понедељак, 07. септембар 2015.

Poruka u boci Stiga Larsona



Analiza trilogije Milenijum: 1. Män som hatar kvinnor (Men who hate women), 2005; englesko izdanje pod naslovom The girl with the dragon tattoo, 2008 / 2. Flickan som lekte med elden (The girl who played with fire), 2006; englesko izdanje pod istim naslovom 2009 / 3. Luftslottet som sprängdes (The air castle that was blown up), 2007; englesko izdanje pod naslovom The girl who kicked the hornet’s nest, 2009 (UK), 2010 (US).

Književna trilogija Milenijum (1. Muškarci koji mrze žene / Devojka sa tetovažom zmaja, 2.Devojčica koja se igrala sa vatrom i 3. Kula od karata / Devojčica koja je šutnula osinjak), posthumno objavljeni bestseler švedskog pisca Stiga Larsona (1954-2004), koji je dobio švedsku i američku filmsku ekranizaciju – veliki je komercijalni fenomen koji je zadnjih godina pokrenuo niz laičkih i profesionalnih komentara. Za angažman ovog eseja ovaj kriminalistički serijal je posebno važan zato što su njegovi glavni junaci politički angažovani novinari.

Mlada junakinja Lizbet Salander je u specifičnoj i teškoj poziciji: odrasla je pod državnim starateljstvom sa oduzetom poslovnom sposobnošću, a to znači da nema dozvolu za rad niti mogućnost raspologanja svojom imovinom. Ona je zato prinuđena da anonimno radi kao saradnica švedskog kontroverznog časopisa Milenijum.
Dakle, glavna junakinja bestselera na temu istraživačkog novinarstva je osoba koju je država procenila kao poslovno nesposobnu i nije slučajno što će baš ona presudno uticati na raskrinkavanje zavere post-nacističkih zločinaca, prikrivenih statusom ugledne aristokratije. Između radnje na njenom poslu (otkrivanje dekadentnih zločina bogate švedske porodice) i zapleta njenog pravnog slučaja (seksualne ucene od strane staratelja), primetan je dvostruki problem seksualnog zločina počinjenog u ime autoriteta društveno uglednije osobe. Pisac ne povezuje ova dva prestupa u istu narativnu ravan (rasplet kauzalno ne spaja počinioce ova dva zločina), ali baš zato implicira važniju poruku na značenjskom nivou: objektivno novinarsko istraživanje, bilo ono kritičko ili ne, upućuje na razotkrivanje tajni bivših uglednih autoriteta koji su nadživeli propast režima koji ih je uglednima proglasio.
Da bi ostvario svoj istraživački cilj, novinarski profesionalac mora da se izbori ne samo sa radnim preprekama, već i sa saznanjem da nije prihvaćen kao ravnopravan stručnjak sa drugim zanimanjima. Po Larsonu, kao što postoje manje poštovani ljudi, postoje i manje poštovana zanimanja. On ovu svoju tezu dokazuje parabolom, to jest dovodi u umetničku vezu dva uzroka statusnog problema glavne junakinje: fenomen novinarske profesije i pojam pravne nesposobnosti. Ako je verovati Devojci sa tetovažom zmaja, za razliku od recimo lekara, svaki novinar na početku karijere biva ocenjen kao radno “nesposoban”, inače bi više gledao svoja, a manje tuđa posla. (U filmu Farenhajt 9/11 vidimo kako Džordž Buš mlađi baš tu uvredu dobacuje autoru filma Majklu Muru: “Nađi pravi posao”.)
U knjizi Novinarstvo Štefana Rus Moluka i Ane Jugoslav Zagorac Keršer novinarska profesija se društveno određuje kao – vrlo fleksibilna. Ne postoji vrsta obrazovanja koja usko definiše novinarski poziv, novinar može da bude osoba bilo koje struke, pa samim tim to zanimanje može delovati apstraktno i neozbiljno ljudima koji rad shvataju samo preko materijalnih posledica u hlebu, tlu i krvi. Upravo to odlikuje dramski istorijat ove moderne profesije, koja svoje određenje nalazi u neprestanom sukobu sa “časnijim” životnim pozivima.
