уторак, 29. јул 2014.

Deja vu




                             MUZIČKI ESEJI

Povodom četrdesetogodišnjice Woodstocka 2008, sastav koji je obeležio sam centar ovog događaja ponovo se okupio i krenuo na svetsku turneju. To je grupa koja je tog leta nastala na čuvenoj poljani, začeta u ambijentu dece cveća, a čije ime, ipak, više asocira na neku veliku advokatsku korporaciju. Oni su „Crosby, Stills i Nash“,  prva supergrupa u istoriji popularne muzike.

U novije vreme, popularnost ovog benda bledela je i bila održavana samo uz pomoć četvrtog, najmlađeg D’artanjana ove postave, Neila Younga. Mlađi slušaoci gotovo i da ne mogu da zamisle slavu ovog benda bez njihovog najuspešnijeg šegrta. Ali, istina je drugačija, a relativni zaborav ove trojke proističe iz njihove nevorovatne popularnosti krajem šezdesetih i prve polovine sedamdesetih. Ta slava doživela je takav i toliki vrhunac da je sa krajem liberalne ere, mogla samo da se pritaji i čeka svoj novi krug. Sa dolaskom svetske ekonomske krize, globalni talas „CSN“-a ponovo putuje globalnim lukama.
U čemu je istorijska veličina ovog komonveltskog muzičkog udruženja, sastavljenog od Davida Crosbyja, sveže izbačenog iz „The Byrds“, Stevena Stillsa pozajmljenog iz „Buffalo Springfielda“ i Grahama Nasha, Engleza koji je tim povodom napustio „The Hollies“ i odjedrio u Kaliforniju da na sunčanijem prostoru, nastavi tamo gde su Beatlesi stali.
„CSN“  psihodeličnu su revoluciju shvatili ozbiljnije od ostalih muzičara. Ne postoji bend koji je poetsku stilizaciju i politički angažman integrisao tako neraskidivo kao što su to oni učinili, koji je toliko puta otvarao vrata percepcije“ a istovremeno bio realni kritičar društva i vojne politike svoje države, različit od ljudi u crnom, a ipak video toliko vanzemaljaca, bio toliko daleko od Vašingtona, a toliko blizu da raskrinka ubistvo Kenedija. Nijedna druga grupa nije doživela da u sred svoje halucinacije bude shvaćena strogo akademski; svojim načinom života toliko u rokenrol avanturi, a svojom progresivnom svirkom i polifonim vokalima, virtuozno naslonjeni na klasičnu istoriju manirizma, renesanse, baroka i romantizma.

„CSN“ kao vojnici psihodelične vojske, i onda i sada, potvrđivali su svoj sistem vrednosti, grupe koja se ne prilagođava vremenu, koliko se vreme prilagođava njima. Pozicija dvorskih umetnika na zamišljenom dvoru učinila ih je zaboravljenim u poslednje tri decenije, zbog toga što je pojam alternativne muzike, koji je obeležio kulturu kraja dvadesetog veka, bio nepoznat ikonografiji njihovog kraljevstva.
Savremeni politički jezik, a i umetnički jezik takođe, mnogo duguju „CSN“u. Oni koji su dokazali da umetnička svest ne može da bude stanje, već kretanje duha, obelodanili su društvenu nepravdu nanetu čupavim frikovima celog sveta, nepravdu veću od one nanete drugim subkulturama nastalim pre ili posle Woodstoka.
Za razliku od panka i grandža, kojima se prilagodio pozni rad Neila Younga, ničeg podzemnog nije bilo u stavu „CSN“ -a. „Mi smo vlast“, a ne vojska i policija - poruka je njihovog dela i upravo se sve više pokazuje aktuelnom.  Svetske vojske i policije su se menjale rušeći jedna drugu, a deja vu je ostajao da podseća kako se, ipak, barem što se Amerike tiče ništa nije promenilo - lažni ekonomski interesi na čelu sa trgovinom oružja čine kapitalistički sistem protivurečnim, jer pod izgovorom slobodnog tržišta, takav sistem uslovljava korporativni monopol, političku samovolju koji ishodi u sumnjive spoljnopolitičke intervencije.
Ali, ako je slobodno i ravnopravno tržište nedostižno, to ne znači da ne postoje heroji borbe za političku slobodu. Kao što Kolumbo nije otkrio Indiju, tako i Woodstock festival - blatnjav, dekadentan i kriminalan, nije zauvek ostao simbol političke slobode, ali jeste postao primer društvenog viktorijanizma. To je pobeda one dece koja su izgledala besprizorno, a pokazala se pametnijom i moralnijom od svojih učitelja. Pojmovi kao što su tradicija, moral i svest, za ta tri dana pripali su borcima protiv svekolikih generacijskih autoriteta, bioloških i ideoloških. „CSN“ su dokazali da sumnja u stvarnost edukuje čoveka i da tek kada srušimo stubove društvenog jezika otkrićemo da su najprimerniji oni koji su za besprizornost optuženi.

