Bekim Fehmiu (1. 6. 1936 – 15. 6. 2010) je, po tadašnjim rečima Bate Živojinovića, izvršio političko samoubistvo. Niko tu izjavu, ni tada ni kasnije, nije demantovao. Mi, koji ga nismo lično poznavali, nismo imali izbora sem da pomenuti motiv usvojimo kao činjenicu.
Iz istog razloga, sve što je posthumno rečeno o slavnom albanskom i jugoslovenskom glumcu, neizbežno je upućeno njegovom protestnom suicidu. Ako poštujemo njegovo delo, dužni smo da rastumačimo njegov poslednji dramski čin.
Jugoslovenski film je u Bekimu Fehmiju pronašao svoje vanlokalno ishodište.Samo pomoću njegovog primera možemo da poredimo domaću kulturu (pre tranzicije) sa velikim kulturnim centrima moći i da otkrijemo šta je to što je nedostajalo ovdašnjem umetničkom i scenskom sistemu.
Zašto je Bekim Fehmiju uspeo na zapadu, a Zoran Radmilović, Pavle Vujisić ili Bata Živojinović nisu? Da li je to zato što je bio najbolji glumac? Zato što je jedini znao engleski jezik? Zbog dikcije? Zbog spleta okolnosti? Možda zbog egzotičnog izgleda koji mu je omugućio zgodan mediteranski prolaz u karakter američkih negativaca?
Teško da je ijedna od ovih mogućnosti. Mnogi domaći glumci imali su sve ove karakteristike, pa su im karijere ostale u vencu lokalnih lovorika. Ali, iskoristimo ovu mogućnost komparacije i nabrojmo neke od faza u karijeri ovog glumca:
Italija - igrao je glavnu ulogu u seriji Dina De Laurentisa “Odisej”. Snimao je sa rediteljima Frankom Rossijem, Mariom Bavom (Odisej), Markom Boloninijem (Libera, amore mio) i Tintom Brasom (Salon Kitty)
Amerika - igrao je u filmu Johna Frankenhajmera “Crna Nedelja”, kod Luwisa Gilberta u “Avanturisti”, kod Burt Keneddija u filmu ”Đavolja Kičma”.
Jugoslavija - Glumio je u prvom filmu Živojina Pavlovića “Neprijatelj”, u prvom filmu Gorana Markovića ”Specijalno vaspitanje”, u najpoznatijem filmu Saše Petrovića ”Skupljači perja”, u najskrivenijem filmu Kokana Rakonjca ”Klakson”, u najzabranjenijem filmu Puriše Đorđevića “Pavle Pavlović“ u najboljem filmu Miće Popovića “Roj”, u najskupljem filmu Hajrudina Krvavca ”Partizanska eskadrila” u poslednjem filmu Jovana Živanovića ”Uzrok smrti ne pominjati”…
Kada saberemo sve ove podatke, oni zaista deluju impresivno, čak i ako ne odgledamo nijedan od pomenutih filmova. Po tome se upravo ova karijera razlikuje od karijere drugih domaćih glumaca. Bekim Fehmiju nije naš najbolji glumac, već naš najbolji kasting! A pojam kastinga, ključni je pojam zapadnog filmkog tržišta. To što srpski jezik nema prevod za ovu reč, samo sužava problem domaćeg filma na zapadu.Zato, objasnimo ovu reč; ona se ne tiče samo dobro odigrane uloge, već odnosa glumca sa likom, odnosa lika sa drugim likovima, odnosa glumca sa drugim glumcima, kao i odnosa glumca sa producentom i sa rediteljem.Kasting se bavi glumcem ne samo kao čovekom ili profesionalcem, već kao simbolom filma! Kasting agencije razmišljaju i o prethodnoj i o budućoj ulozi glumca kao i o umetničkom sistemu u kojem se glumac nalazi.
Palata Albanije
Puno je napisano o smrti ovog glumca i o njegovom pokušaju da pomiri Srbe i Albance. Niko nije rekao da je ova tragedija, prva srpska medijska vest koji promoviše albanski problem, samim tim naginjući ka ideji priznavanja kosovske države.
Jugoslovenski film je u Bekimu Fehmiju pronašao svoje vanlokalno ishodište.Samo pomoću njegovog primera možemo da poredimo domaću kulturu (pre tranzicije) sa velikim kulturnim centrima moći i da otkrijemo šta je to što je nedostajalo ovdašnjem umetničkom i scenskom sistemu.