S druge stane, profesija novinar, kako vidimo u Larsonovoj knjizi, tokom istraživanja često otkriva da se iza tajni starih oligarhija krije patološka istorija ponašanja, uspešno skrivana baš zato što u nekim periodima istorije i nekim oblastima politike nije bilo ili nema – slobodnog novinarstva. Dakle, ono što nam u prvi mah zvuči kao odbrana visokog društvenog morala može imati pozadinu u sukobu interesa osumnjičenih, koji se ponašaju kao sudije drugim ljudima samo zato da bi prikrili sopstvene zločine.
Ali nas ovde ne zanima istraživaški rad Lizbet Salander, već njen pravni status i njegova veza sa problemima koje ‘poslovno nesposobni’ ljudi imaju u Srbiji. Postoje dve vrste te ‘nesposobnosti’: fizička i mentalna. Iako su to različite kategorije, tumačićemo ih zajedno, jer nas ovde više zanimaju društvene od pravnih refleksija pojma poslovne sposobnosti.
U knjizi i filmu Devojka sa tetovažom zmaja imamo situaciju koja se drastično odnosi na problem poslovne (ne)sposobnosti glavne junakinje. Njen legalni staratelj odbiće da svojoj štićenici vrati poslovnu sposobnost i koristeći svoju poziciju pravnog autoriteta, seksualno će je zlostavljati.
Statistike MDRI (Inicijative za prava osoba sa mentalnim indvaliditetom) kažu da u Srbiji tokom prethodne četiri godine u 85 posto slučajeva sud nije saslušao niti video ljude kojima oduzima poslovnu sposobnost. To znači da sud veruje na reč svakom nadležnom licu koje procenjuje tuđu poslovnu sposobnost. Sudeći po Larsonu, moralni izlaz iz ove situacije može biti u principijelnoj sumnji prema svim pravnim nalazima donetim argumentom familijarno-prijateljske protekcije.
U krajnjoj instanci, ovaj smer razmišljanja kritički govori o svim naslednim autoritetima. Čak i u Švedskoj, koja predstavlja simbol pravne i socijalne države, svedoci smo osude naslednih društvenih prednosti postavljenih u korist starijih autoriteta. U slučaju pomenutog advokata vidimo da on zloupotrebljava svoj javni položaj i da se prednost njegovih reči isključivo nalazi u činjenici da je on do svog autoriteta stigao pre Lizbet Salander. Čak i ako ona ima pravo na sudski proces, logično je očekivati da će pravne odluke biti na njegovoj strani, zato što je njegov društveni ugled veći od Salanderovog, koja se upravo bori da stekne pravo na uglednost. Dakle, nije reč o javnom već o teritorijalnom ugledu, odnosno o feudalnom poreklu autoriteta, zasnovanog ne na poređenju aktuelnih rezultata, već na prvobitnim vrednostima zadobijenim društvenom reputacijom. Činjenica da je advokat stariji od svoje štićenice, pa su se njegovi javni rezultati pojavili ranije, čini jedinu razliku između poverenja koje društvo ukazuje njemu i nepoverenju koje iskazuje njoj. Radi se o uticaju prvobitnih vrednosti, što znači: ko je bliži starijem društvenom utisku, njemu se više veruje.

Ovi nasledni poslovni faktori povezani su sa fizičko-telesnim efektima u društvenom ponašanju, zato što je sam pojam nasledstva u svojoj primarnoj osnovi biološke prirode. A kada stvaramo utisak o ljudima po nasleđenim/prethodnim vrednosnim kriterijumima, mi se bavimo fizičkim utiskom o njima i efektom njihovog harizmatičnog kretanja u zajedničkom prostoru. Tako formiran utisak će po pravilu onog slabijeg dovesti u poslovno pitanje bez obzira na karakter i vrstu posla. Zbog toga što razlozi diskvalifikacije idu u korist prvobitnosti kolektivnih predrasuda, ljudi po pravilu ne veruju onome na koga nisu navikli u svom vidokrugu (iz istog razloga nastaje problem rasne diskriminacije), jer to odstupa od konvencionalne estetske predstave o prepoznatljivosti tela u zajedničkom prostoru. Ta vrsta tradicionalnog uređenja mogla se kroz istoriju ugroziti samo kad se jedno telo fizički suprotstavi drugome, i upravo je ta ratnička svrha bila osnova feudalnog života i časti. To su, kao što piše Leo Štraus: neosvedočene vrednosti nazvane prvobitnim istinama jer idu u prilog ratnim pobednicima. Navedimo još jedan razlog koji utiče na stvaranje poslovnih predrasuda.
