среда, 01. октобар 2014.

Balkanimacija


                                                                                                                                                                             ESEJI O ANIMIRANOM FILMU
                      
                                                        


                                                         VS

Ako ne i prvi, onda najbolji srpski dugometražni animirani film, u debitantskoj režiji Alekse Gajića, smešten je u Beograd, u budućnost koja se ne razlikuje mnogo od sadašnjice.
Višegodišnji rad Alekse Gajića i njegove filmske ekipe na filmu Tehnotise: Edit i ja predstavlja pravi proleterski podvig, pošto je trajao više radnih godina da bi utabao put modernizaciji naše kinematografije, koja sad može mirno da spava.
Šalu na stranu, biti moderan u konzervativnom sistemu hrabra je pozicija, ali ona nužno donosi i kompromise. Gajić upada u najčešću zamku srpskog scenarija, poznatu kao - prosečni glavni lik. Budući bez inteligencije i harizme, protagonistkinja Edit ne uspeva da opravda sebe ni kao glavni, ni kao naslovni lik. Izjednačavajući Edit sa njenim okruženjem unutar kog junakinja pristaje na bezličnost svakodnevne komunikacije, Gajić je (ne)svesno najavio da ne želi mnogo da reskira. On će reskirati, kao i sama Edit, ne kad mu to nalažu kreativni ili moralni principi, već samo kad bude morao.
Zato se može reći da Aleksa Gajić mudro i oprezno ulazi u kinematografiju, ali ne i trijumfalno. Posledično svom liku, uz puno truda i dobre namere, ali bez ofanzivne želje za društvenom promenom, on, polazeći od nule, snima tipičan srpski film! Ostaje pitanje - čemu onda animacija, čemu budućnost, zašto Manga rukopis..?
Deluje da je po sredi licenciranje moderne estetike i tehnologije, sa motivom da i mi dobijemo nešto što liči na inostranstvo. Takav stav, umesto da animira budućnost u Srbiji, animira Srbiju u budućnosti, crtajući uputstvo svim gazdama - kako da održe istu društvenu hijerarhiju i pored tehnoloških promena koje neizbežno dolaze. Ovaj recept je ostvariv, ali i limitiran. On deluje moderno, ali samo unutar zemlje kakva je Srbija.
Ali, Edit i ja uspeva da bude iznad tog stava. To je SF film; film dvosmernog vremena u kojem se dalekosežni ideal autora može videti iznad trenutnog interesa većine njegovih kolega, unutar ili van njegovog tima. Gajićev rad, u neskladu sa radnim motivima sistema oko njega, postaje bojno polje suprotnih ciljeva; patrijahalnog i emancipovanog, virtualnog i realnog, seljačkog i gradskog. Zato je film pun vulgarnih replika koje navodno govore gradskim jezikom; čest princip našeg filma - da psovke u kombinaciji sa intoksinacijom lažiraju doživljaj urbanog dizajna, podesan je za sve prosečne narkofile kao i za prosečne Balkance  Ne zato što oni čine većinu publike, već zato što čine većinu filmskih ekipa u Srbiji.
Činjenica da je, na kraju, u ovoj neravnopravnoj borbi protiv domaćeg Golijata postignut remi, čini Aleksu Gajića stvarnim herojem, a njegovu junakinju lažnom žrtvom. A zajedno se greškom, nalaze u naslovu filma.


Popboks 31. 08.2009.

                    
                DIJALEKTIČKI MATERIJALIZAM


Kulturni prostor bivše Jugoslavije je početkom 2012 obeležio zanimljiv jubilej. U pitanju je 50 godina od Oskara za film Surogat Dušana Vukotića iz 1962. To je ujedno prvi neamerički animirani film kome je dodeljena nagrada američke akademije.
Takođe u pitanu je jedini Oskar ikada za Jugoslovenski film, u svim konkurencijama. Posle raspada zemlje, sem Bosne i Hercegovine, nijedna država sa ovih prostora nije se približila trijumfu Surogata.
Zanimljivo je da Surogat ne pripada disidentskoj struji domaće umetnosti. Ne bavi se romskim metaforima, a ni ratnim porazimima ili pobedama. U pitanju je satirična alegorija o turističkoj srednjoj klasi na letovanju. Cela radnja filma dešava se na plaži, u kojoj glavni junak, putem naduvavanja, proizvodi veštačke substitucije za svoje želje i potrebe, od dušeka, preko automobila, do devojke.
U pitanju je prilično vedro intoniran film, koji, ako nešto kritikuje, to je zapadnjački sistem virtualnog sveta, baziran na potrošačkim vrednostima, u kojem marketing konzumerstva dominira nad stvarnom prirodom života.

