearnog uništenja, ofanzivnost Nemačke i njenog rajha deluju kao jedan u nizu tragičnih epizoda feudalne istorije u tranziciji sa imperijalnog uređenja na državni sistem. Ako i nije Japan započeo rat već, kako evropska istorija tvrdi - Hitlerova Nemačka, Japan ga je okončao, stavivši poslednju tačku na ideju carevanja, koja datira od vremena starih Rimljana, a završava se propašću Osmanlija, Austrougara i carskih Rusa. Hitler se u ovom filmu ni ne spominje (doduše, prećutan je i japanski genocid nad Kinezima koji po najvišim procenema broji i do 300 000 žrtava), kao jedna od mnogih reakcionarnih figura koja nije uspela da zaustavi neumoljivi progres čovečanstva od razvoja industrijske proizvodnje na početku dvadesetog veka, do razvoja informatičkih sistema na kraju milenijuma.                          

Od kolonizacije Indije, pa do britanskog napada na Kinu, osvajanja Hong Konga i legalizovanja tržišta opijuma, istočne i zapadne kulture su uslovljene faktorima koji nisu samo politički i religiozni, već pre svega ekonomski i trgovački. Ali, sa druge strane, ova globalna tržišna ekspanzija prouzrokovala je otpor bivših ideologija, koje su pokušale da preusmere zapadnu politiku ka izgubljenoj tradiciji istočne civilizacije; od kulture romantizma devetnaestog veka, preko viteške duhovnosti Prvog svetskog rata, do prevlasti teorije o arijevskoj rasi i konačnog uništenja svega romantičnog i časnog u Holokaustu Drugog svetskog rata. Ipak, relikt ovog zloduha koji je pokušajem da uništi druge uništio sam sebe, ostavio je svoj trajni imperijalni trag, gde drugde nego na najdaljem istoku, tamo gde je naš dan, njihov dan posle. Kada su imperatori, faraoni, kraljevi, carevi i sveti ratnici redom skinuti sa svetske vojno-političke scene i poslati natrag u svet legendi i mitologije, jedan jedini je ostao sačuvan u zemlji izlazećeg sunca.

Svetski ratovi su ništa drugo do pokušaji stare istorije čovečanstva da časno istupi van istorije novog sveta. Evropska čast je, zahvaljujući Hitleru otišla dođavola, ali je u Japanu, uprkos japanskim zločinima, (a zahvaljujući Hirohitu i Amerikancima), ostala plamteći eksponat feudalnih mumija i dinosaurusa celoga sveta, izloženih u noći muzeja koja zauvek čeka izlazak nove polarne svetlosti.


Filmske radosti. 19. 9 2013 


Нема коментара:

Постави коментар