Knjiga i doktorat istoričara Gorana Miloradovića Lepota pod nadzorom - sovjetski kulturni uticaji u Jugoslaviji (1945-1955) bavi se analizom
sovjetskog uticaja na jugoslovensku kulturu, a u prvom redu na filmsku
umetnost. Knjiga uz to tumači različite društvene, ideološke i političke
uticaje povezane sa kulturom Jugoslavije u najširem smislu.
Miloradoviću ovo nije prva tema u kojoj istražuje medijske
konotacije balkanskog društvenog prostora. Pored brojnih stručnih članaka objavio
je i knjigu Karantin za ideje - logori za izolaciju sumnjivih elemenata"
u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (1919-1922).
Značajan deo Lepote pod nadzorom je analiza rada cenzorskih komisija u Jugoslaviji
u deceniji neposredno posle Drugog svetskog rata. Kroz njihove kriterijume i
odluke, Miloradović ispituje značaj filmske kulture na ovom podneblju. Knjiga
se bavi istorijskim, ali i filozofskim preispitivanjem pojma cenzure,
postavljajući retoričko pitanje – da li cenzura služi kontroli informacija ili
samo stvaranju utiska kontrole? Polazeći od ove druge opcije, Miloradović
tretira politički fenomen države Jugoslavije, sa stavom da njena politika nije
ličila ni na istočnu ili zapadnu, iako je htela da preuzme obrasce i jedne i
druge. Upravo taj raskorak između teorijskih želja i kulturne prakse
predstavlja temu ove knjige, koja implicira da je film kao materija bio moćniji
od partije koja je na svom novoosvojenom terenu zaplenila više alata nego
znanja kako da tim alatima rukuje.
Miloradović jugoslovensku kinematografiju ideološki i politički deli na "proistočnu" (npr.Zoja, Ljeva Arnštama, Živjeće ovaj narod Nikole Popovića) i “prozapadnu”
(npr.Slavica, Vjekoslava Afrića, Poslednji most Helmuta Kojtnera). Obe
struje mogu se naći i pre i posle Titovog sukoba sa Staljinom 1948. Najavu
anti-sovjetskog stava autor pronalazi već u filmu Slavica iz 1947, a konačnu
potvrdu pro-zapadnog opredeljenja u filmu Dolina mira France
Štiglica iz 1956. Miloradović ne daje prednost ni jednom od tih uticaja, ali može
se primetiti sentiment prema ruskoj kulturi i poetici koja nije, poput naše, imala
problema sa odgovorom na pitanje – čemu umetnost?
Ako možemo izvući poruku ove knjige, ona se sastoji u ideji da cenzori
nisu upravljali kulturom, već je kultura upravljala njima, širinom izraza i
značenja koja je nanosila glavobolju odgovornim licima u toku njihovih radnih
zadataka. Istorija našeg posleratnog filma je istorija zaostalog društva u
trenutku susreta sa naprednom formulom koja, umesto da pruži estetsko
rasterećenje, uzrokuje psihološko opterećenje. Narod
nije bio kriv što je kasnio za svetskim tokovima, ali se filmska umetnost
svejedno pojavila kao trojanski konj emancipacije da ponizi novu elitu
koja sebe smatra umetničkim autoritetima.
Svi zapisi cenzorskih komisija koje možemo pronaći u ovoj knjizi upućuju
na ogroman strah i konfuziju vlasti prilikom reakcije na filmsku umetnost,
drugim rečima, na elementarno nerazumevanje filmskog dela. Film je predstavljao
rebus za našu elitu i problem za njen status. Ne znajući kako da protumače ali
ni kako da je ignorišu, cenzori i partija danas deluju kao intelektualne žrtve
filmske umetnosti. Baš o tome govori ova knjiga, koja ispod svoje naučne
serioznosti, inspiriše nušićevski zaplet u kojem malograđanski subjekti vlasti
ne razumeju objekat svoje želje, pa sami postaju predmet podsmeha.
Pobednici svetskog rata, komunisti Titove Jugoslavije, osećali su
prirodnu potrebu za stalnom demonstracijom i potvrđivanjem svog autoriteta.
Upravo ta želja uzrokovala je posmatranje umetnosti sa osvajačke visine.
Komisije su procenjivale umetnička dela sa ciljem da približe umetnost narodu,
to jest sebi, umesto da narod, to jest sebe, približe umetnosti. Kao ishod
takve strategije, Srbija i danas poseduje centralizovanu kulturu, koja u
potpunosti zavisi od državnog budžeta, ali mnogo manjeg nego iz vremena
federacije. Bez adekvatnih državnih sredstava ili privatnog umetničkog
kapitala, naša kultura je i dalje totalitarno orijentisana privilegija
malobrojnih naslednika samoupravne prošlosti.
