понедељак, 1. септембар 2014.

Statusna inverzija



Filmovi za „polu-intelektualce“ predstavljaju vrh savremenenog komercijalnog filma. Ali, za razliku od ostalih filmskih publika, kvazi-intelektualce niko ne naziva pravim imenom (ciljnom grupom). Ne kažem da ja nisam kvazi-intelektualac, ali baš iz tog razloga, svi mi inteligentni mediokriteti dužni smo da prepoznamo kolektiv kojem pripadamo i tako otkrijemo naslov najskrivenijeg kopirajterskog motiva današnjice - tržište umerene gradske inteligencije.
Folk publika sebe zove pravim imenom, sportska publika takođe, porno publika pre svih, kao i svaka (sub)kulturna distribucija koji služi uskom krugu poznavalaca. Ali, kako nasloviti publiku i reditelje poput Dejvida Finčera, Kristofera Nolana, Darena Arenfovskog, pa i Martina Skorsezea... Činjenica da je „Početak“  Kristofena Nolana (film o misaonim arhitektama koji utiču na promenu fizičkih teritorija) koštao 160 miliona dolara govori da je naš svet ili jako pametan ili da taj film nije napravljen za pametne već za one koji žele da ispadnu pametni u društvu. A njih možemo podeliti u dve grupe: na stvarne učenike i lažne proroke. Film Dejvida Finčera Društvena mreža tematski analizira obe grupe.
Social Network (2010) priča je o Mark Zukerbergu, osnivaču Fejsbuka i najmlađem milijarderu na svetu. Dok je kao student Harvarda pripadao manje privilegovanim klubovima, osećao je klasnu nepravdu. Želeći da bude šire priznat, samoinicijativno je prešao u društveni sektor i dizajnirao internet projekat koji će postati jedna od najunosnijih poslovnih ideja svih vremena. Film počinje u pokušaju glavnog junaka da opravda drugarici sa koledža svoju želju za statusnim napredovanjem. Sa takvim priznanjem on će pred njom ispasti loš drug, čovek i frajer. Do kraja filma, vreme će pokazati njihove statuse u suprotnom svetlu.

Vilijam Vajler (Ben Hur, Praznik u Rimu, Časovi očaja, Prijateljsko ubeđivanje, Gospođa Miniver, Orkanski visovi) je reditelj koji se kroz svoje filmove bavio analizom različitih statusnih revolucija. Dejvid Finčer (Sedam, Igra, Fight Club, Zodiak, Neobičan slučaj Bendžamina Batona) u ovom filmu podseća na ovog legendarnog reditelja, prateći revolucionarni put grupe mladih jevrejskih naučnika - od muvanja riba na fakultetu do njihovog preobraženja u ribare ljudskih duša, na internetu. Ovo je film o društvenim promenama i o pobedi pojedinaca koji su osetili nepravdu u prisustvu onih prijatelja koji misle da klasna svest predstavlja grešnu misao. Upravo se takvi „moralisti“, po Finčeru i Vajleru, zovu - robovlasnicima.