I zato u muzici „CSN“ čujemo Rimsku školu, Firentinsku kameratu, keltski folk, Mozarta i Bacha, a u njihovom pesništvu Blejka, Baudelairea, Rimbauda i Dylana. Čupavci u blatu 1969. doneli su svetu obrazovanje koje paterfamilijasi za nedeljnim ručkom nisu uspeli. Zato je tada raskrinkan lažni moralizam društvenih autoriteta celoga sveta i seme te pobede se oplodilo u savremenu umetnost, nauku i političku teoriju.
U Jugoslaviji su pak, hipici uvek bili lutajuća, režirana bezopasnost. Bili su upravo suprotno od uloge koje su imali u svom kalifornijskom zemljotresu. Tamo su u tektonskim pomeranjima učestvovali svi heroji i antiheroji Divljeg zapada (Anđeli Pakla, Crni Panteri, beli radikali i profesori sa Berklija), a ovde takve revolucije zapravo nikada nije bilo. U Srbiji su pobeđivali i pobeđuju loši vaspitači: neodgovorni konzervativci, neobrazovani tradicionalisti, neplodni roditelji i ostali belosvetski organi za biološku reprodukciju i krađu tuđih autorskih prava. Oni koji teraju decu da se šišaju, tvrdeći da ih time izvode na pravi put, a zapravo sebe, lažnom vrlinom samoimenovanih gospodara, posesivno štite od mogučnosti da će neko u njihovoj blizini ipak postati razbarušen kao Betoven i tako ugroziti svrhu njihovih zarđalih makaza i farbanih razgovora kod frizera.
Nevažno je kakvog će kvaliteta biti novi rad „Crosby, Stills i Nash“. Svaka njihova novost, kao i svaka njihova životna godina, svedočanstvo su o onome pre, o vremenu kada su bili i u životnoj opasnosti, a neki od njih i njihovih prijatelja, regrutovani i hapšeni. Apostoli njihove stare slave imaju prednost u novom vremenu.


                                      
                      BAROCK AND ROLL

Andy Hummel (1951-2010), basista slavnog sastava iz šezdesetih Big Star, umro je pre dve nedelje u 59. godini, samo par meseci posle svog vršnjaka Aleksa Čiltona (1950-2010), legendarnog frontmena ove grupe. Ovo je priča o muzičarima iz šezdesetih koji šezdesetu nisu doživeli.

Alex Chilton se proslavio još 1967, kada je kao tinejdžer iz Memfisa, sa Box Topsima otpevao pesmu – The Letter. Onda je sa Andy Hummelom okupio Big Star i snimio tri velika albuma: Number one, Radio City i Sister Lovers.

Kada sam prvi put čuo Big Star nije mi bilo jasno iz kakvog iskustva se zasniva ovakva muzika, neodrediva po polu i karakteru, uspavanog motiva i lenjog zvuka. Onda sam shvatio da ni njima nije sasvim jasno, jer je reč o simulaciji osećanja koja prevazilaze empatijske mogućnosti slušaoca. U pitanju je aristotelovska visoka mimetika, ona koja se više bavi bogovima nego ljudima, koja se bavi kiselinom u isparavanju više nego kiselinom u organizmu.
Muzika Big Star odaje utisak izveštačene i otrcane muzičke strukture: sentiment, patetika, nežnost, čežnja, seta, nostalgija, ceo spektar tih čulnih senzacija na jednom mestu deluje gotovo nestvarno. Dok slušamo ove autentične zapise o zlatnoj generaciji šezdesetih, ne možemo a da ne zaključimo da je to vreme nama danas u trenutku globalne krize nedostižno i da je taj sjaj nemoguće vaspostaviti.