Svaka zajednica obiluje društveno-prihvatljivim konvencijama. Ali sudeći po Džonu Galbrajtu i njegovoj knjizi Ekonomija i društveni ciljevi razlozi za to nisu samo estetski. Naime, čim prihvatimo vrednosne kriterijume koje nam okolina preporučuje, mi činimo da naš radni trud bude slabije plaćen nego što zaslužujemo.
Veličanjem radne discipline, ne kao javne, već kao moralne kategorije, mi nesvesno postajemo poslovni volonteri ili amateri, pružajući poslodavcima šansu da, ne samo pojedinačna već i kolektivna radna zalaganja sa lakoćom previde i zadrže van ugovora. Promocijom nacionalnog ponosa, duhovnog strpljenja, fizičke hrabrosti i društvenog požrtvovanja, mi se zapravo dodvoravamo uticajnim pojedincima, koji su svoj interes, iz istih razloga, proglasili opštim moralnim vrednostima. Kada lične napore postavimo ispred poslovnih računa, mi zapravo, pod izgovorom vrline, tražimo diskrecionu nagradu od poslodavca koji će taj napor znati da ceni. Pod takvim velom tajne, on će nagrađivati radnike kako mu bude odgovaralo, a ne kako je javno propisano i učinkom zasluženo. Na taj način, on će povećanim vrednovanjem (svog) mišljenja, snižavati cenu (tuđeg) rada.
To je ujedno i razlog zašto nam prijatelji i rodbina preporučuju vrlinu i zalaganje kao nešto što se samo po sebi ceni i vrednuje. Ali realna poslovna logika suprotna je od familijarnih kriterijuma. Jer čim nas neko privatno nagovara na dodatni trud (fizički ili duhovni), on nas, svesno ili ne, radi svog ili tuđeg interesa (ili svog interesa u službi tuđeg interesa), a za naše navodno dobro, primorava na prekovremeni, neplaćeni, ili bar, javno neregulisani rad. Zato je konvecionalni izgled i prepoznatljivo ponašanje tako podesno za svakodnevni društveni odnos; ono omogućava spontane procese nagrađivanja onih koji su svoje napore proglasili ličnim umesto javnim vrednostima. To i omogućava radnicima sa manjim zaslugama da, pod izgovorom samodiscipline, izbegnu javno disciplinsko poređenje sa boljima od sebe. Tako njihove privatne, fizičko-telesne prednosti mogu biti cenjenije od poslovne koristi, a to je uslov za poslovnu diskriminaciju onih radnika kod kojih su vrednosti obrnuto raspoređene.
Sa druge strane, čim poslovnu etiku postavimo ispred ličnog morala, otkrivamo da, sem službenih, naši privatni odnosi takođe obiluju emocionalnim pritiscima i moralnim obavezama, prikrivajući tako mogućnost javne komparacije između članova porodice ili u krugu prijatelja. Na taj, društveno-ustaljeni način, poslovno i javno neostvareni ljudi mogu, zahvaljujući porodičnom moralu i teritoriji, da na prostoru svog biološko-fizičkog uticaja, izigravaju privatne autoritete onim ukućanima i prijateljima koji bi im, u nekoj drugoj stituaciji, (za radnim, umesto za porodičnim ili kafanskim stolom), bili nadređeni. Nametima te vrste, razne tajnovito-familijarne hijerarhije kakve viđamo u gangsterskim filmovima (ako bolje pogledamo, smisao Kopoline trilogije Kum nije u tome što prikazuje gangstere kao porodične ljude već što prikazuje porodične ljude kao gangstere) uspevaju da intervenišu na hijerarhiju javnog tržišta i kriterijume državnih konkursa. Možemo zaključiti da se poslovne predrasude stvaraju ne u radnom, već u privatnom okruženju, pa se potom, spontanošću biološkog prostiranja, prebacuju u poslovni prostor, vrednujući službenike posredstvom psiho-fizičkog utiska, a ne preko njihove koristi u rezultatima.

