Рецензија књиге

Књига аутора Градимира Д. Маџаревића Времена и раскршћа представља родословна стабла породице Дабић и породице Стаменковић, пратећи њихове судбине и улоге у српским ратовима током осамнаестог, деветнаестог и двадесетог века. Књига претежно обухвата житија породице Дабић, пре и после Аустријско-турског рата, за време Првог и Другог српског устанка (посебно место у српској историји заузимају устаници Живко и Гаврило Гаја Дабић, доцније и Марко Дабић, официр у кнежевинама Милоша Обреновића и Александра Карађорђевића), па све до њихове голготе у Првом и страдања у Другом светском рату. Симболички завршетак књиге представља поглавље о необичној крштеници записаној у музици и стиховима, коју су на Бањичком логору у коме је био заточен један од јунака књиге Миленко Дабић, потписали преко сто затвореника (међу којима значајан број интелектуалаца као и професора Београдског универзитета) поводом рођења Миленковог сина Слободана Дабића, уједно и издавача ове књиге. (Биографије чланова породице Стаменковић, такође описане у књизи, односе се на девојачко презиме и породично стабло мајке Слободана Дабића).

Миленко Дабић, скица

Најобимнији део хронике обухвата период Првог светског рата, када ће због офанзиве Централних сила на Kраљевину Србију, после погибије јединог пунолетног мушкарца у породици, Ђорђа Дабића, супротно од смера повлачења преко Албаније, ова породица заједно са многим другим српским цивилима, кренути путем града Одесе у тадашњој Царској Русији (садашњој Украјини) где ће их после пар година мира, као штићенике Николаја II Романова, сустићи немири Октобарске револуције и опет их покренути на далек пут, али сада правцем натраг у Србију.

Руски цар Николај II Романов који је извршио смотру српске добровољачке дивизије

Одеса, 10 мај 1916, српски војници постројени на железничкој станици

Штаб генерала Михајла Живковића

Међутим, продори Немаца на тло Галиције осујетиће њихов план, па ће уместо директног повратка кући преко Црног мора, заједно са Српским добробољачким корпусом (формираним од српких војника у Хабсбуршкој монархији који су се добровољно предали руској војсци а потом са њима ратовали против бољшевика, да би се напослетку под покровитељством цара придружили избеглицама, и коначно својој браћи на Солунском фронту), Дабићи возом кренути на вишемесечно путовање Сибиром до Владивостока, а после ове Сибирске голготе, бродом се преко Азије отиснути на путешествије све до Дубровника, и тако обићи малтене цео свет.

Мапа света са обележеном рутом "сибирског" путовања

Испуњена романтичним тренуцима предаха у сусрету са културом далеког истока, ова мало позната и недовољно препричавана голгота представља по географском обиму, можда највећу сеобу Срба у њеној историји. Обрађена стилском комбинацијом путописа, прозе, биографије, историје и ратне драме, ово веродостојно сведочанство из пера Градимира Д. Маџаревића и архива Слободана Дабића, синтеза је једног поетски надахнутог стила и доследног научно-историјског рада. Да би прецизније одредили Маџаревићев приступ овој теми, цитираћемо Милоша Ђурића када позивајући се на Плутарха и Гетеа утврђује дистинкцију између историјске и биографске литературе. Судећи по Ђурићу и његовој књизи „Плутарх, атински и римски државници“, биографски поступак одликује сликовит начин приказивања историјских догађаја и наглашени ентузијазам и занос аутора, стога закључујемо да Времена и раскршћа по стилу припадају биографској више него историографској књижевности.

Јелисаветград 9 мај 1917: Персида, Миленко и Јелена Дабић

Оно што се књизи може замерити је недостатак психолошке трансформације у развоју њених јунака. Пошто овакав студиозни концепт изискује научно-истраживачку методичност и систематизацију, приметно је повремено запостављање драмско-приповедачког нивоа радње и разраде ликова у њој. Светоназори, принципи и осећања описаних карактера остају имуни на ток политичких дешавања, па стога бурни историјски догађаји не успевају чак ни да пољуљају карактерне стене њених протагониста. Они емоционално одолевају тешким временима док потврђују оно што смо од почетка књиге знали: да је човеков дух највећа светиња и да је једина сила која га на овом свету може обуздати, уједно и граница његовог физичког постојања, односно његова биолошка коначност.

Гроб са спомеником Габрила Гаје Дабића

Са друге стране, прожету дирљивим поетским апотеозама, књигу употпуњују поруке из домена теолошке литературе као и наводи из вредних докумената и бројних рукописа који су кроз векове утицали на библиографију презимена Дабић као што су и њихове биографије утицале на ток модерне српске историје. Трагом неких ранијих хроника које су пратиле српске ратове и српске цивилне миграције, Маџаревић следи и путеве самих хроничара када се уживо сусрећу са протагонистима приче о Дабићима. Стварност, легенде, уметност и историја преплићу се у овом сведочанству о важним политичким раскрсницама српске националне прошлости. Ова драгоцена грађа развоја српског државног и националног идентитета уједно представља и огледало ширења њене културе и писмености.

Вешто заобилазећи теоријске поделе које одвајају класичну од модерне књижевности, Маџаревић обједињује биографску приповедачку технику са традицијом религијске књижевности, епске поетске слике са утицајима модернистичке (натуралистичке) уметности, као и теоријско-методолошки приступ, са изражајним средствима својственим лирској поезији. Иза јединствене и аутентичне посвете српским прецима и њиховим славним генерацијама, ову биографску баштину тумачимо као својеврсну потврду традиције романтизма у култури живота једне нације, и у корену њене књижевности.