среда, 17. април 2013.

Zvezde i partizani


                    
                                     

                                CRVENA ZORA, REVISITED


Rimejk filma Crvena zora, nije se pojavio u srpskim bioskopima ali može se naći na beogradskim ulicama. Prvu verziju iz 84 režirao je scenarista Apokalipse danas i reditelj Konana varvarina, John Milijus. Novu verziju potpisuje kaskader Don Bredli. U pitanju je franšiza, za nas posebno zanimljiva jer se nadovezuje na slovensku tradiciju ratnog propagandnog filma, ali sa različitim ideološkim postavkama. U obe verzije komunisti se nalaze u ulozi negativaca i okupatora, dok Amerikanci u ulozi revolucionara i gerilskih boraca za oslobođenje svoje teritorije. Razlika između nove i stare verzije je što su u prvoj okupatori Sovjeti, a u drugoj Severni Korejci. Film je smešten u severne planinske predele da bi izbegao stereotip južnoameričkih revolucija, jer stil ovog filma nalazi inspiraciju daleko od američkog kontinenta, ni manje ni više nego u tradiciji jugoslovenskog ratnog filma. Zvuči neobično, ali uz zaseban slučaj filma Bitka za Alžir Đila Pontekorva iz 1966, jugoslovenski film je najviše uticao na Milijusa prilikom rada na Crvenoj zori (O tome svedoči dokumentarac Partizanski film Igora Stoimenova, više puta prikazan na History Channelu). 

Partizanski film zauzima posebno mesto u istoriji filma zato što spada u poseban žanr. Sovjetski oružani filmovi pripadaju široj odrednici ratnog filma, dok samo naša kinematografija nosi samostalni pridev - partizanski. Pošto je ovaj film očigledan presedan za Holivud, razmotrićemo po čemu se razlikuje od tipičnog američkog ali i od ruskog propagandnog filma.

Crvena zora je ostvarenje koji se bavi svetskim ratom, sovjetskom armijom, američkom propagandom i jugoslovenskom estetikom. Reč je o filmu smeštenom u budućnost i umesto drugog, bavi se temom trećeg svetskog rata. Taj rat nije prikazan kao nuklearna kataklizma već kao teritorijalna okupacija američke provincije, što znači da se film ne bavi Amerikancima kao osvajačima zapadnih teritorija već, nalik Indijancima, ovde im je dodeljena uloga ratnika - starosedeoca. Kako se njihovi neprijatelji politički utvrđuju na novoosvojenom prostoru, tako su naši junaci prisiljeni da se ponašaju kao pleme, potom kao teroristi i na kraju kao prava partizanska vojska. Poput drevnih mitologija, ovaj film izjednačava biološke promene u čoveku sa arhetipskim kretanjima u društvu. Crvena zora je priča o buđenju svesti, u kojoj se razvoj i sazrevanje ličnosti svode na istu epsku ravan kao i manevar tenkova ili napradovanje padobranskih jedinica. 


 Naravno da političke konotacije ovog filma ne treba uzimati previše ozbiljno. Ali, razlog zbog čega je Milijusov film ozbiljan je taj što je u njemu ideološki sukob između zaraćenih strana, metafora za kulturološku razmenu informacija. Drugim rečima, film govori o razvoju jedne organizacije prateći promene u životu njenih tinejdžerskih članova, koji izrastaju od dece do odraslih, od nestašnih do opasnih, od anonimnih do slavnih, od huligana do heroja. Na kraju, njihova pobeda postaje očigledna kada od tipičnih Jenkija postanu netipični Sovjeti. Autori ovog filma ne iznose političke stavove, već slavu trenutka u kojem Amerikanci, pod uticajem rusofobije, postaju veći Rusi od samih Rusa i zato ih pobeđuju njihovim oružjem. Što bi rekao Bodrijar - simbolička razmena ili smrt.



Ono po čemu se ovaj film razlikuje od Holivuda je ravnopravni odnos ženskih sa muškim likovima, preuzimajući socijalistički koncept jednakosti među polovima. Ali najkontraverznija je scena likvidacije partizana od strane partizana, povezana sa scenama streljanja koje smo često viđali u filmovanoj disciplini Titove armije. Dojučerašnji prijatelji postaće međusobni dželati, a film ne tretira to kao nešto loše, već kao ekstremni dokaz gradacije odgovornosti u ličnostima junaka i promenljivosti kulture njihovog života. 
Takođe je zanimljivo da se ovaj film bavi fenomenom “terorizma” u pozitivnom smislu te reči. Autori hoće da poruče da ono što je nekome terorizam, za druge je borba za nezavisnost. Rečnikom organske teorije, svaka država je u početku nekome bila teroristička organizacija, kao što starim ljudima mladalačke pobune često predstavljaju adolescenski poremećaj a ne prirodnu smenu generacija. Partizanski podžanr je, u dramskom smislu te reči, vrsta filma koja se najviše bavila idejom terorizma, i to ne kao političkim činom već kao kao bio-kulturnim fenomenom.

U prenesenom smislu, ovaj film ne govori o komunističkoj okupaciji već o umetničkoj komunikaciji. Zamislite šta bi se desilo da su Sovjeti puštali svoje filmove svaki dan u američkim bioskopima? Pa lakše je zamisliti vojnu invaziju iz prostog razloga što većina sveta bolje razume rat nego umetnost. Zato i postoje ratni filmovi, oni se ne bave vojnim, već dramskim sukobima, prevodeći to na jezik publike koja bolje razume fizičke okršaje od scenske igre. Baš to određuje umetnički značaj ovog žanra, vrste filma koje se bavi ratnim igrama u bioskopu.
Originalna Crvena zora, snimljena u srcu reganovske ere, sa tada mladim zvezdama: Patrikom Svejzijem, Čarlijem Šinom, Leom Tompson i Dženifer Grej, predstavlja trenutak u kojem je naša kultura mogla biti prepoznata u svetskom kontekstu. To su poslednji talasi hladnoga rata, za neke najteži a za nas možda najlepši period prošlog života. Kada se hladni rat okončao, a sovjetska Evropa konačno podigla gvozdenu zavesu, naš ratni film mogao je da opstane na svetskoj pozornici, samo onda kad se iz crvenog bioskopa preselio u tamno crvenu stvarnost.
                                                                    

















RTS 2. 28. 03. 2013