Ovaj film, značajan je na najmanje tri različita nivoa.
Prvi je stilska originalnost, koja koristila jednostavni postupak animacije, dvodimenzionalno postavljene na nivo geometrijskih oblika, trougla, valjka I deltoida. Američki film, pre Disnija i kanadskih animatora, nije poznavao ovu tehniku minimalističke animacije.
Drugi je kritika potrošačkog konzumerizma, koja će postati ključna figura za sve što nazivamo antiglobalistički angažman, od psihodelične umetnosti do postmoderne filozofije.
Treći nivoa značaja još nije formulisan, već čeka da bude otkriven u budućnosti. Tiče se kritike, ne globalnog već isključivo jugoslovenskog konzumerizma, specifične otuđenosti domaće srednje klase, koja je mnogo pre MTV-ja i reganovske neoloberalističke dekadencije, dovela do fenomena otuđenja potrošača u  komercijalnom svetu. Jugoslavija, danas gledano, je  po mnogo čemu bila virtualna zemlja, najviše po strukturi politike i ekonomije. A šta ako je jugoslovensko otuđenje bilo pre svega kulturološke prirode? U zemlji u kojoj smo gledali repetativne priloge o diktatoru umerenog političkog usmerenja, kritičke agitacije o disitentima u aktivnim  filmskim produkcijama, socijalističku upravu sa građanskim moralom i porodičnu klasu autoriteta bez obrazovanja, bili smo svedoci neozvaničenih prostornih privilegija, statusima pobrkanih naslova, aplikacija i frekvencija. Pa ipak, svi ti statusi, uživali su mir i slobodu, koja je u tom trenutku bila nedostižna mnogim društvima sa obe strane gvozdene zavese. Ta unikatnost dovela je do kompleksa više vrednosti u odnosu na celokupnu savremenu kulturu. Nije ni čudo da smo tako postali pioniri liberalne dekadencije, sa tom razlikom što usled pomanjkanja medijske svesti, južnoslovenska progresivnost, za razliku od anglosaksonke, nije bila globalno poznata. A to je posledica strategije u kojoj prednost naših informacija, za razliku od kapitalističkog tržišta, nije bila eksponirana, već sakrivana.
Najčistiji izuzetak od balkanskih pravila ćutanja predstavlja film Surogat, koji poput naslova istoimene pesme the Who, anticipira baš onu poruku po kojoj će dvadeseti vek postati vek masovne kulture. Vek koji je znao da uživa u dijelaktičkom materijalizmu i da to uživanje promoviše kroz svest koja izjednačava imaginaciju sa životom, psihoaktivnost sa svešću, teoriju sa praksom, stvaraoca sa delom. Vek koji se nije stideo svojih uspeha, krijući svoj feudalni status prisvajanjem tuđih autorskih prava. Posleratna Jugoslavija je izuzetak od tog veka, a Surogat izuzetak od Jugoslavije. Zato njen autor nije Jugoslavija, ni revolucija, ni narod, već animator iz Zagreba, gost iz galaksije.