Pitanje koje treba da rastumačimo je po čemu se ova situacija razlikovala
od istočnog bloka, u doba posle Drugog svetskog rata, a najviše u periodu koji
prethodio balkanskim ratovima devedesetih.
STATUSNI SIMBOLI JUGOSLAVIJE
(Tito na grobu Lenjina i Staljina)
Naravno da je jugoslovenska međunarodna pozicija bila naša prednost i da je Titova nesvrstanost oličavala vrhunsku političku logiku, ali je ta socijalna prednost istovremeno uzrokovala krizu kulturološke prirode. Sa druge strane, dok je nazadovala socijalno, istočna Evropa napredovala je kulturno. Ona sa svojim nasleđem i nije mogla da nazaduje već samo da održava svoju tradiciju čekajući novi talas informacija. Nismo shvatili da biti Rus, Istočni Nemac, Čeh ili Poljak znači biti u centru evropske istorije, da je to elita koja nije stigla da uživa u pobedi nad nacizmom, već je ta pobeda od njih napravila ugroženu koloniju na čijoj su teritoriji nekad živeli: Nikola Kopernik, Emanuel Kant, Franc List, Richard Štraus, Vilhelm Lajbnic, Federik Šopen, Rihard Vagner..
Naravno da je jugoslovenska međunarodna pozicija bila naša prednost i da je Titova nesvrstanost oličavala vrhunsku političku logiku, ali je ta socijalna prednost istovremeno uzrokovala krizu kulturološke prirode. Sa druge strane, dok je nazadovala socijalno, istočna Evropa napredovala je kulturno. Ona sa svojim nasleđem i nije mogla da nazaduje već samo da održava svoju tradiciju čekajući novi talas informacija. Nismo shvatili da biti Rus, Istočni Nemac, Čeh ili Poljak znači biti u centru evropske istorije, da je to elita koja nije stigla da uživa u pobedi nad nacizmom, već je ta pobeda od njih napravila ugroženu koloniju na čijoj su teritoriji nekad živeli: Nikola Kopernik, Emanuel Kant, Franc List, Richard Štraus, Vilhelm Lajbnic, Federik Šopen, Rihard Vagner..
Za to vreme, građani Titove Jugoslavije, u periodu SFRJ bili su zaštićeni, ne samo od sovjetske
diktature, već i od surovosti liberalnog kapitalizma, političkog terorizma i
postkolonijalnih sukoba. Kako razmišljati o našoj zaštićenoj srednjoj klasi
koja sa visine jedri po sovjetskim zemljama, sem kao o Antoaneti i kolačima. A
upravo ta razmažena klasa naših turista predstavljala je stub ovdašnjeg
drustva, baš kad su najpismeniji Rusi bili u društvenoj ilegali. Zamislimo tu
nepravednu situaciju, visinu pogleda naše turističke inteligencije u odnosu na
oštrinu ruskog fokusa prema njima. Setimo se priča o ruskim cenama, o švercu
džinsa, o tome koliko daju za jednu našu jaknu. Pomislimo na Belu Hamvaša (koji
je bio fabrički radnik), na njegove moguće susrete sa srpskom turističkom inteligencijom.
Zamislimo širinu eksponaže naših turista i reakciju najčitanijih a ekonomski
inferiornijih Poljaka, Rusa, Nemaca. Pomislimo na Mađare, koji su kao i
Slovaci, u Srbiji sinonim za sluge, a koji imaju deset dobitnika Nobelove nagrade. Na Ruse koji
imaju najbolju književnost na svetu, Poljake koji imaju slavni teatar i
avangardnu simfonijsku scenu, Rumune sa Elijadeom, Joneskuom, Sioranom.
Kriza koju osećamo jeste kriza kulture. To nije kriza ekonomije, ona je
samo posledica raskoraka između uvoznih i izvoznih kulturnih informacija. Iz
tog nesklada naše društvo stiče traumu koja obeležava poslednje decenije naših
života i izbornih kampanja - strah od Rusa, a to osećanje zapravo je potisnuti
stid od sopstvene lažne visine iz bivšeg vremena. Ako nismo bili u stanju da
rusku kulturu posmatramo odvojeno od Staljinove vladavine kako smo mogli da
očekujemo da će stranci posmatrati našu, odvojeno od Miloševićeve? I ko je
uopšte rekao da smo mi devedesetih bili na redu da postanemo zapadna kultura?
Ta logička greška posledica je naše arogancije i neznanja, koji su proizveli
zabludu i nepravedan odnos prema Evropi iza Berlinskog zida.