Vratimo se na dramsku teoriju. U romanu Orkanski visovi Emili Bronte prisutan je zaplet koji podseća na Larsonov. Katrin Linton voli Hitklifa celog svog života ali se, zbog različitog klasnog porekla ljubavnika, ovo dvoje nalaze u činu socijalne perverzije. Pošto Hitklif želi da joj se osveti za njen potonji brak, on se kao sveže ugledni građanin venčava sa sestrom njenog muža, Izabelom.
Ali njegovi motivi su neiskreni; njega ne zanima Izabela već Katrin – on se ženi samo da bi se osvetio Katrin, što znači da Izabeli preti psihičko uništenje od strane Hitklifa. Katrin, da bi spasla Izabel, obelodanjuje patološku istoriju svoje veze sa Hitklifom, ali pošto svi znaju da je ona u Hitklifa zaljubljena, njeno zaštitništvo se od okoline procenjuje kao neuračunljivost zapostavljene osobe u ljubavnom odnosu. Izabela umire, kasnije u očajanju i Katrin, a Hitklif pokajnički priznaje svoju laž.



Ova komplikovana narativna struktura vezana je za našu temu na sledeći način. Bronte zapaža da društvo ne veruje osobi za koju unapred zna da je intimno zavisna od neke druge. Pošto znamo da postoji uzajamna zavisnost unutar ljubavnog para, mi pretpostavljamo da je forma te situacije jednaka njenoj sadržini. Ali zbog toga što je taj odnos tajnovito iniciran u četiri oka telesnog odnosa, mi posmatrači biramo da verujemo jednoj od dve strane, i to onoj koja se u tom trenutku nalazi u uglednijoj društvenoj poziciji.

Okolina pretpostavlja tok događaja samo na osnovu ličnog poverenja, a dok proces stigne u pravni okvir, makar i potvrdio spekulaciju inteligentnijih istraživača biće kasno, jer do tada se prestup već dogodio. Da bismo našli javno rešenje, moramo se odvojiti i od društvenog i od pravnog pogleda. Teorijski, problem se može preduprediti kada se forma procenjivanja i odlučivanja nasamo u četiri oka premosti ili bar moralno prevaziđe.
Slično je i sa pitanjem poslovne sposobnosti. Kao što piše Bojan Gavrilović, pravna neregularnost ovog problema se odnosi na to da su staratelj i podnosilac prijave o nesposobnosti ista osoba. Čak i ako bi naš sud bio nepristrasna institucija, staratelj i štičenik nisu statusno ravnopravni, pa bi praktično vođenje procesa išlo u korist lica sa većom reputacijom, kao u Larsonovoj knjizi.
Na ovim prostorima, u dosadašnjoj pravnoj praksi, kada se postavljalo pitanje sposobnosti mentalno ometenih lica pri donošenju odluka vezanih za raspolaganje sopstvenom imovinom, pojavilo se logično pitanje rizika, zato što je sasvim moguće da bi ometena osoba kojoj je omogućeno pravo na raspolaganje sopstvenom imovinom, donosila – pogrešne odluke.