Zašto je Bekim Fehmiju uspeo na zapadu, a Zoran Radmilović, Pavle Vujisić ili Bata Živojinović nisu? Da li je to zato što je bio najbolji glumac? Zato što je jedini znao engleski jezik? Zbog dikcije? Zbog spleta okolnosti? Možda zbog egzotičnog izgleda koji mu je omugućio zgodan mediteranski prolaz u karakter američkih negativaca?
Teško da je ijedna od ovih mogućnosti. Mnogi domaći glumci imali su sve ove karakteristike, pa su im karijere ostale u vencu lokalnih lovorika. Ali, iskoristimo ovu mogućnost komparacije i nabrojmo neke od faza u karijeri ovog glumca:
Italija - igrao je glavnu ulogu u seriji Dina De Laurentisa “Odisej”. Snimao je sa rediteljima Frankom Rossijem, Mariom Bavom (Odisej), Markom Boloninijem (Libera, amore mio) i Tintom Brasom (Salon Kitty)
Amerika - igrao je u filmu Johna Frankenhajmera “Crna Nedelja”, kod Luwisa Gilberta u “Avanturisti”, kod Burt Keneddija u filmu ”Đavolja Kičma”.
Jugoslavija - Glumio je u prvom filmu Živojina Pavlovića “Neprijatelj”, u prvom filmu Gorana Markovića ”Specijalno vaspitanje”, u najpoznatijem filmu Saše Petrovića ”Skupljači perja”, u najskrivenijem filmu Kokana Rakonjca ”Klakson”, u najzabranjenijem filmu Puriše Đorđevića “Pavle Pavlović“ u najboljem filmu Miće Popovića “Roj”, u najskupljem filmu Hajrudina Krvavca ”Partizanska eskadrila” u poslednjem filmu Jovana Živanovića ”Uzrok smrti ne pominjati”…
Kada saberemo sve ove podatke, oni zaista deluju impresivno, čak i ako ne odgledamo nijedan od pomenutih filmova. Po tome se upravo ova karijera razlikuje od karijere drugih domaćih glumaca. Bekim Fehmiju nije naš najbolji glumac, već naš najbolji kasting! A pojam kastinga, ključni je pojam zapadnog filmkog tržišta. To što srpski jezik nema prevod za ovu reč, samo sužava problem domaćeg filma na zapadu.Zato, objasnimo ovu reč; ona se ne tiče samo dobro odigrane uloge, već odnosa glumca sa likom, odnosa lika sa drugim likovima, odnosa glumca sa drugim glumcima, kao i odnosa glumca sa producentom i sa rediteljem.Kasting se bavi glumcem ne samo kao čovekom ili profesionalcem, već kao simbolom filma! Kasting agencije razmišljaju i o prethodnoj i o budućoj ulozi glumca kao i o umetničkom sistemu u kojem se glumac nalazi.
Ali, kako se postaje dobar kasting u zemlji bez kasting agencija? Odgovor je - biranjem uloga. Možda Bekim Fehmiju kao mlad nije bio tako izbirljiv, ali se sa vremenom izborio za poziciju da može da bira, pa i da odbija uloge. Odluka glumca da se povuče, odnosno da uloge bira, suštinski ga razlikuje od domaće umetničke scene, u kojoj je bitno samo da fizički postojiš, da te trenutni društveni interes ne bi zauvek pojeo.
Zato zagonetnost karijere Bekima Fehmijua govori o nečemu vrlo nepoznatom domaćoj javnosti, a to je utisak da je glumac, ujedno i autor svojih likova. Ako hoće da zadrži svoje autorstvo, takav glumac ne bi trebalo da prihvata uloge koje su ispod ili mimo njegovog opusa.
Ta situacija, nepoznata je u balkanskom filmu. Kada srpski glumac ovde doživi uspeh, to znači da treba da igra svugde, gde god može. U takvim okolnostima, mi vidimo glumčevo požrtvavanje, trud i talenat.. ali, glumac koji ne bira šta i koga glumi jeste - loš kasting. Jer, ako njegov lik nije njegov izbor, to znači da je nekom drugom glumcu, nepravedno oteo angažman.
