понедељак, 02. јул 2012.

Veznici filma



Na pitanje da li je naša kinematografija u krizi ili ne, Palićki filmski festival je dao odgovor više puta - stvarnost je ta koja je krizna, a film će iz krize izaći kada tu stvarnost prikaže. 

Uprkos drastično smanjenom budžetu, festival je obeležio odličan domaći i strani izbor filmova među kojima su Paralele i sudari ozbiljno konkurisale glavnom Takmičarskom programuU selekciji Paralele i sudari izdvojio se film Zift, Javora Gardeva (Gorki list Tollerance Award Međunarodnog žirija kritike). Ova bugarska verzija Grada greha počinje kao stripovska parodija na film noar, smeštena u Sofiju 60-ih. Do kraja filma videćemo da Varšavski pakt kao mitska pozadina priče najavljuje novu ikonografiju koja u sledećem veku može da zameni Kaliforniju 30-ih ili Njujork 50-ih.


Moskva, Belgija, Christophea van Rompaeya (Specijalna nagrada žirija) je film o sredovečnoj Belgijanki u emotivnom rascepu između bivšeg muža intelektualca i kamiondžije koga je upravo upoznala. Kroz ljubavni trougao ostvarena je zanimljiva socijalna inverzija, budući da kamiondžija izgleda kao renesansni umetnik, a intelektualac kao trgovac. Film je bio u tesnoj konkurenciji saNajsrećnijom devojkom na svetu, rumunskog reditelja Radua Judea, dobitnika Palićkog tornja za najbolji film.
Na Paliću je održana i tribina „Film u tranziciji - Tranzicija na filmu“, povodom 20 godina srpskog filma. U pitanju je uslovno shvaćeni jubilej (1989-2009) sa namerom da se rekapituliraju postkomunistička dešavanja u i oko domaćeg filma. Tribina se savršeno uklopila u program festivala, budući da je, kao po dogovoru, najzanimljiviji događaji ovog festivala bila upravo niska od četiri domaća debitantska filma: Neko me ipak čeka Marka Novakovića (Specijalno priznanje Međunarodnog žirija kritike), Tamo i ovde Darka LongulovaĐavolja varoš Vladimira Paskaljevića i Obični ljudi Vladimira Perišića.
„Koju poziciju zauzima umetnik u Srbiji?“, „Kakva je veza koju umetnik uspostavlja sa okolinom u kojoj živi?“, „Kakva je njegova veza sa publikom i sa kolegama?“ – pitanja koja su razmatrana na tribini, kroz metaforu su razmatrala i ova četvorica reditelja u filmovima o zajednicama koje se dezintegrišu ostavljajući pojedinca da traga za drugačijim kolektivom.
Paskaljević to čini slikajući galeriju mikrosituacija koje govore o klasnoj nepravdi, Lungulov putem stranog protagoniste koji svojom pojavom menja ustaljene odnose Beograđana, Novaković analizom polne diskriminacije, a Perišić problematizacijom vojne etike na streljačkom zadatku.
Svi ovi filmovi problematizuju pitanje skupova i podskupova u Srbiji, poručujući nam da dok ne pronađemo inspiraciju u sociologiji svog okruženja, nećemo razumeti stvarnost u kojoj živimo. Veza ima različitih. Neke ne razumemo (kao Perišićevi junaci), neke ignorišemo, nalik junacima iz Paskaljevićevog filma, neke nam, kao parovima kod Lungulova, potpuno izmiču. Ali ipak, hteo to da primeti ili ne, svaki junak iz pomenutih filmova, povezan je sa svetom koji ga okružuje.
Tek kada povežemo bukvalno i simboličko značenje pojma veze, shvatićemo da su sva drevna stvaralačka rešenja upravo odgovori na pitanje: „Kako sebe i svojsvet predstaviti svojoj okolini, a da ona pritom sazna nešto što nije znala pre?“
Baš zato u zemlji koja čuva tajnu uspešnog povezivanja nema velike kulture - u Srbiji niko ne razmišlja o svojoj vezi sa okolinom, niti o njenim značenjima. Veza je ovde sredstvo lokalnog uspeha, umesto da bude stvaralački, viši cilj.
Ali, ako privilegovani, razmaženi i stidljivi ne žele da nađu inspiraciju u svojoj vezi, onda ćemo to uraditi mi koji smo pored njih. O tome govore srpski fimovi sa 16. Palića. Filmovi koji ne govore o „nama“, već u kojima, napokon, „mi“ govorimo o „njima“. I to preko veze!