Ali Bojan Gavrilović pronicljivo zaključuje da pogrešna odluka nema mnogo veze sa ometenošću, jer je svaki mentalno sposoban čovek u stanju da donese čitav niz pogrešnih odluka. Kad tako postavimo stvar, pravo na poslovnu sposobnost odnosi se u stvari na njegovo ili njeno – pravo na grešku. Osoba kojoj je dozvoljeno da pogreši je radno sposobna i tek je ta osoba, makar bila kvalifikovana kao ometena u razvoju, poslovno ravnopravna sa ostalima (ako donese više dobrih odluka, onda je pitanje da li tu osobu možemo nazvati ometenom, ali ovde nije reč o samoj kvalifikaciji ometenosti, već o pravima ljudi unapred kvalifikovanih kao ometeni). Teorijski, u omogućavanju pretpostavke da neko ima ili neko nema prava na grešku nazire se razvoj svesti o jednakim pravima građana, i to ne samo onih sa posebnim smetnjama. Ali ovde ipak treba biti oprezan. To je pravo po kome neki hendikepirani ljudi mogu da upropaste svoj, već dovoljno otežan život.
Ja ću se povući od daljih praktičnih razmatranja ovog problema; ono što me zanima su idealni teorijski uslovi u kojoj bi ova solucija mogla da funkcioniše, kao i fenomenološke refleksije tih interpretacija. Kako bi izgledala zajednica u kojoj bi ovakvo pravo moglo biti omogućeno?
Pre svega, ono se nalazi u velikom broju svedoka svake radne situacije. Ovde dakle nije reč o pravnom već o socijalnom auditorijumu i principu po kojem svi ljudi koji stupaju u međusobni kontakt treba da budu uzajamno nadgledani. To znači da situacija u kojoj je bilo ko posmatran kao poseban slučaj, ne zabranjuje da ljudi zaduženi za taj nadzor ne budu takođe kontrolisani. Ukratko, nije pravni problem jedina vrsta situacije koja zaslužuje procenu sposobnosti. Razna pozitivna rešenja, regularni procesi proizvodnje, kao i poređenja različitih uspešnih rezultata, takođe zaslužuju pažnju. Pravni procesi polaze od prekršajnih i krivičnih problema, ali to ne važi i za sve ostale institucije društva. Šta reći o pitanju nagrade ili osude u okviru institucija koje nisu deo sudskog procesa i pravnog sektora? Nazovimo te institucije – radnim sektorom.
U praksi radnog sektora, mi možemo optuživati i kvalifikovati rad drugog lica, a ako smo ugledni na to možemo i polagati pravo. Ali tada u praksi odlučuje društveno, a ne pravno mišljenje, a ono je po pravilu pristrasno prema licu sa većom reputacijom. Ugledni ljudi, unutar širine svog društvenog zvanja, načelno važe za rešavaoce, a ne uzročnike problema, i kao takvi oni nisu predmet jednake pažnje nadzora.
Idealni uslov poštovanja prava građana, uključujući pitanje njegovih sposobnosti, je u izjednačavanju svake osobe kao mogućeg uzročnika poslovnog problema ili rešenja. A tek kada situacija postaje problematična, za nju postaje nadležan sud, odnosno proces koji donosi odluku o statusu jedne osobe (ili rešenje o konfliktu dve osobe u parničnom sporu). Ali u periodu koji prethodi sudskom procesu, događaji se zapravo ne tiču statusa jedne osobe, već sukoba mišljenja između više službenika sa pitanjem: koja osoba u procesu predstavlja veći profesionalni problem a koja manji? To je ujedno i jedino pitanje koje bi svako od nas mogao postaviti kao nepristrasno posmatračko lice: ko od službenika u međusobnom poređenju predstavlja veći radni problem, a ne da li neko unapred osumnjičen predstavlja problem i u kolikoj meri? Ali ovde dolazimo do pitanja koje se samo postavlja: kada je Švedska u problemima sa svojom protekcionom zaostavštinom, šta tek mi u Srbiji da kažemo? I zašto ovu temu ne otvaramo u našim filmovima? Da bismo nešto rekli o kulturološkom značaju ove trilogije, stupićemo za trenutak na polje teorije kulture.