Kada gledamo manje uspešne filmove Pavle Vujisića, mi gledamo glumačku veličinu kako se snalazi u blatu svoje kinematografije. Kada gledamo Bekima Fehmijua u manje uspešnim filmovima, mi vidimo Odiseja u Hadu, vidimo nešto više od pada, vidimo i sve ostale njegove fimove u kontinuitetu, put i dinamiku jedne karijere koja prateći simboliku odigranih likova, prolazi kroz razna herojska iskušenja, boreći se za - život porodice, slavu naroda, ljubav Penelope…Čak i najsiromašniji italo - američki filmovi u kojima je igrao predstavljaju upravo onu ikonografiju koji fascinacira postmoderne reditelje kao što su Tarantino ili Rodrigez - niskobudžetni komercijalni filmovi, što više bili neuspešni u svom vremenu, sve više postaju zakopano blago zapadne filmske istorije. Drugim rečima, tamo gde je igrao, Fehmiju nije uvek dokazivao talenat, pa ni potvrđivao uspeh, ali jeste zadržavao kultni status. Sve što je snimio nosi neku vrstu slave - estetizaciju i artikulaciju umetničkog stava, kao i jasnoću autorskog pečata. Ali, ako je Bekim Fehmiju slavni heroj, za koga se on borio? Za Jugoslaviju, koje više nema?
Ipak je on Odisej, a ne Don Kihot. I zato, vratimo se na poslednji čin njegove karijere i razmotrimo ga kroz problem albansko-srpskog pitanja. U nastavku teksta baviću se političkim konotacijama i asocijacijama vezanim za smrt Bekima Fehmijua.
Zato zagonetnost karijere Bekima Fehmijua govori o nečemu vrlo nepoznatom domaćoj javnosti, a to je utisak da je glumac, ujedno i autor svojih likova. Ako hoće da zadrži svoje autorstvo, takav glumac ne bi trebalo da prihvata uloge koje su ispod ili mimo njegovog opusa.
Ta situacija, nepoznata je u balkanskom filmu. Kada srpski glumac ovde doživi uspeh, to znači da treba da igra svugde, gde god može. U takvim okolnostima, mi vidimo glumčevo požrtvavanje, trud i talenat.. ali, glumac koji ne bira šta i koga glumi jeste - loš kasting. Jer, ako njegov lik nije njegov izbor, to znači da je nekom drugom glumcu, nepravedno oteo angažman.
Kada gledamo manje uspešne filmove Pavle Vujisića, mi gledamo glumačku veličinu kako se snalazi u blatu svoje kinematografije. Kada gledamo Bekima Fehmijua u manje uspešnim filmovima, mi vidimo Odiseja u Hadu, vidimo nešto više od pada, vidimo i sve ostale njegove fimove u kontinuitetu, put i dinamiku jedne karijere koja prateći simboliku odigranih likova, prolazi kroz razna herojska iskušenja, boreći se za - život porodice, slavu naroda, ljubav Penelope…Čak i najsiromašniji italo - američki filmovi u kojima je igrao predstavljaju upravo onu ikonografiju koji fascinacira postmoderne reditelje kao što su Tarantino ili Rodrigez - niskobudžetni komercijalni filmovi, što više bili neuspešni u svom vremenu, sve više postaju zakopano blago zapadne filmske istorije. Drugim rečima, tamo gde je igrao, Fehmiju nije uvek dokazivao talenat, pa ni potvrđivao uspeh, ali jeste zadržavao kultni status. Sve što je snimio nosi neku vrstu slave - estetizaciju i artikulaciju umetničkog stava, kao i jasnoću autorskog pečata. Ali, ako je Bekim Fehmiju slavni heroj, za koga se on borio? Za Jugoslaviju, koje više nema?
Ipak je on Odisej, a ne Don Kihot. I zato, vratimo se na poslednji čin njegove karijere i razmotrimo ga kroz problem albansko-srpskog pitanja. U nastavku teksta baviću se političkim konotacijama i asocijacijama vezanim za smrt Bekima Fehmijua.
Palata Albanije
Puno je napisano o smrti ovog glumca i o njegovom pokušaju da pomiri Srbe i Albance. Niko nije rekao da je ova tragedija, prva srpska medijska vest koji promoviše albanski problem, samim tim naginjući ka ideji priznavanja kosovske države.