28. 07 2009

                                  Skriveni svet


Palićki festival dokazao je svoju autentičnost. Suprotno od Festa koji hoće da se prikaže kao etablirani festival, a zapravo je alternativan, Palić želi da se prikaže kao alternativan, a zapravo je - etabliran.
Palićki filmski festival najveći je filmski festival u Srbiji. Njegov obim nije marketinški isturen u prvi plan jer bi ta činjenica verovatno poremetila utabanu predstavu o Festu i novu predstavu o Cinema Cityju, a koje zarad opšte kulturološke bezbednosti ne bi trebalo da se menjaju. A veličina Palićkog festivala zasenjuje i njegovu selekciju: programa, iako pažljivo osmišljenih, ima toliko da sama reč „selekcija“ gubi na značenju.
„Paralele i sudari“, „Mladi autori Evrope“, „Novi mađarski film“, „Novi izraelski film“, „Dečiji film“, „Mnoga lica 1968“, „Eco dox“, takmičarski program i tri retrospektive, čine ovaj festival tako sveobuhvatnim i raznolikim da festivali A kategorije deluju veći samo iz administrativnih razloga.
PALIĆ 2008 - Egzotičan i urban
Ali, u imidžu i manifestu samog festivala, kvantitet filmova pomalo je skriven kao propagandna činjenica. Ima nešto vrlo mudro u toj palićkoj strategiji koja želi da iskoristi komercijalni potencijal, a da pritom ne upadne u zamku revijalnog događaja.
Iz (ne)svesne želje da se predstavi kao festival drugačijih kulturoloških mogućnosti a ne osnovnih marketinških tokova, na Paliću je sve u znaku broja dva. Dvojezično govorno područje, dva koncerta za veče, po dva filma dnevno u najvažnijim programima, dva štranda na Palićkom jezeru (muški i ženski), dva hotela (Park i Jezero), dva dobitnika nagrade „Aleksandar Lifka“ (Ken Loach i Goran Paskaljević), dva grada u okviru festivala (Palić i Subotica).
Kiša koja je trajala tokom većeg dela festivala kao da je samo pojačala ovu urbanu misteriju, pružajući celom događaju magloviti veo, prikrivajući revijalno šarenilo tako potrebnom nijansom kamuflažne tamnozelene.
PALIĆ 2008 - Egzotičan i urban
Palićki festival je po koncepciji egzotičan, a po imidžu urban. Ova kontradikcija najzanimljivija je u prikazanim evropskim filmovima u kojima ničeg ideološki evropskog nema. Pobednički film, izraelski Valcer sa Beširom, neevropski i po produkciji i po stilu, zaista simboliše originalnost ovog festivala, navodno ksenofobično kontinetalnog, a u suštini, globalno univerzalnog.
Palić, iako festival evropskog filma, pruža sliku Evrope koja se izborila sa svoj filmski identitet. Stoga Evropa na Paliću nije više reč za kontinent, već novi gradski žargon za svetsku produkciju.

30. 07 2008

                    Hej, donji Sremci na severu Bačke


Po svemu što znam, koncept Palićkog filmskog festivala liči na izazivanje filmske istorije i njenih postojećih tumačenja. Dovodeći zaboravljene rediteljske zvezde, uglavnom iz susednih zemalja, Palić ubija dve muve jednim udarcem. Muvu koja tvrdi da je istočnoevropski filmski prostor kinematografski inferioran, i muvu koja nam skreće pažnju s činjenice koliko savremeni film duguje velikanima s tih prostora.

Zvezde Palićkog festivala predstavljaju samu elitu svetskog filma, pomalo izolovanu od trenutnih istorijskih ciklusa; a kada je ovde, na Paliću, ta elita je, na sreću, i geografski pomerena od osnovnih medijskih tokova Srbije (tj. Beograda).
Palićki filmski festival ima koncept možda najbliži minhenskom. Tamo se neguje reputacija onih autora čija je slava iznad sociopolitičke popularnosti trenutno poznatih. I palićki izbor zvezda (i dobitnika počasne nagrade „Aleksandar Lifka“) precizno bira sivu eminentnost posleratne istorije filma: Peter Bačo, Margaret fon Trota, Ištvan Sabo, Jirži Mencl, Dušan Makavejev, Mikloš Jančo i, ove godine, Ken Louč. Karakterološki dizajn Palićkog festivala (filmovi definisani kroz kontekst umetničke slave, a ne kroz interesnu političku korektnost autora) čeka da zvezde ovih velikana obrnu krug i ponovo bace svoju svetlost na pravu filmsku umetnost.
Filmovi koji se prikazuju na Paliću ne podsećaju nas na zapadni komercijalni diktat. S druge strane, to nisu ni filmovi koji nas prisiljavaju na ideološku suprotnost Zapadu. Poput postmoderne teorije, program Palića ne prikazuje eksperimentalne filmove, već nas navodi na eksperiment s filmskom percepcijom i njenom klasifikacijom.
Eksperimentalan je, naime, način na koji su ovi filmovi grupisani: pruža nam se treća mogućnost posmatranja filmova, tako lekovita za ovdašnje grube i predvidive, polarizacione medijske sisteme. Ovo nije festival ni propagandista, ni disidenata, niti avangardnog, kao ni konvecionalnog filma; ovo je festival nezavisnog filma, koji od nas traži da rastumačimo u kom pravcu se kreće savremeni film i da mu upravo mi damo pečat današnjeg vremena.Palić zbog toga nije tipičan festival u Srbiji, zemlji koja troši energiju na održavanje statične kulture, zamrznute u svojoj nepromenljivosti. Upravo činjenica da Palićki filmski festival formalno jeste srpski a sadržinski i idejno nije čini pobedu filma i naše kulture u njoj. Manje od drugih domaćih festivala, Palić želi da se ugradi u umetnost koja se kreće njenim bioskopima. On pušta umetnost da živi u svom prirodnom kretanju i čeka ishod koji će iz tog života sazreti.
Dok drugi domaći festivali poručuju: „Filmski svet je stigao kod nas!“, Palić odgovara: „Kod nas se film ponovo vraća u svoj svet!“


Popboks 18.07 2008

Нема коментара:

Постави коментар