A ko je uopšte taj sjaj tada osećao? Da li je rok muzika plod autentične tajne parobroda sa Misisipija ili je to samo šarlatanski južnjački vašar? U toj dilemi nalazi se karijera Big Star. Da li je njihova neponovljiva "mladost" stvarno postojala ili je sve to plod naše i njihove mašte? I šta je od ta dva bolje, baviti se sećanjem na biologiju prošlosti ili pevati o umetničkim idealima budućnosti?
Big Star su ekscentrici rok kulture, muzičari koji su psihodeliju shvatili kao individualnu projekciju a ne kao generacijsko svedočanstvo. Šezdesete su za njih bezvremena kategorija i kao takva ona ne pripada ni dečijem, pa ni omladinskom periodu. "Mladost" je, po njima, umetnička fantazija baroknog tonaliteta: Ballad of El Goodo, O my Soul, In the Street, Dayse Glaze, Way out West, Aria Largo...Baš na koncertu u Domu omladine, 20 aprila 2006, Alex Chilton je svirao Hendla i Muffata, tumačeći svoju muziku kao moderno viđenje barokne umetnosti.
A barokno vidjenje nalazi se u prostornoj perspektivi. Tu perspektivu, po Špengleru, slikarstvo je preuzelo baš iz muzike, iz umetnosti koja se sama po sebi, prostire u daljinu. Samo u daljini, na daljinu i iz daljine mi osećamo Čiltonovu Aleluju zahvalnosti na činjenici da mesijansko raspeće ne moramo i sami da proživljavamo.
Hendl, muzičar koga je Čilton često citirao, i praktično i teorijski, važio je za srećnog kompozitora. Tada, u osamnaestom veku, Hendl je bio popularniji od Baha, zato što se, za razliku od univerzalnijeg kolege, više bavio sopstvenim vremenom. To vreme je bilo unikatno polje iluzionističke umetnosti, tačka u kojoj su se crkva, nauka, umetnost i dvor našle u jedinstvenoj harmoniji. To je trenutak u kojem umetnici dominiraju u zasluženoj raskoši, raspoloženje pobeđuje melanholiju, a naivnost postaje visokomoralna osobina. Taj akademski optimizam, retka je osobina popularne umetnosti, zato je Alex Čilton tako unikatan muzičar, vodič kroz muzej figura koje ne plaču, već samo pevuše o osećanjima u ime umetnosti. U ostalim periodima istorije, umetnost je najčešće ratna, religiozno tragična, često anonimna a ponekad cinična, čak i jeretička delatnost koja sizifovski pokušava da subjekt umetnika identifikuje sa izbaviteljem. Hendlov i Čiltonov barok trubadarska je molitva u kojoj umetnik ne želi da bude mučenik, već slavljenik.

Muzika Big Star daleko je i od njih samih, daleko je od svih nas, ona je fantastika umetničke imaginacije. Šezdesete, u stvari, nisu samo period u istoriji, već mesto u svesti  generacija koje, već nekoliko "hipsterskih" decenija unazad, mlađih nego juče, dolaze iz šezdesetih, kao da dolaze iz nekog grada budućnosti. Muzičko naselje Woodstock, nije odrastanje u vremenu, već zavičaj u medijskom prostoru kojim se hvalimo da bi puritance učinili zavidnim. Nije pubertet liberalnih demokrata to što izaziva zavist radikalnih republikanca, već erudicija i kreativnost, mašta i halucinacija. To je i prednost šezdesetih, koje nisu trijumfovale putem praktičnog, već imaginativnog, to jest pacifističkog angažmana. Psihodelični aranžman, neuhvatljiv, neparan i nestalan, baš je takav pobedio realizam muškobanjastih autoriteta, pa zamislite onda kakvi su to autoriteti?! Big Star su fina muzička deca, kao takva ona pevaju o pobedi kreativaca koje su neobrazovani tradicionalisti nazvali sopstvenom decom. A ta, psihoaktivna deca ispala su nežnija i tolerantnija od svojih kvazibrižnih autoriteta, znajući da se pravi roditelj ne nalazi samo u biološkoj, već i u kulturološkoj plodnosti, na horizontu zajedničke stvaralačke perspektive.
2010. nije prva godina sa vestima o smrti Big Star. Kada je uragan Katrina 2005. preplavio Nju Orleans, Aleks Čilton, koji je tada tamo živeo, nekoliko je dana bio na spisku nestalih i potopljenih, sve dok tu informaciju nije demantovao telefonom. In the Street. In Space.