Za razliku od mnogih među-nacionalnih sukoba Srbije i susednih naroda, sukob Srba i Albanca ne ide na dušu samo nacionalističkim strujama, već i strujama srpskog građanskog centra. To je logično, zato što se ovaj sukob ne tiče ideje o velikoj Srbiji, već ideje o velikoj Albaniji, a ona uznemiruje i najdemokratskije građane Srbije.
Tabu albanskog pitanja u srpskoj kulturi više je od pitanja tolerancije. Kao razvijenijem narodu u ovom odnosu, od nas se traži više od miroljubivosti. Traži se pomoć ugroženijem, a opet, motivisanijem susedu. I zato, malo ko hoće da prizna da su Albanci, kao uostalom i Srbi, jedan nedovoljno poznat narod u savremenoj svetskoj kulturi. Ako su Albanci još uvek slabo razvijeni, zar to nije podsticaj da im pomognemo a ne da ih mrzimo ili da ih se plašimo?
Teško je reći da su Srbi odgovorni za stagnaciju Albanije. Ali sigurno je da bi Srbija, kada bi htela, mogla da pomogne napredovanju svojih južnih rivala.Time što ne želimo da pomognemo balkanskom narodu koji želi napredak, mi činimo svojevrsan kulturni genocid. Jer šta mi znamo o albanskoj kulturi? Šta uopšte znamo o albanskom karakteru? Majka Tereza, Ana Oksa…što se srpskog filma tiče, epizodisti: Abdurahman Šalja, Faruk Begoli i Enver Petrovci. U Holivudu, komediografi: reditelj Sten Dragoti, glumci braća Beluši…Kada sve saberemo i oduzmemo, bliži uvod u albansku kulturu i mentalitet od ličnosti Bekima Fehmijua, mi nemamo. Ako je Bekim Fehmiju primer albanskog karaktera, onda govorimo o tajanstvenosti, uzdržanosti i teatralnosti. Zar nije takva i albanska država? U senci balkana, zatvorena, verski raznolika, mistična, sa velikim trgovačkim potencijalom i globalističkom ideologijom. Karijera Bekima Fehmijua možda i jeste pravi opis albanskog karaktera, onog, koji kad jednom ostvari željeni rezultat, pruža povratni sjaj i Srbima, Jugoslovenima, Rimljanima i Amerikancima.
Ali, pojam filmskog tržišta, kao i umetničkog sistema, stran je kulturi Srbije i Beograda. Možda baš “zahvaljujući” Albancima na Kosovu, srpski gospodari nikad nisu prešli sa feudalnog na buržuaski sistem, negujući robovlasnički odnos prema inferiornim manjinama, na čelu sa albanskom. Ali, filmska, pa i cela savremena umetnost, nisu aristokratske već građanske (trgovačke) veštine. To su nove i mlade stvaralačke funkcije, u kojima je tržišni učinak bitniji od teritorijalnog osvajanja, u kojem su statusne pobede bitnije od viteške časti. U takvom “novonastalom” odnosu, reakcija publike uvek može da nadvlada predrasudu čaršije, a mogućnost širenja kulturnih granica vrednija je od veštine oponašanja sopstvenog mentaliteta.
Problem albanskog pitanja nije problem srpskog šovinizma, već konformizma. Ko normalan želi najezdu albanaca u centru Beograda? Zato i ne priznajemo Kosovo, zato održavamo disfunkcionalnu srpsku manjinu u Mitrovici politički aktivnom, poput dvora Luja XVI poslednjih dana Bastilje.
Mitrovica je nova evropska Bastilja, a Kosovo je nova nacionalna država na kapitalističkoj sceni. Možda kapitalizam nije savršen ekonomski sistem, ali ko smo mi da o tome odlučujemo kada je drugi narod u pitanju? Ako na to nije mislio Bekim Fehmiju, onda se njegovim protestom i ne treba baviti.
Tabu albanskog pitanja u srpskoj kulturi više je od pitanja tolerancije. Kao razvijenijem narodu u ovom odnosu, od nas se traži više od miroljubivosti. Traži se pomoć ugroženijem, a opet, motivisanijem susedu. I zato, malo ko hoće da prizna da su Albanci, kao uostalom i Srbi, jedan nedovoljno poznat narod u savremenoj svetskoj kulturi. Ako su Albanci još uvek slabo razvijeni, zar to nije podsticaj da im pomognemo a ne da ih mrzimo ili da ih se plašimo?
