Drugo izdanje
knjige Gorana Gocića Endi Vorhol i strategije popa, o slavnom američkom
autoru i ikoni umetničkog pravca pop-art, objavio je, šesnaest godina nakon
prvog izdanja, Službeni glasnik. Alternativni podnaslov ove knjige mogao bi da bude Konotacije popa, zato što se Gocić ne
bavi toliko osobenostima Vorholovog dela koliko uzajamnim vezama ovog autora s
teorijom kulture u širem smislu.
Gocićeve
asocijacije upliću čitaoca u ciklus podataka, nezavisnih od samog perioda u
kojem je Vorhol radio, pa ova knjiga podseća na seriju koja može biti
nastavljena do beskonačnog broja epizoda. Zato je njeno dopunjeno izdanje
prilika da se povežemo na mrežu popularnih simbola, i to na način na koji su
svi Vorholovi savremenici pozvani da u njoj učestvuju.
Knjigu Endi
Vorhol i strategije popa čine poglavlja koja se bave Vorholom kao
medijskim, likovnim i filmskim autorom. Svaka od ovih oblasti podeljena je po
ličnostima koje su na različit način povezane sa Vorholovim radom, životom ili
imaginacijom. Zato se Gocić slobodno i maštovito kreće sistemom u kojem je
nemoguće pogrešiti, tamo gde objedinjenost zaključaka nadjačava njihovu logičku
dokazivost.
Principom
asimilacije, Vorholova liberalna strategija kao magnet privlači celu modernu
sliku umetnosti. I ne samo nju. Čak i oni koji nisu s njim sarađivali, pa ni
živeli u istom veku, indirektno su uvučeni u njegove projekte, ako ne kao
autori onda kao fiktivni protagonisti njegovih ideja. Tako su slikari
istorijske avangarde (Pablo Pikaso, Salvador Dali, Marsel Dišan), filmski
autori (Pol Morisi, Žani-Lik Godar, Volt Dizni, Alfred Hičkok, Luis Bunjuel, Klod
Šabrol), kompozitori i muzičari (Elvis Prisli, Bob Dilan, Džim Morison, Madona, Mocart,
Erik Sati, Johan Štraus), pisci (Žan Žene, Šarl Bodler, Džek Keurak, Meri Šeli,
Žan Pol Sartr, Bertolt Breht, Džordž Orvel), istorijske figure, (Jan Palah, Mao
Zedong, Karl Marks,) – postali citirani učesnici Vorholove imaginarne scene, a samim
tim i koautori otvorenog koncepta knjige Endi Vorhol i strategije popa.
Stvaralački princip
Endija Vorhola bio je agencijski iskalkulisan. Distribucija i plasman slike za
njega su bili značajniji od njenog sadržaja. Čitajući o ovom slovačkom emigrantu postaje jasno koliko je
umetnost relativna kategorija i koliko je autorska originalnost nedokaziva. A
pojam unikatnosti glavno je pitanje umetničke istorije, od mitologizovanog
starog, preko religioznog srednjeg, do humanističkog novog veka.
U (post)modernoj teoriji, onoj koju je definisao Žan Bodrijar, posao umetnika nije da smisli novu, već da obeleži sopstvenu stvaralačku
teritoriju, odredi njene granice i tako se autorski odvoji ili poveže sa
ostalim umetničkim potpisima. Upravo je to i Vorhol radio. Pop-art je, po ovom
tumačenju, konačni cilj zapadne kulture, koja od Da Vinčijeve Mona Lize
integriše slavu ljudske sa slavom božanske kreacije. Citirajući Vorhola, svi
možemo da budemo slavni tako što ćemo se potpisati nad simbolima stvarnosti kao
što se vlasnici zemljišta potpisuju nad teritorijama. Medijska istorija,
pogotovo ona koju pišu Amerikanci i jeste promocija autorskog prava više nego
tradicija umetničkog dela. Upravo je Vorhol presudno uticao na to da prava
autora postanu nešto više od sudske prakse, da postanu sastavni deo scenskog
prostora.
