понедељак, 31. март 2014.

Putovanje na kraj noći

                               
Goran Gocić je napisao svoj prvi roman pod imenom TaiKnjiga je napisana “ispovedničkim” stilom, u prvom licu jednine i bavi se autobiografskom ljubavnom avanturom srpskog pisca i jedne prodavačice ljubavi iz Bangkoka. Zapravo, reč je o dramskom trouglu između glavnog junaka, njegove orijentalne muze i poročnog tajlandskog domaćina, našeg zemljaka, koji se, poput Harija Lajma u Trećem čoveku, zaglibio u stranoj čaši duže nego što je trebalo. I kao Holi Martins iz istog romana, Gocić prolazi kroz sve čulne i materijalne greške koje je iskusio njegov prethodnik, ali činjenica da je ipak stigao kasnije, spašava našeg “Argonauta” prevelikog iskušenja i opasnog suočavanja sa zavodničkom magijom istočnih sirena.
Knjiga je podeljena na tri dela, koji otprilike možemo svrstati u romantični (Kun), realistični (Kao) i postmoderni (Pom). U prvom delu, autor se bavi inicijacijom dvoje ljubavnika u transu njihovog telesnog upoznavanja. U trećem delu, Gocić se bavi samim sobom, svojim subjektom i egom, pokušavajući da redefiniše sebe u ulozi protagoniste i da se poput ovisnika, „skine“ sa opčinjavajućeg memorijskog implanta pod folderom Tai. Ali, drugi deo knjige ipak je najuzbudljiviji, jer se autor u njemu bavi odnosima između različitih kultura na istom prostoru, kao i pravcima interesnih pogleda koje junaci upućuju jedni ka drugima. Jednom rečju, ovaj srednji, ujedno i najduži deo romana, jedini je koji tumači radnju knjige kroz prizmu društveno-klasnih relacija. Za razliku od poetskog nadahnuća sa početka i egzistencijalnog cinizma sa kraja, sredina knjige krije napetu mrežu intriga, spekulacija, finansijskog taktiziranja i emocionalnog špijuniranja, kao i drugih malograđanskih senzacija, pružajući „tolstojevski“ predah od prepotentnosti moderne proze, koja je još od nadmenog neo-aristokratskog Stranca napravila od savremenog čitaoca samuraja umesto voajera. Otad ona saziva auditorijum samoljubivih muškaraca, umesto publiku zaljubljenih žena.
Pomenuti, središnji deo romana, tretira pasivno - agresivan odnos između tri glavna lika (domaćina, gosta i meštanke) uslovljen njihovim uzajamnim akcijama i reakcijama. Sistemom unakrsnih krupnih planova, Gocić, poput tehnike filmskog montažera, oblikuje ovaj dekadentni prostor, prožet noćnom vizurom opijumski vidovitih junaka. Na raskrsnici puteva između ličnih iluzija, prijateljskih znakova i ženske anatomije, razvija se trojna duhovnost knjige u koju je sve stiglo da se spakuje i zakopča rajfešlusom: odnos pravoslavlja i budizma, Evrope i Tajlanda, Amerike i Tajlanda, Amerike i Evrope, Evrope i Srbije, Tajlanda i Srbije. Nisam bio svestan koliko ne vladam činjenicama o državi sa 60 miliona stanovnika i sa najrazvijenijim turizmom u Aziji i koliko našim medijima nedostaju programi o ključnoj oblasti američkog političkog uticaja na azijskom tlu a koji već pola veka predstavlja (uz nešto manji slučaj Filipina) bazu zapadnjačke kulturne eksponaže i globalističke strategije. Čitajući ovu knjigu, možemo otkriti, ne samo šta ne znamo o Tajlandu, već koliko ne znamo da znamo, jer su filmovi i knjige o američkim ratovima u tom delu sveta, kao i odnosima sa Kinom i ostalim interakcijama zapada i istoka, stacionirani u srcu tajlandske erotske noći. Ne možemo upoznati zapadni imperijalizam ako nismo dešifrovali njegovu sijamsku topografiju.

Fenomeni kultura Evrope i Azije ovde su jako precizno upoređeni. Ova knjiga jedna je od retkih na srpskom jeziku da otkriva masovnu tajnu jedne velike teritorije i još veće ekonomije. Kao što sama knjiga navodi, u Srbiji imamo višak političkih, a manjak ekonomskih sloboda, a upravo je suprotno na Tajlandu, gde postoje samo ekonomske slobode, pa zato tamo vlada kult žene i ženske strane svetskog tržišta, one koja prima sve goste u svoj materinski stomak i gde čovek ne može da se oseti odbačen, već naprotiv, zastrašujuće prihvaćen, poput proroka Jone u utrobi velikog sisara. Zato naš junak ne pati od usamljenosti, već od viška osećanja pripadnosti, potpuno suprotne geopolitike osećanja od one koju zapisuje u svojim Balkanskim dnevnicima. Na Tajlandu ima mnogo socijalnih problema i svi su na kraju sustigli našeg neumornog junaka na drugoj strani njegovog putovanja. Ali jedno je sigurno: frustracije Tajlanđana, za razliku od srpskih, nikako ne mogu spadati u seksualne.