Teško je reći da su Srbi odgovorni za stagnaciju Albanije. Ali sigurno je da bi Srbija, kada bi htela, mogla da pomogne napredovanju svojih južnih rivala.Time što ne želimo da pomognemo balkanskom narodu koji želi napredak, mi činimo svojevrsan kulturni genocid. Jer šta mi znamo o albanskoj kulturi? Šta uopšte znamo o albanskom karakteru? Majka Tereza, Ana Oksa…što se srpskog filma tiče, epizodisti: Abdurahman Šalja, Faruk Begoli i Enver Petrovci. U Holivudu, komediografi: reditelj Sten Dragoti, glumci braća Beluši…Kada sve saberemo i oduzmemo, bliži uvod u albansku kulturu i mentalitet od ličnosti Bekima Fehmijua, mi nemamo. Ako je Bekim Fehmiju primer albanskog karaktera, onda govorimo o tajanstvenosti, uzdržanosti i teatralnosti. Zar nije takva i albanska država? U senci balkana, zatvorena, verski raznolika, mistična, sa velikim trgovačkim potencijalom i globalističkom ideologijom. Karijera Bekima Fehmijua možda i jeste pravi opis albanskog karaktera, onog, koji kad jednom ostvari željeni rezultat, pruža povratni sjaj i Srbima, Jugoslovenima, Rimljanima i Amerikancima.
Ali, pojam filmskog tržišta, kao i umetničkog sistema, stran je kulturi Srbije i Beograda. Možda baš “zahvaljujući” Albancima na Kosovu, srpski gospodari nikad nisu prešli sa feudalnog na buržuaski sistem, negujući robovlasnički odnos prema inferiornim manjinama, na čelu sa albanskom. Ali, filmska, pa i cela savremena umetnost, nisu aristokratske već građanske (trgovačke) veštine. To su nove i mlade stvaralačke funkcije, u kojima je tržišni učinak bitniji od teritorijalnog osvajanja, u kojem su statusne pobede bitnije od viteške časti. U takvom “novonastalom” odnosu, reakcija publike uvek može da nadvlada predrasudu čaršije, a mogućnost širenja kulturnih granica vrednija je od veštine oponašanja sopstvenog mentaliteta.
Problem albanskog pitanja nije problem srpskog šovinizma, već konformizma. Ko normalan želi najezdu albanaca u centru Beograda? Zato i ne priznajemo Kosovo, zato održavamo disfunkcionalnu srpsku manjinu u Mitrovici politički aktivnom, poput dvora Luja XVI poslednjih dana Bastilje.
Mitrovica je nova evropska Bastilja, a Kosovo je nova nacionalna država na kapitalističkoj sceni. Možda kapitalizam nije savršen ekonomski sistem, ali ko smo mi da o tome odlučujemo kada je drugi narod u pitanju? Ako na to nije mislio Bekim Fehmiju, onda se njegovim protestom i ne treba baviti.
Nije stvar u tome da građani Srbije nužno moraju da prihvate natalitet južnog suseda. Ali, ako to ne učine, ne mogu se nazvati demokratskim, a ponajmanje liberalnim građanima. A baš to želi većina civilizovanih i akademskih građana Srbije. To su oni koji propovedaju toleranciju, ali samo dok ne utiče na promenu njihovih društvenih pozicija. To je funkcija našeg građanskog centra (JDP, Atelje 212), naših urbanih medija (B92, Studio B) i naše demokratske vlasti (DS, DSS). To je dvostruka politička autorizacija, ili popularnije - krađa ideja - kada želiš da se integrišeš u Evropu, ali pritom nećeš da priznaš Kosovo! Time kradeš ideje od onih što zaista žele društvene promene, kao i od onih spremnih da priznaju da im je zaštita nacionalnog identiteta bitnija od društvenih promena. I jedni i drugi ne uspevaju da dođu do reči od “demokratskog” centra, koji licitacijom obe ideologije, krade autorstvo od svakog ko je iskreno motivisan da pronađe rešenje za tranzicionu krizu. Zato problem autorskih prava ovde nije ni poznat, a kamoli rešen. Zato što niko od umetnika, a pogotovo dramskih, ne želi da se posveti svojoj autorskoj ideji, već samo da se približi monopolu koji kupuje jeftina autorska prava od ugroženih: marginalaca, opozicije ili nacionalnih manjina. Srpski monopolisti su oni koji su na rečima uvek prvi u negovanju mira i kulture, ali ne vole Albance u svojoj kući. Ali, Albanci jesu na vratima naše kuće i njihovo kucanje posledica je realnih komunikacijskih motiva, onih koje mi nemamo. Zato i cenzurišemo albansku reč, zato što albanskom ekspanzijom gubimo primat na Balkanu koji držimo već decenijama. Albanskim širenjem, srpski Beograd više neće biti centar Balkana, već će albanski Beograd biti kulturna tačka sveta.