Popboks 12. 02 2012

                                            
                        KNJIGA U POKRETU


Festival evropskog animiranog filma Balkanima, održava se po jedanaesti put u Domu kulture Studentski grad na Novom Beogradu. Reč je o jednom od dva festivala u Srbiji posvećena filmskoj animaciji (drugi je Animanima u Čačku). To je prilika da se pozabavimo fenomenom ove vrste filma u lokalnom i globalnom smislu.
Animirani film vodeća je filmska forma u svetu. Ne zato što većina filmova koristi animirane efekte već zato što dečiji animirani filmovi, od Diznija do Piksara, donose najviše novca američkim studijima, baveći se negovanjem klasične holuvudske priče više nego savremeni igrani i dokumentarni filmovi koji se mahom suprotstavljaju američkoj pripovedačkoj tradiciji .
Ali Balkanima nije festival komercijalnog filma za decu, već umetničke animacije u kojoj nezavisni autori kombinuju različite tehnike, stilove i značenja, istražujući nove vrednosti likovne umetnosti u pokretu. Legendarni Nikola Majdak, bio je osnivač i umetnički direktor ovog festivala, pa i najviše uticao na činjinicu da je ovaj festival sve posećeniji iz godine u godinu. 
Uprkos značaju Rastka Ćirića, Vere Vlajić, Gordane Vitomirov, Jelene Bešir, Nikole Majdaka Jr, Mirele Srebrić, Tijane Prodanov, Ive Ćirić, moramo zaključiti da se domaća animirana produkcija nalazi u velikoj krizi. Taj problem je poseban ako se ima u vidu da je jugoslovenski film svoje najveće uspehe u svetu ostvario upravo u animiranom žanru, od Zagrebačke škole do Beogradskog kruga. Razlozi za ovu krizu su uglavnom novčani. Dugometražni animirani fimovi, koji ne mogu koštati manje od milion evra, rade se jednom u sto godina, dok kratkometražnh ima oko pet godišnje što nije dovoljno da se uspostavi vrednosni kontinuitet  koji bi odomaćio ovakvu vrsta filma u Srbiji.
Ali to nije sve, postoji nešto u samoj produkciji animiranog filma, što dodatno otežava njegovu realizaciju na ovim prostorima. Naime, rad na animiciji ne dozvoljava improvizaciju. On počiva na precizno utvrđenim planovima i storibordu. Kod igranog filma, moguće je popraviti nedostatke priče montažnim rešenjima dok se kod animacije to može odnositi samo na zvuk, a što se slike tiče povratka nema - ono što smo unapred postavili moramo da nacrtamo. U igranoj montaži možemo da menjamo pokret a da nas ništa ne košta ali animacija je mnogi sporiji i dugotrajniji proces i ako se predomislimo u toku rada to će nas koštati više nego ceo budžet filma. Ali ova okolnost pretvara se u paradoks jer animacija postiže baš suprotan efekat na gloedaoca to jest, više od svih filmskih vrsta, liči na improvizaciju! Pošto se ne odnosi prema direktnoj stvarnosti, animirani film uvek deluje kao da je maštovitiji, avangradniji i spontaniji od drugih filmskih vrsta.
Postoji nešto halucinantno u svakom crtanom filmu, nešto što deluje kao da su ga radili timovi na psihoaktivnim supstancama. Ali utisak vara, halucinacija je posledica filmske iluzije, dok je princip iza te iluzije, mukotrpan, racionalan i monoton proces koji zahteva radnu disciplinu, društvenu izolaciju i monaško strpljenje.
Nasuprot njemu, dokumentarni film npr može biti vrlo jeftin, ali da bi ostvario željeni utisak mora svedočiti o realnosti kroz šokantni efekat nekog slučaja koji je često uslovljen tematikom nasilja. Siromaštvo niskobudžetne produkcije  koencidira sa osećanjem sirovosti, dok utisak spontanosti i lakoće crtanog filma proizilazi iz luksuznog odnosa prema radnom vremenu i prostoru. Animacioni budžet, poput neke banke, zahteva bogatstvo u startnoj kalkulaciji i izvesnost u dugoročnom kreditiranju. Zato je animacija kod nas retka, ona mora biti suptilna u metodu, komforna u prostoru, dugoročna u vremenu i jasna u ideji, inače neće biti realizovana. Baš zato je animirani film dramski zanimljiv, jer iako na prvi pogled deluje kao vrhunac likovne umetnosti, animacija u sebi krije literarni, pisani plan, stabilniji od mnogih igranih produkcija čije su vizuelne mogućnosti u raskoraku sa napisanim željama. A scenario je tradicionalni problem domaćeg igranog filma, ne zato što nema dobrih scenarista, već zato što bez organizovane mreže studija i uslova gotovo je nemoguće snimiti film onako kako je napisano, nego se reditelji snalaze na licu mesta, koristeći avanturu improvizacije i tolerišući mogućnost naknadnih izmena. Kod animacije je drugačije, finansijske mogućnosti moramo predvideti bez rizika, inače ništa od filma.
Svaki autor, čak i konzervativan, želi da ostvari utisak umetničke slobode u svom delu. Domaći igrani filmovi retko ostvaruju taj utisak zato što nailaze na objektivne prepreke stvarnosti. Zato animacije u Srbiji ima malo, ali kada se pojavi, podseća nas na arhetip kreativne slobode i nadahnuća.

Svaki animirani film je politički liberalan. Ako autor baš neće to da bude, on mora dvostruko da se potrudi da bi to predočio gledaocu. Kod igranog filma je obrnuto, autor je tu prisiljen da se ponaša kao ratoborni osvajač produkcionih teritorija i zato domaći filma izgleda plemenski staromodno i patrijarhalno, dok animirani film po pravilu deluje kao da su ga radili nastavljači psihodeličnog pokreta šezdesetih. Savremeni animirani filmovi su dela mirnodopske kulture i primeri pacifističke umetnosti koja kroz iluziju oživljenog pokreta emituje poruku mira i lepote više nego bilo koja druga filmska tehnika.
Svratite do Balkanime, videćete filmove koji uspostavljaju tradiciju revolucije, ostvarujući ono što bi mnogi filmski radnici hteli a ne mogu; da projektuju simbole u kretanju a ne dokaze čovekovih fizičkih granica. To je problem nerazvijenih kinematografija, ograničenje uslova koje nam ne dozvoljava da budemo ono što želimo, ljudi koji zarad umetnosti, animiraju druge ljude.




Popboks 3. 10. 2012

Нема коментара:

Постави коментар