Građansko društvo (po teoretičarima prirodnog prava - Leu Štrausu i Aleksandru Koževu), zajednica je bivših robova. Kao inferiorni, robovi ne osećaju uzvišenu plemenitost čistih ideja, univezalnih metafora i otmenih vrlina. Naprotiv, građansko društvo teži ka  vladavini sporednih asocijacija, tračerskih senzacija, novinarskih špekulacija i svih urokljivih pogleda koje društvo čine grešno nemirnim i podložnim stalnim promenama. To jeste neravnopravno društvo, ali je u njemu, za razliku od feudalnog sistema, svako prihvaćen kao ljudsko biće (zakon ekvivalentnosti).
A šta obično ljudsko biće može da zanima više od poređenja sebe sa bogatijima, uspešnijima i slavnijima? Tu dolazimo do ideje o drištvenim mrežama; statusi promenljivih vrednosti, zvezde koji se uspinju i padaju, sve nas to upućuje ka filmu, rokenrolu i internetu, hibridima moderne kulture koji su globalizovali istoriju idejom da su društveni odnosi dinamičke prirode i da se staleži menjaju. Taj (zapadnjački) put možemo nazvati smerom - od politike ka ekonomiji, a Marks bi rekao - od naučnog do utopijskog socijalizma.
Ko sme javno da prizna da želi društveno priznanje više od novca? Koji sponzor bi radije finansirao žurku nego rad? U Finčerovom filmu, to je Sean Parker (Justin Timberlake). Ali u Srbiji, takvi ekonomični liberali zarobljeni su u konzervativnim prostorima. „Čestiti“ ljudi, koji ne razumeju niža moralna tumačenja od svog, tvrde da je čovekov karakter bitniji od njegovog statusa. On to i jeste - iz ugla gospodara. Robovi pak, u želji za ravnopravnošću, teže ka komparativnoj logici, poredeći se sa drugima. Zahvaljujući tom poređenju, situirani bezbrižni čovek posle 1789, za buržuasku istoriju spada u nezasluženo privilegovane. Zato i postoje slobodni novinari, nezavisni mediji i društvene mreže, da konotativno tumače ljudske statuse, odvojeno od njihovog klasnog određenja.
Ideja da najmlađi milijarder na svetu ne može lako da nađe devojku, baš govori o pobedničkoj razlici između njegovog statusa i njegove klase. Upravo zato je glavni problem „Društvene mreže“ u tretiranju ženskih likova kao negativne refleksije muških socijalnih napredovanja. Radnja u kojoj muškarci do kraja filma osećaju nepravdu nanetu od strane žena, čini ovaj film ženomrzačkim šamarom, maskiranim dioptrijom kompjuteraške dalekovidosti. Ova priča ne tretira ženu kao revoluciju (kao kod Eugene Delacroix - „Sloboda vodi revoluciju“), već revoluciju kao ženski poraz (kao kod Camerona Crowa u „Almost Fameos“). Činjenica da su „Groupi“ devojke u ovom filmu postavljene kao psihičke nakaze, čini Finčera lažnim revolucionarem; to je onaj koji krade devojke od pravih generacijskih heroja, čineći, ne heroje, već te iste žene, gubitnicama.
Umesto da prikaže prve ženske pristalice FB pokreta kao Magdalene apostolskih mreža, Finčer ih slika kao žene u zabludi. U nameri da pruži podršku statusno inferiornim frajerima sveta, on podilazi njihovoj osvetoljubivosti, osporavajući njihov trijumf, podsećajući ih na kompleks prvobitnog čulnog neuspeha. Ali, to su porazi, samo iz ugla propadajuće više klase (Finčer). Za nižu klasu u usponu (Zukerberg), sećanje na inferiornost može biti samo sadašnji dokaz trijumfa.
Finčer ovim filmom, menadžerskom inteligencijom, redukuje Zukerbergov status, potiskujući genija do izlaznih vrata na žurci, kao kada srpsko javno mnjenje potisne realitet ljudi poput Tesle -  tumačeći genijalnost kao izolovanu usamljenost. Ostanite asocijalni, to znači - pustite nas, prosečne generacijske agente da krademo ideje od vas pametnijih, da bi preuzeli vašu društvenu nagradu.
Na filmu, lažni geniji poput Finčera lako pobeđuju. U (virtualnoj) stvarnosti, uspeh nije tako muška stvar. Facebook je bal u kojem ipak dominiraju ženski statusi, bez obzira na status šefa sale. Ta sloboda i omogućava studentima da upoznaju žene, pre konobara. Ali, ko tvrdi da je Facebook samo mreža za upoznavanje, živi u filmu (za poluintelektualce), odnosno - nije upoznao B stranu mreže. A mnoge moje FB drugarice, sem face, objavile su i onu drugu stvar.