четвртак, 7. јул 2022.

That’s Why God Made the Movies

 


Deveto izdanje međunarodnog filmskog festivala jednominutnog i kratkog filma u Rumi, održano je od 22. do 26. juna u Rumi. Tokom pet dana festivala u okviru selekcije kratkog filma 9413 prikazano je 18, a u okviru selekcije jednominutnog - 81. filmova. Kao i svake godine, direkciju festivala činili su Dragan Cakić (direktor), Milan Milosavljević (programski selektor i selektor programa 9413) i Marko Kostić (umetnički direktor i selektor jednominutnog programa). O pobednicima programa 9413 odlučivao je Jurij Meden, kustos Austrijskog filmskog muzeja u Beču. Za najbolji kratkometražni film festivala proglašen je  španski Dajla: bioskop i zaborav autora Artura Duenesa. Specijalna nagrada dodeljena je srpskom filmu Kontrafaza autora Igora Toholja.  



O nagradama za najbolji jednominutni film odlučivao je žiri u sastavu: Ivana Marinić Kragić, producentkinja i rediteljka iz Zagreba, Peter Cerovšek, filmski autor i direktor festival FeKK iz Ljubljane, i Petar Mitrić, filmski kustos i producent iz Subotice. Grand Prix za najbolji jednominutni film pripao je filmu Prevod, reditelja Omara Faruka Barana iz Turske. Nagrada za najbolji strani film pripala je animiranom filmu Prihvatiti sebe rediteljke Tatjane Tjo iz Uzbekistana. Nagrada za najbolji domaći jednominutni film pripala je filmu Maramice reditelja Lazara Bačkonje. Specijalna priznanja dodeljena su filmovima TKO autora Olivera Smita iz SAD, Svakodnevni šou reditelja Mustafe Bengernauta i Bukef Muhameda Tahera iz Alžira i  Postavi pitanje super 8 magičnoj kugli reditelja Džonatana Ralsa iz SAD.

Glavna tema ovodišnjeg festivala bila je Vorkapić: Film i teorija koja se razmatrala i na online panel diskusiji u kojoj su učestvovali: Dragan Dimčić (moderator), Ivana Kronja, Ivan Velisavljević, Marko Kostić i Dragan Cakić. 

                                                  


Filmska teorija, kritika, esejistika, publicistika, teme su koje se ne mogu razdvojoti od praktičnog čina bavljenja filmom, pa je tako i ovogodišnje izdanje festivala bilo posvećeno odnosu filmske prakse i teorije. Ali pođimo od početka teme:
Pisane pedesetih godina prošlog veka za časopis Kaje de sinema (Cahiers du cinema), istorija pamti tekstove osnivača ovog lista Andre Bazena, kao i članke reditelja francuskog novog talasa koji su tumačenjem dotadašnje filmske istorije, sublimirali prošlost a posredno i budućnost sedme umetnosti. Pre Bazena, formalistička filmska teorija vođena Rudolfom Arnhajmom, Belom Balašem i Zigfridom Krakauerom, naglašavala je da se film razlikuje od realnosti i da ga prevashodno treba tumačiti kao primenjenu umetnost. Bazen je reagovao protiv ove teorije navodeći da esencija filma kao umetnosti leži u njegovoj mogućnosti da mehanički reprodukuje stvarnost, a ne u njegovim razlikama od stvarnosti, i to je dalo maha onome što poznajemo kao - realističku teoriju filma. Tokom vremena, analize sprovedene od strane psihoanalitičara Žaka Lakana i semiologa Ferdinanda de Sosira podržale su razvoj teorijskih kategorija kao što su: psihoanalitička teorija filma, strukturistička teorija filma, feministička teorija filma, i drugih disciplina koje filmsku teoriju povezuju sa različitim oblastima teorijskog istraživanja.


Jedna od ključnih figura moderne filmske teorije bio je i profesor Slavko Vorkapić, koji je tokom 1965. održao seriju predavanja na temu fenomena kinestezije u MoMI (Muzeju moderne umetnosti u Njujorku) pod nazivom Vizuelna priroda filmskog jezika. Vorkapićev teorijski uticaj pokrenuo je talas autora koji su se teorijski i praktično bavili fenomenom kinestezije (od grčke reči: kinesis kretanje, anaisthesis osećanje). Na taj način je i sam Slavko Vorkapić postao predmet teorijskog proučavanja: Ričard Šor, Tomas Prajor, Boško Tokin, Dušan Stojanović,  Aleksandar Vučo, Vladimir Pogačić, Stefan Petrović, Božidar Zečević, Marko Babac, Boro Drašković, Vlada Petrić, Ezra Gudmen, Barbara Kevles, Stiven Farber, Majkl Prajs i drugi sineasti i publicisti filmske umetnosti pisali su o Vorkapićevom specifičnom pogledu na montažu i teoriju filma i zajedno sa njim uticali na tumačenje pojma kinestezije tokom razvoja filmske kulture u drugoj polovini dvadesetog veka.



Uprkos tome, Vorkapićeva kritička sagledavanja menjala su se u toku vremena. Iako mnogi Vorkijevi sledbenici nisu menjali principe utvrđene na osnovama njegovih kinestetičkih manifesta, raznovrsnost faza u karijeri Slavka Vorkapića upućuje na zaključak da je Vorkijev autorski diskurs bio promenljiv i da se nije zasnivao na samo jednoj definiciji pojma avangarde na filmu. U svom celovečernjem filmu Hanka koji je 1955. režirao u Jugoslaviji, Vorkapić primenjuje inkluzivni autorski postupak, ne oslanjajući se na kinestetička svojstva filmskog jezika koliko na svojstva literarnog pripovedačkog narativa, potpisanog od strane scenariste Isaka Samokovlije i lektora Meše Selimovića. Sudeći po tadašnjim kritičkim osporavanjima vrednosti ovog filma, iz današnje perspektive se može reći da je Hanka predstavljala realnu avangardu tog vremena koju tadašnja jugoslovenska kritika nije bila spremna da prihvati.

Uprkos slučaju Hanke (u kome se praksa pokazala avangardnijom od teorije) filmskoj teoriji svojstveno je da brže reaguje na društveno-političke promene i da tako vernije odrazi dinamičku prirodu kulture i avangardnog filma u njoj. Zbog velikih troškova i obima proizvodnje, kinematografska praksa često je sklona kašnjenju prilikom praćenja aktuelnih društvenih trendova (pojam koji je Valter Benjamin nazvao - zakašnjenjem u avangardi).

Pošto je razvojem novih potreba u komunikaciji, pojam autorske izolacije od početka zdravstvene krize prisutan na savremenoj medijskoj sceni, intimistička osobenost samog čina pisanja kao i drugih literarnih procesa, deluju kao zahvalan način bavljenja filmom i sve efikasniji način praćenja novih tendencija u savremenoj kulturi.



Iznesimo još jedno zapažanje: kratkometražni filmovi proizvedeni u izolaciji – a mnogi od njih prikazani su na našem festivalu, po svojoj kamernoj atmosferi i introvertnoj osećajnosti podsećaju na pojam kreativne distance, presudan (po Jurgenu Habermasu) za razvoj teorijske misli još i pre pojave filmske umetnosti. Stoga smatramo da se između aktuelne kratkometražne produkcije i savremene filmske kritike može uočiti bliska kreativna i tehnička povezanost. Zbog svih ovih relevantnih razloga, deveto izdanje našeg festivala posvetili smo fenomenu analitičkog gledanja, praćenja i pisanja o filmu. I to je bio Mister Vorky – Draft 9.

 



Katalog festivala 7.7. 2022.