Ali to je prirodna budućnost jugoistične Evrope - trenutak kada će balkanske zemlje odustati od pristrasne istorije, borbe za teritoriju i tradiciju svog imena. Ta promena može da se desi samo globalnom motivacijom celog Balkana. A zašto Srbi izbegavaju svetsko tržište?
Kada bi tržište želeli, Albanci bi ih u toj disciplini pobedili, u toj buržuaskoj disciplini kulturnog ekspanzionizma. Većina Balkana, na čelu sa Srbijom, čuva svoju tradicionalnu društvenu poziciju, da bi sprečila Albance da povuku Balkan u Novi svetski poredak. Možda je Novi svetski poredak zla manipulacija vladajućih korporacija. Ako je to istina, onda su srpski nacionalisti i SPC u pravu. Onda Demokratska stranka treba da to prizna, umesto da krade ideje, kako od konzervativnih, tako od liberarnih struja, sprečavajući autorizaciju individualnog govora i stvaralaštva.
Bekim Fehmiju, jedan od malobrojnih građana Srbije sa zaštićenim kopirajtom, svojim dugogodišnjim egzilom (od protestnog napuštanja scene u predstavi Madam Kolontejn u JDP. 1987.) nije uputio protest samo srpskim šovinistima, već i bliskim sugrađanima i kolegama. Onima koji ćute, ne toliko pred političkom, već kulturološkom represijom nanetoj svim građanima koji žele da budu autori svog života i da njihovo delo ne zavisi od vladajuće društvene grupe.
To nisu uspeli ni Zoran Radmilović, ni Bata Stojković, ni Pavle Vujisić. To u Srbiji nije uspeo niko. Svi priznati građani Srbije, oduvek su bili samo glumci srpskog društva.Bekim Fehmiju ostao je autor svoje karijere. Baš zato je ovaj albanski glumac jedina srpska zvezda iznad sjedinjenjenih filmskih država. Crvena!
Peščanik 08. 07. 2010
Ali to je prirodna budućnost jugoistične Evrope - trenutak kada će balkanske zemlje odustati od pristrasne istorije, borbe za teritoriju i tradiciju svog imena. Ta promena može da se desi samo globalnom motivacijom celog Balkana. A zašto Srbi izbegavaju svetsko tržište?
Kada bi tržište želeli, Albanci bi ih u toj disciplini pobedili, u toj buržuaskoj disciplini kulturnog ekspanzionizma. Većina Balkana, na čelu sa Srbijom, čuva svoju tradicionalnu društvenu poziciju, da bi sprečila Albance da povuku Balkan u Novi svetski poredak. Možda je Novi svetski poredak zla manipulacija vladajućih korporacija. Ako je to istina, onda su srpski nacionalisti i SPC u pravu. Onda Demokratska stranka treba da to prizna, umesto da krade ideje, kako od konzervativnih, tako od liberarnih struja, sprečavajući autorizaciju individualnog govora i stvaralaštva.
Bekim Fehmiju, jedan od malobrojnih građana Srbije sa zaštićenim kopirajtom, svojim dugogodišnjim egzilom (od protestnog napuštanja scene u predstavi Madam Kolontejn u JDP. 1987.) nije uputio protest samo srpskim šovinistima, već i bliskim sugrađanima i kolegama. Onima koji ćute, ne toliko pred političkom, već kulturološkom represijom nanetoj svim građanima koji žele da budu autori svog života i da njihovo delo ne zavisi od vladajuće društvene grupe.
To nisu uspeli ni Zoran Radmilović, ni Bata Stojković, ni Pavle Vujisić. To u Srbiji nije uspeo niko. Svi priznati građani Srbije, oduvek su bili samo glumci srpskog društva.Bekim Fehmiju ostao je autor svoje karijere. Baš zato je ovaj albanski glumac jedina srpska zvezda iznad sjedinjenjenih filmskih država. Crvena!
Peščanik 08. 07. 2010