Gocić prenosi informaciju o sebi, putem empatijskog tumačenja drugih.Ali to važi i za ostale likove dok posmatraju sebe i druge, izgubljene, pa potom nađene u prevodu. Sva ova “detektivska” zapažanja govore jezikom literarnog svedočanstva, u kojima se svedok koji piše zapravo bavi piscima koji svedoče.
Impresivno je čitati kako se, putem simboličke razmene, Gocićevo Ja sadrži u rivalskom Njemu, podatnoj Njoj i obrnuto. Ali to njegovo Ja predstavlja jedini problem ove knjige, u kojoj ništa ne nedostaje, ali koja pati od subjektivnih viškova, jer mnoge misli ovog protagoniste nisu uzbudljivije od socijalnih pozicija ostalih junaka, za koje nikada nećemo saznati da li su predmet piščeve mašte ili je ovaj srpski pisac samo jedan od predmeta mašte tajlandskih trgovaca.
Kvalitet ovog romana u meni je probudio želju i da sam napišem esej u prvom licu.Moderna ispovednička (subjektivna) proza je inače stil koji se najviše razvijao u prošlom veku, preko romana Luja Ferdinanda Selina, Alberta Kamija, Henri Milera i drugih. Ali, manje je poznato da je osnivač ovog stila niko drugi do Žan Žak Ruso, koji je revolucijom u književnosti najavio buržuasku revoluciju u političkoj istoriji sveta. Ali Gocićevo Ja, nije poput Rusoovog ekstremno i fatalistično, niti poput Kamijevog hladnokrvno i distancirano, nije poput Milerovog pornografsko i egocentrično niti poput Selinovog šizofreno i poremećeno. Gocićevo Ja postoji zato što mu je tako lakše da ispriča priču, što je donekle opravdano, ali kada piše o svojim egzotičnim junacima i poredi ih sa svojom kontinentalnom umerenošću, to predstavlja brkanje sopstvene skromnosti sa skromnošu svog lika. Svaki roman predstavlja fikciju, a lik u prvom licu je takođe fiktivan kao i svaki drugi, pa za njegovu karakterizaciju nije presudno da li pisac koristi lični subjekat kao narativnu tehniku ili ne. A u “ispovedničkom” postupku postoji rizik od permutacije privatnih motiva pisca sa motivima njegovog literarnog subjekta. Kao kad reditelj igra glavnu ulogu u filmu pa bukvalno ne zna gde mu je glava u kadru.
Zato nemamo utisak da Gocićevi likovi zauzimaju pažnju njegovog ega, već njegov ego smeta čitaocima da bolje upoznaju njegove junake. Kao da neće da ih lično upozna sa nama, on ih odvodi miljama daleko od čitaoca, posredujući kao tampon-zona između nas i njih, a onda se na kraju od njih rastavlja, negde kod Free Shopa na aerodromu.
Knjiga koja od početka ukazuje na čulnu otvorenost istoka, na kraju nas lišava konačnog susreta sa orijentalnom ekstazom. Nalik kupovine Hajnekena proizvedenog u Apatinu, moramo da prihvatimo Gocićev balkanski reket da bi dobili licencnu dozvolu za pristup stranim informacijama. I kao da njegovo prvo lice jednine, kako se sa istoka spušta na jug, sve više poprima funkciju prvog lica množine.

To je moglo da se spreči boljom organizacijom književnog postupka, jer je legitimno pravo muškog pisca da čak i ženski lik opiše iz prvog lica jednine, iako to iziskuje veću pripovedačku umešnost. Ova knjiga bi bila bolja da je cela opisana iz ženskog subjekta, tako čitalac ne bi imao osećaj da mu autor nabacuje najlepšu ženu na svetu, a istovremeno mu je otima ispred njegovog nosa.
Najbolji elementi Gocićeve knjige preprečeni su privatnim telom samog pisca, jer ovaj autor je manje zanimljiv od svog zapleta, i u njemu ga, čak i po njegovim skromnim rečima, ima previše. Problem Gocićevog dela je što je puno toga rekao, a onda je poput pravog Balkanca, sve porekao. Jer, otkrivši tajnu druge planete, shvatio je na kojoj planeti zapravo živi i da ne zna šta da radi sa viškom informacija u nezahvalnom ekonomskom prostoru kakav je srpski. Čitajući ovu knjigu otkrivamo gorko-slatku činjenicu da Tajland priželjkuje baš nekog poput nas, više nego što bilo ko od nas priželjkuje nekog poput sebe. Kod nas nema realnih potreba za saznanjima koje pruža ovaj roman, jer čim smo se odlučili za ispunjenje tih potreba mi duhom više nismo ovde već Tai daleko.

Pulse 13. 1. 2014