понедељак, 07. октобар 2019.

Psi od slame





Nama uvijek staje prazna slava, a drugima i sramota donosi koristi - Simo Matavulj.

Kao i u prethodnim romanima, Vojislav Radojković se i u svom novom romanu bavi životom fiktivnih srpskih umetnika u tranziciji. Period u kome se Istine i laži događaju obuhvata poslednju deceniju hladnog rata, ratove u bivšoj Jugoslaviji i poratne godine do 2015. Radojković se do sada bavio filmskim (Poslednji dani bioskopa “Delo”) i književnim umetnicima (Patuljci broje do sedam) a u novoj knjizi red je došao na slikare i likovnu umetnost.
Opisati radnju romana Istine i laži nije jednostavno. Glavni junak slikar Branko Milić stupa u dramski odnos sa tri lika: svojim zavičajnim rivalom, svojim beogradskim idolom, kao i sa sopstvenim alter-egom,  Brankom Milićem - književnikom. Svi će se u nekim fazama romana baviti umetnošću, slikarstvo će posredovati njihovim odnosima kako u likovnom prostoru, tako u književnom vremenu. Tumačenjem njihovih privatnih motiva i profesionalnih dometa, pisac će kreirati psihološku i političku hroniku svoje generacije.
To nije sve, u naletu ambicija ovi likovi će suočiti sa uzajamnim autorskim krađama, pa će iz istog razloga stupati u odnos čas sa svojim, čas sa tuđim seksualnim partnerima. Opisivanjem niza čulnih intriga praćenih euforijom, dekadencijom, depresijom, šizofrenijom i crnom boemijom, ova proza će preći granicu realnog, pa će pisac ponuditi alternativnu verziju istih događaja, te će istine i laži iz biografije ovih junaka, poput mita o Janusu, predstaviti dva lica jedne dramske slike.
Na kraju, vrednost njihovih slika, ustupiće mesto značaju jednog književnog rukopisa (kakvog, bolje pročitati u romanu) a pomračenje uma glavnog junaka neće biti detaljno psihološki analizirano, već navedeno kao sociološka refleksija njegovog statusnog posrnuća. Postmoderna igra u zapletu ustupiće mesto “posthumanim” izlaznim rešenjima u raspletu.


I pored haotične i opskurne sadržine, formalna celina ovde je prilično jasna i koherentna, tako da je Radojković svoje Istine i laži uspešno priveo kraju. Ono što se može zameriti je to da uprkos radikalnom narativnom postupku, nijednog svog lika nije pokušao da označi kao moralno čistog i pozitivnog. To knjigu čini stilski nedorađenom jer ako se tako lako kombinuju osobine realističnog, političkog i satiričnog romana, zašto je onda tako olako izbegnuto prisustvo visoke mimetike, odnosno kriminalističkog žanra? Ako je sve dozvoljeno u sistemu laži, nasilja, predatorstva i plagijatorstva, zašto i neki herojski protagonista ne bi bio uračunat u tu oslobođenu formu?
Radojković se kao po navici, moralno izjednačava sa svojim junacima, a to je greška, jer je na taj način njegova društvena kritika lišena kritičke distance između njega i junaka. Ovako, da ne bi sebe predstavio kao literarnog snoba, pisac demonstrira kategoriju moralne podobnosti odnosno solidarnost sa gubitnicima, tipičnu za srpsku partijsku bezbednost koju i sam kritikuje.
Za razliku od stilskog, značenjski nivo ovog romana je dosledniji, i u kontekstu opusa najbolje opisuje autorski stav ovog pisca. Jer svi romani Vojislava Radojkovića (pročitao sam tri) nose istu poruku: društvena kritika važnija je od političkog angažmana. Njegove knjige govore da domaći politički angažman nije osobina urbane već provincijalne sredine Balkana i da ne predstavlja deo građanske kulturne svesti već naprotiv, konspiraciju protiv nje.
Režirane demonstracije koje su od Jugoslavije napravile protestno-mitingašku državu, uticale su na pojavu disedentskog kompleksa, na formiranje tribalnih društvenih tabora i na partijski program u kome se političke strane sukobljavaju i svaka nalazi uzajamnog spoljnjeg neprijatelja umesto da ga traži unutar sopstvenog društvenog okruženja. Klanovska socijalizacija, kult javne tajne, medijska netransparentnost i poslovna korupcija po Radojkoviću treba da budu predmet društvene a ne političke analize, a uticaj kritike ne treba da se transmituje iz privatne sfere u javnu već suprotno, iz javne sfere u privatnu. Po njemu, srpska (opoziciona) politika je polje kompenzacije za neotvorena društvena pitanja (stanja u porodici, kriterijuma poslovne sposobnosti, motiva vertikalne pokretljivosti, problema vršnjačkog pritiska, demografske i rodne nejednakosti) kao i za nedovoljnu prosvećenost srpske građanske klase. Njegovi zabludeli junaci što su bolji prijatelji, to su uzajamno veći dušmani, a što su veći opozicionari to su bliži vlastima.
Zbog organske želje da pripadnu višoj kulturi, prostornih pretenzija većih od kritičke orijentacije i oponašanja drugih umesto osećajnosti prema drugima, naša gradska klasa upada u stereotip barbarogenijskog neoprimitivizma i u njemu ostaje ma kojoj političkoj sceni pripadala. Tako i Radojkovićevi likovi bili oni politički levo ili desno, svesno ili ne, ostaju po svom nasilnom karakteru duboko konzervativni. Muževni egzistencijalisti željni prirodne slobode, promašeni civili ostvareni u političkoj istini a ne u društvenoj promeni, u socijalnom pragmatizmu a ne u ekonomskom realizmu, u mesnoj pristrasnosti a nikada u gradskoj usamljenosti, sa manjkom straha od smrti i viškom straha od poniženja, njihova energija u fizičkom prostoru ostaje tužno svedočanstvo njihove nevažnosti u istorijskom vremenu. Psi od slame.


Kulturni dodatak Politike, 5. 10. 2019.