U knjizi Endi
Vorhol i strategije popa vidimo kako je ceo Vorholov život bio određen
scenskim prostorom. To razdvajanje javnog od privatnog života (i, u Vorholovom
slučaju, njihovo ponovno spajanje u javnosti) jeste funkcija koja definiše liberalnu istoriju u kojoj je, barem privremeno, urbanistički plan podelio feudalno domaćinstvo, ekonomski račun redukovao vrednost krvnog nasledstva a tehnička invencija uštedela energiju ratničkog naoružanja. To je period u kojem je potlačeni Izrailj posle robovanja na tuđem
zemljištu Golijata, pronašao način da nedostatke svog materijalnog statusa
nadoknadi simboličkim vrednostima.
Kad bolje pogledamo, istorija komercijalne umetnosti i to što nazivamo masovnom kulturom prošlog veka, povezana je
sa kapitalom emigrantskih producenata, inovatora, menadžera, agenata, promotera,
špekulanata, novinara i distrubutera, kao i ostalih trgovaca idejama, sukobljenih sa vojnom i političkom elitom koja je smatrala da su ideje univerzalne, a ne individualne
kategorije. Razvojem ekonomskih sloboda i tržišnih vrednosti, ispostavilo se da su oni koji zagovaraju kolektivnu vlast nad idejama najčešće i vlasnici teritorija na kojima se ideje nalaze. Pod izgovorom zajedničke umetničke svojine oni zapravo štite svoj vlasnički interes - posednici zemlje
su u fizičkoj prednosti nad posednicima ideja, pa im je lako da prisvoje tuđe
ideje tako što će ih nazvati zajedničkim dobrom. Za njih, umetnost je suviše
uzvišena kategorija da bi bila individualno određena, ali u građanskom sistemu, umetnička
ličnost je kategorija viša i od same umetnosti. Umetnik prevazilazi ograničenje
materijalnog prostora osvajanjem scenskog tržišta a razlog što neke drevne
kulture kaskaju za tržištem je taj što njihove nasledno-imovinske vrednosti
sputavaju upoređivanje sveopštih javno-stečenih vrednosti. I Srbija spada u
starinske zajednice u kojima je mogućnost da se bude stvarni autoritet veća od
želje da se postane javni autor.
U
dvadesetom veku, trgovina scenskim vrednostima pokazala se ekonomičnijom i
isplativijom od privredne. Baš u pokretu kakav je pop-art, uloženi trud može
biti mnogo manji od profita ako cenu, kao u Vorholovom slučaju, određuje potpis
umetnika, pa tek onda njegovo delo. Po tom prinicipu, autorsko delo se ne
zasniva na originalnosti (umetnik sa takvim ambicijama pre će biti osumnjičen
za plagijat). Naprotiv, ono se ogleda u nadovezivanju na kontinuitet javnog
sećanja.
Vorhol
je gotovo idealan primer ovakve umetničke prakse. Po Vorholu, koji time
anticipira ideju postmoderne filozofije, autorsko delo je ono koje
reproduktivno koristi već postojeću informaciju iz kulture, naglašavajući njen
potpis, odnosno istoriju citata u nadovezivanju. Pop-art je, kako Gocić
primećuje, veština kopirajta, umetnost vlasništva nad informacijama u posebnoj
interakciji sa mrežom ostalih informacija. Za razliku od plemenite i
boljševičke tvrdnje da umetnost pripada narodu, dakle svima, Vorhol je tvrdio
obrnuto, da svi ljudi pripadaju umetnosti – pitanje je samo da li u nju ulaze kao
kupci ili prodavci. Nije bitno šta slika predstavlja posredstvom umetničke vizije, već koga predstavlja slikar posredstvom likovne scene. A Vorhol je, kako vidimo i iz Gocićeve imaginarne
hijerarhije, mnoge primio u okrilje svog otvorenog ateljea.
Pravo je osveženje čitati knjigu koja nije angažovana protiv globalnih korparacija, već participira u zvaničnom poretku savremene komunikacije. Ako kultura treba da bude napredna, ona treba da bude slobodna ne samo od ideologije, već i od mržnje prema ideologiji. Tako se i Endi Vorhol, baš zahvaljujući kapitalističkim vrednostima, izborio za dominaciju umetnosti u materijalnom prostoru. Ohrabruje činjenica da ovaj umetnik nije bio ni anarhista niti revolucionar, već je inspirisan državom uspeo da u njoj pronađe utočište za svoju publiku. Svima nama koji na maternjem jeziku čitamo knjigu o Vorholovoj Re-produkciji, ostaje nada da ćemo pre ili kasnije postati popularna Re-publika.
Danas 6.8.2013