Razvijene demokratske zemlje ne odlikuje samo kvalitet života, već i razvoj kulturne svesti, odnosno sistem predstavljanja tog života. Dok egzistencijalni kvalitet života zatvara sam sebe u samodovoljnom biološkom ciklusu, uticaj sekundarnih vrednosti kao što su nauka i umetnost, obilazi ceo svet, geografski i istorijski. Zato i postoje angažovani filmovi i bestseleri poput ovog.
Da li onda treba da zaključimo da je Švedska u gorem stanju od Srbije budući da u Srbiji nema takvih filmova? Ili je Švedska savršena zemlja, pa svoje probleme maštovito izmišlja? Ne, nju zovemo razvijenom kulturom samo zbog toga što se naslednim tradicijama suprotstavila modernom distribucijom, pa je tako na sebi svojstvena pitanja pronašla globalno univerzalne odgovore.
Smešno je reći da su nordijski, ili bio koji drugi narodi, karakterno iznad balkanskih. Različitost ne znači superiornost. Šveđani se vrednosno razlikuju od nas ni po čemu drugom sem po ovakvim komercijalnim trijumfima (postoje i ostale činjenične razlike, ali za svakog ko ne putuje u Švedsku one su manje bitne od informacija koje će izvući od jednog poznatog filma ili knjige). Nije slučajno da se istraga koju vrše fiktivne novine Milenijum tiče nerešenih problema prošlosti starih dinastija, posebno njihovog odnosa prema nacizmu.
Javni mediji stvorili su onu paralelnu stvarnost koju zovemo masovnom kulturom. Upravo takva javna kultura pronašla je zaštitu od zakona prvobitnih vrednosti, jer su na toj javnoj teritoriji zahvaljujući velikom broju svedoka, fizički slabiji i ugroženiji postali koliko-toliko bezbedni od “zaštite” privatnih autoriteta (reketiranja), “velikodušnosti” domaćinskih gospodara (milostinje) i "poverenja" bratske zajednice (ucenjivanja). Čak i kad ova medijska poruka u boci ne utiče direktno na prirodu protekcione zajednice, uticaće svojom javnim rivalstvom na njeno spokojstvo.
Kao i svako u ranoj fazi zrelosti, mi, infanti sa kraja milinijuma, rasli smo sa svešču da živimo u zemlji pravde, šerifa i policajaca. I kao u nekom američkom žanru, takvu idealnu zajednicu u drugom činu su pokvarili gangsteri, indijanci, zli kauboji i ostali filmski negativci. Takav razvoj primenjiv je na svest svakog jugoslovenski bezbrižnog deteta. Nasuprot tome, individualna psiha odraslog posmatrača polako će spoznati da realizam stvarnosti nije tako naivna kategorija. Istorija ljudskog nasilja, kasnije poznatog kao kriminal, osnova je svake praistorijske zajednice počev od kanabilzma, otmice robova i žrtvenih ceremonijalnih obreda. Samo ponekad u obliku revolucionarnih izuzetaka David pobeđuje Golijata, a pravo slabijeg istorijski trijumfuje nad snagom jačeg. Dakle, ne moramo da posmatramo civilizaciju kao heliocentrični istorijski sistem koji ponekad i ponegde mentaliteti nekih varvara i zločinaca odbiju da prihvate. Možemo i da obrnemo pogled, i uvidimo da je naša civilizacija antropocentrični politički sistem varvara i zločinaca koji ponekad i ponegde svojim primerom demantuju veliki umetnici i naučnici. Kada na taj način posmatramo istoriju buržoaskih revolucija, bezobzirni pragmatizam zapadnih kultura postaje razumno objašnjiv. Nije, kako se to često među nama misli, istorijski značaj na strani bilo čijeg podneblja i mentaliteta, već je taj značaj na strani pojedinca koji se od svog mentaliteta i podneblja, istorijski razlikovao. Severne i zapadne evropske kulture preko Kopernika, Galileja, Baha, Vermera, Van Goga ponose se, ne svojim tipičnim predstavnicima već svojim individualnim izuzecima, svojim manjinskim a ne većinskim vrednostima. A takve vrednosti, kao društveno slabije u svom vremenu, ne moraju se potvrđivati u biološkoj praksi; dovoljno je da budu reflektovane na sintetičkoj, medijskoj ili umetničkoj sceni. Zato su danas tradicionalisti, u okviru modernijih država, nespokojniji nego ikad. Oni su, poput zle kraljice u Snežani Braće Grim, prisiljeni da na svom ogledalu (televizoru) gledaju kako više nisu najlepši vitezovi na svetu i kako neki predstavnici nižih staleža republike preuzimaju njihov društveni oreol.