U kontekstu geopolitičkog značaja, ako je ljubav prema Staljinu
patologija, ljubav prema Titu je patologija u formi licitarskog srca. Ako je staljinizam
diktatorski kult, titoizam je drugi takav kult u formi bajke za decu. Pošto nisu smeli da
priznaju svoj femenizirani karakter bivši titoisti su, uoči rušenja berlinskog
zida (u trenutku kada se zatvorenici istočne Evrope vraćaju na svetlost
pozornice) naprasno postali muškarci. Tu negde se i razvio srpski pubertetski
nacionalizam, silinom kojom se sakriva činjenica da u Titovo vreme, niko od
profesionalaca (a ponajmanje intelektualaca) nije proizveo ništa što se može
nazvati muževno hrabrim u prostoru situiranog društva i vremenu umerene
politike. Između pragmatične nesvrstanosti sa jedne i diktaturskih žurnala sa
druge strane, emitovao se besmisleni ratnički zavet budućim pokolenjima. Dok su
Sovjeti propagandom održavali svoju tešku i ekstremnu politiku, Jugoslavija je
svoju propagandu razvijala principom inercije.
Lepota pod nadzorom poručuje da naša država nikad nije imala samo
politički, već prevashodno kulturni problem, dok je kod dve supersile čije
kulture su nam služile kao uzor, bilo drugačije. I Rusija i Amerika su prema Jugoslaviji
vodile promenjivu politiku, ali su u poređenju sa njom imale stabilnu i visoku
kulturu. Jugoslavija je primer zemlje koja se iscrpljivala u težnji
da stabilizuje svoj politički život pa je pitanje kulture i propagande ostalo
nedefinisano. Onda smo počeli da uvozimo kulturu i konzumiramo je kao da je
naša, a ona zapravo nije odgovarala našim političkim potrebama ni stepenu
društvene razvijenosti. I naravno da se lako skliznulo u vojni sukob, zato što
su sve preuzete informacije stizale iz napetih centara Hladnoga rata, u
funkciji podizanja morala pred opasnostima teškog vremena.Taj ekstremni sadržaj, potpisan od vrhunskih autora sa
istoka i zapada, podražavan je od strane našeg dvorskog establišmenta, da bi na
koncu narod zakoračio u ekstremizam i tako izjednačio sliku stvarnosti sa onom
iz bioskopa.
Problemi između domaćih autoriteta i tuđe autorizacije najbolje se vide u
kinematografiji. Zato Miloradović, ne previđajući ni ostale umetnosti, lucidno bira film kao žarište naučne
inspiracije. Ne samo zato što je Lenjin rekao da je film najvažnija umetnost
već pre svega zato što se greške sistema najbolje vide na velikom platnu.
Nijedna umetnost nema takvu širinu eksponiranja da joj se nedostaci vremenom
čak i uvećavaju. Ne samo zanatske, već i nesvesne greške celokupnog društva se jasno
i neporecivo ogledaju u istoriji naše kinematografije.
Načelno gledano, nijedna umetnost nema tako visok potencijal blama i
skandaloznosti kao film. Pozorište je podložno zaboravu, poezija obavijena
tajnovitošću , slikarstvo uslovljeno čulom vida, muzika sluhom. Ali film istovremeno
pokriva skoro sva čula, bioskop je masovna insititucija, traku je teško
uništiti a lako umnožavati. Ako smo se posle rada na filmu u nečemu
predomislili, ispravke nema, možemo samo da buljimo u tu grešku tokom njenih
beskonačnih repriza. Naravno, ta neprijatnost je scenski rizik egzibicije koja
se može pretvoriti i u trijumf. Ali trijumfi su po definiciji retki, dok su
većina snimljenih filmova primeri deplasiranog budžeta i vremena. Šta tek reći
o jugoslovenskom filmu, koji je od početka imao više novca nego umetničkih
motiva i o stvarnosti iza tog filma koja nije mogla da završi u većoj
suprotnosti od svog scenarija. Šta da kažemo kao naslednici onih umetničkih
statusa koje istorija nije opravdala, već osudila?
I zato, kad god se osetimo nepravedno ugroženi od autoriteta prošlosti,
bacimo pogled na njihove filmove. Zablude filmskih snova lako postaju motiv
naučnog istraživanja u kojem slabost materijala prethodne predstavlja
materijalni dokaz za nove generacije. Na svetu ne postoje očigledniji primeri
propale ideje od našeg filma, jer ako je Jugoslavija bila najlepša država onda
je upravo zbog neostvarene slike o sebi, propala. Dok su svi filmovi sveta
ulepšavali sliku stvarnosti, ravnoteža zajednice Južnih Slovena filmom je mogla
biti samo narušena. Baš zato, vraćajmo film unazad, čitajući o lepoti koja više
nije pod našim nadzorom. Kanjec.
Popboks 07.12. 2012