Spomenar za Vorkija

 

Књига „Славко Воркапић – наш Ворки“ представља вишегодишњи рад Душана Познановића на сакупљању и писању материјала везаног за стваралаштво монтажера, редитеља, професора, теоретичара и мајстора холивудских монтажних секвенци Славољуба Славка Воркапића (1894-1976). Уз самог Воркапића и Познановића, више личности из њеног садржаја осведочени су Сремци, па није случајно да књига одражава    „сремачки" поглед на живот и дело највећег српског филмског стручњака који је радио у Холивуду. Иако текстове у књизи нису писали само аутори из овог дела Србије, раскрснице сремског округа нераскидиво су повезане са животним причама описаним у њој.

(Душан Познановић, Марко Бабац, Тијана Палковљевић, Боро Драшковић, Добринци 2006)

У фокусу су догађаји у којима је Воркапић био учесник, сведок или зачетник током преломних политичко-историјских периодa прошлог века. Од родних Добринаца, преко Митровице, Земуна, Београда, Будимпеште, Крушевца, Кратова, избегличког пешачења до Албаније 1914, Париза, Њујорка, Лос Анђелеса и Београда, ова књига не описује само Воркапићева кретања, већ и деловања његових генерацијских сапутника и њихових улога у памћењима и заборавима балканске и светске историје.

Књига садржи мање познате, али драгоцене податке о Воркапићевој породици (посебно судбини његовог брата Милана), пријатељству и сарадњи са Савом Шумановићем, Бошком Токином, Ђорђем Јовановићем, Вером Греговић и Робертом Флоријем, о мишљењу које су према њему и његовим пројектима заступали Меша Селимовић, Чарли Чаплин и Енди Ворхол, о открићу филмског записа са Воркапићем који датира још из 1917, као и његовим ликовним делима укључујући недовољно познате цртеже и радове на керамици, наменске и филмске плакате на којима је радио током боравка у Паризу, Њујорку и Лос Анђелесу. Важно место у књизи заузимају текстови и предавања професора Марка Бабца (1935-2014), који је из личне и професионалне визуре описивао начине на које је Воркапић утицао на њега и његову генерацију разматрајући особеност Воркапићевог погледа на филм и специфичност његове позиције у домаћој и светској кинематографији.

У књизи се налазе текстови о Воркапићу као филмском стручњаку: Душана Стојановића, Михајла Видаковића, Драгане Гавриловић, Данице Аћимовић и Драгана Цакића, као ликовном уметнику: Светлане Субашић, Тијане Палковљевић и Гордане Крстић-Фај, као теоретичару: Владе Петрића, Дубравке Лакић и Златка Паковића, као представнику српске авангарде: Божидара Зечевића и Небојше Пајкића, као мајстору монтажних секвенци: Марка Бабца, Боре Драшковића и Џона Хофмана, и као Сремцу: Ђорђа Глумца, Петра Милошевића и Душана Познановића. А за једног новобеоградског Сремца, потписника ових редака, који је тендециозно бирао локацију  свог стана да би био ближе превозу за Руму - где ради као уметнички директор филмског фестивала Mister Vorky - права је част пронаћи и сопствени текст у овом зборнику. Та част део је вишегодишње сарадње са програмским селектором фестивала Миланом Милосављевићем и фестивалским директором Драганом Цакићем, уједно и оснивачима „Ворки тима“, групе која се од 2005. ангажовано бави производњом филмова и покретањем иницијатива од културног и националног значаја у циљу промоције и презентације стваралачких идеја Славка Воркапића. (Биста Славка Воркапића у Руми дело је вајара Бранислава Црвенковића).

Начин на који је Познановић писао и аранжирао своје текстове (претходно објављене у „Сремским новинама“, часопису „Сунчани сат“ и књизи „Благородне душе“) открива црту дискретне пристрасности овој тематици, али рекло би се да управо таква тенденција чини овај својеврсни споменар веродостојном литературом. Блиска осећања испољена у књизи не представљају само њено стилско обележје, већ и емоционални садржај који је објективно утицао на уметничке инспирације у њој представљене. Познановић показује на који су начин узајамна креативна препознавања условила она деловања по којима ће протагонисти ове књиге бити препознати од историје.

Приступачност која краси ово биографско-историографско штиво не огледа се само у стилу, концепцији и избору текстова, већ и у отворености теоријских, архивских и политичких питања описаних у њој. И као што многи аутори у њој нису само хроничари већ и учесници догађаја о којима сведоче, тако ни читаоци такве књиге не чине само обичну већ стваралачки подстакнуту публику, позвану да суделује у јединственом процесу дијалога и уметничког препознавања. И они који Воркапића нису и који га јесу познавали саставни су део материјала о коме ће неки будући хроничари писати. Тај наш својеврсни „клуб Ворки“ свакоме од њих жели добродошлицу.

Сремске Новине 19. 6. 2024.