Naravno, zapadna kultura ne mora da bude tako idealna kako se putem filmova predstavlja, ali u zemljama koje smatramo razvijenim njihovi filmovi su možda i važniji od njihove stvarnosti. Jer, jezikom literarne pretpostavke, nije bitno ono što je ostvareno već ono što je predstavljeno, ne ono verodostojno već ono što će ostati zabeleženo u vremenu, ne ono što je biološki uticajno ali time i prolazno, već ono sto je biološki otporno, ali time i trajnije.
To objašnjava značaj tragičnih biografija velikih umetnika. Pobeda “slabijih” je manjinska vrednost; ona i treba da ostane izuzetak u javnoj memoriji, odnosno da se zadrži u sferi simbola, a ne u sferi stvarnosti. Kao takva ona traži kompenzaciju u distribuciji svog moralnog predznaka, i zato imamo klasične moralne filmove o pravdi kao simbol globalnog vaspitanja (postoje i filmovi u kojima pobeđuje nepravda, ali oni su svesno projektovani kao reakcionarni prema klasičnim filmovima). Sve su to simboličke poruke koje se najbolje predstavljaju putem umetnosti iluzije. Bodrijar je govorio o postmodernizmu američkog uređenja kao primeru države u kojem je marketinški sistem vredniji od samog proizvoda koji se reklamira.
Posle mnogih ratova i revolucija, “plemenita” aristokratska zajednica danas, barem što se umetnosti tiče, sebe smatra časno poraženom, a bivši ruski, otomanski, austrijski, francuski, španski, japanski i ostali plemići, od nekadašnjih stvarnih gospodara u svojim tvrđavama, viđeni su kao animirane izbeglice opijumskih snova u svetskim bioskopima (sa Kortom Maltezeom).

Vratimo se na pitanje poslovne sposobnosti. Van tehnike pravnih instititucija, koje retko počivaju na generalnom osećanju pravde, već na konkretnoj tužbi ili sporu unutar zakonskih mogućnosti, svaki građanin (a po Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima svi ljudi su rođeni jednaki, odnosno pravno sposobni), potencijalno predstavlja jednak društveni i pravni problem. Samim tim svi treba podjednako (mada u manjoj ili većoj meri) da budemo podložni nadziranju ili kontroli. Činjenica da u praksi jedni više kontrolišu druge zaostavština je verovanja u zajednicu koja svoje rasuđivanje bazira na poverenju, umesto na sumnji u poverenje prema onima koji nas na tu veru uslovljavaju. To ne znači da kao u Orvelovoj 1984 treba uvek da budemo nadzirani od Velikog brata. Obrnuto, svako ko profesionalno procenjuje drugog treba da prihvati mogućnost da i sam bude posmatran. Ako je nečiji stav upućen ka nadzornoj meri prema drugom licu on, ne po tuđim, već po sopstvenim javnim rečima treba da promoviše sistem u kome će i sam biti nadziran, tačno u onoj meri u kojoj je to predložio prema objektu svoje pažnje. Tako niko ne bi bio nadziran van svoje volje, već bi se nadzirao tačno po sopstvenoj izraženoj volji nadziranja prema drugom licu.
Na kraju, tim putem bi se mogao preporučiti izbor životnog poziva svakoj personi nedefinisanog poslovnog statusa. Ako vas društvo potcenjuje i sa visine procenjuje uzvratite pogled, počnite i vi da procenjujete tu istu okolinu i gle čuda, dok ste se okrenuli u preokretu tuđih utisaka, već ste od žigosane žrtve sistema postali stručno tetovirani novinar.

Нема коментара:

Постави коментар