Age of Aquarius

„U žbunju" Krisa Farbija

Jubilarni, 10. Međunarodni festival filmske umetnosti „Mister Vorki“, održan je  od 21. do 25. juna u Kulturnom centru „Brana Crnčević“ i Gradskoj biblioteci „Atanasije Stojković“u Rumi. U takmičarskom programu jednominutnih filmova prikazan  je 81 film, a u ovoj jubilarnoj godini bilo je  najviše domaćih  ostvarenja – 11.O nagradama u ovoj kategoriji odlučivao je regionalni tročlani žiri u sastavu: Ivana Kronja, teoretičarka kulture i filmska kritičarka iz Beograda, Vladislav Knežević, filmski autor iz Zagreba i Milan Alempijević, umetnički direktor festivala Animanima iz Čačka. Prema izboru selektora Milana Milosavljevića, u takmičarskom programu kratkometražnih filmova pod nazivom „9413“, prikazano je 19 ostvarenja, raznovrsnih kako po stilskom tako i po žanrovskom određenju.

Gran pri festivala ove godine je dobio film „U žbunju" autora Krisa Farbija iz Ujedinjenog kraljevstva. Žiri publike je za najbolji jednominutni film proglasio film „Poruka“ autora Bruna Pavića iz Hrvatske. Novinarski žiri je za najbolji jednominutni film proglasio film „Izgubljena“  Masuda Meina iz Irana.

Specijalne  diplome  su  dobili  filmovi  „Čudni grad ove noći" Dastina Moroa iz SAD, „Suša" autora Vestona Torua iz SAD i „Stado" autorke Fione Čen. Nagradu za najbolji srpski jednominutni film je dobio film „Mahnitanje bolesnog srca" Katarine Kovjanić, a za najbolji inostrani „April, negde u svetu" Hongcianga Cua iz Kine. Najbolji kratki film po oceni žiriji Gimnazije „Stevan Puzić“ je film „Daljne njive" autora Filipa Jembriha iz Slovenije.

Specijalna diploma za kratki film je otišla u ruke Tomaža Pavkovića iz Slovenije za film „Kutija" a nagrada za najbolji kratki film je dodeljena Aleksandriji Ajduković za film „Debeli utorak“.

Na zvaničnom otvaranju, 22. juna dodeljena je prvi put novoosnovana nagrada direkcije festivala „Slavko Vorkapić”, domaćem istaknutom filmskom reditelju Želimiru Žilniku za prepoznatljivost i doslednost filmskog stila i izraza. Žilniku je nagradu uručio direktor Festivala Dragan Cakić.

Žilnik je, primajući nagradu, rekao da je u Rumu došao sa prijateljima koji su profesori u Americi i koji su rekli da se o Vorkapiću još predaje studentima i da puštaju njegove filmove.  U okviru Festivala otvorena je izložba  „Sonja Savić – devojka iz grada”, koja se realizuje u saradnji sa Umetničkom galerijom „Nadežda Petrović” iz Čačka. U pratećem programu članovi žirija su održali  svoja predavanja i prezentacije, a kultni beogradski muzički autor Nikola Vranjković imao je  koncert 23. juna, u Velikom holu Kulturnog centra. Za vizuelni identitet plakata festivala pobrinuo se lokalni umetnik Dejan Delić, a džingl festivala je uradio  animator iz Bora Mihajlo Dragaš. Rumski umetnici, Branislav Crvenković i Željko Radić su kreirali nagrade festivala.  Ove godine tema jednominutnih filmova je bila „Film i 21. vek".     

„Izgubljena" Masuda Meina

Temu ovogodišnjeg festivala naslovili smo Film i 21. vek, naziv koji sem što generalno upućuje na tumačenje sedme umetnosti u tekućem veku, takođe obuhvata i istoriju ovog festivala koji potiče od 2013. a čiji koreni datiraju još od 2005, kada su Dragan Cakić i Milan Milosavljević došli na ideju o osnivanju Vorky Team-a, udruženja i produkcije koja ne samo što obnavlja sećanje na Slavka Vorkapića, već i nastavlja kinematografsku misiju čuvenog montažera i reditelja na polju razvoja modernog filmskog jezika na koji je uticao kako u Americi tako i na prostoru bivše Jugoslavije.

Iako je živeo u prošlom veku Vorkapićeve avangardne ideje očigledno su uticale na mnoge autore rođene posle njega. Pored činjenice da je sa svojim filmom Život i smrt holuvudskog statiste 9413 bio prvi američki autor koji je pripadao pokretu ekspresionizma, njegovo tumačenje odnosa svetlosti i pokreta putem istraživanja pojma filmske kinestezije (čime se kao profesor i filmolog bavio drugom polovinom prošlog veka), a posebno vezama pokretnih slika sa muzičkom i plesnom umetnošću, prethodilo je mnogim kako komercijalnim tako i alternativnim programima sa kraja prošlog i početkom novog milenijuma. Kinestetično-koreografska režija spotova prisutna u okviru TV programa prošlog veka, u dvadeset prvom zastupljena je u okviru novog tipa festivala posvećenih plesnom filmu, a mnoga ostvarenja sa tih festivala redovno su zastupljena u takmičarskoj selekciji “Vorkija”. Pored uticaja na režiju modernih muzičkih i plesnih spotova, Vorkapić je predvideo inovacije u programima koji beleže veću brzinu zbivanja, poput sportskih - što se posebno vidi u direktnim prenosima trka Formule jedan. Po M. Novoviću iz teksta Kinestezija:opšti aspekti o kretanjima subjekta na filmu i uticaj psihomotorne funkcije na čoveka, moderna TV opcija onboard view predstavlja mogućnost da trku posmatramo iz perspektive vozača i da prostor staze sagledamo sa kamere koja je u pokretu. Ova inovacija povezana je sa Vorkapićevom teorijom pokreta po kojoj gledalac zahvaljujući posebnoj vrsti montaže i audio-grafičke realizacije svedoči o svojevrsnoj sinesteziji slike i zvuka u predstavi događaja (M. Novović). Uz highlights i slow motion efekte, u kojima se informacije o prikazanom događaju dopunjavaju detaljnim opisom kretanja aktera u njemu, pomenute opcije nadovezuju se na pojam kinestezije baš onako kako ga je Vorkapić definisao. (Novović spominje i bullet time efekat, koji se u ovom veku koristi za koreografske scene borilačkih veština u savremenim akcionim filmovima, Kuća letećih bodeža, Pritajeni tigar, skriveni zmaj, kao i serijalu Matriks, gde u realizaciji stilizovanog pokreta aktera u sceni primećujemo uglove kamere koji su inače nevidljivi oku i koji opravdavaju logiku nepostojećih prirodnih zakona upravo na način koji bi se Vorkapiću danas po svojoj kinestetičkoj prirodi verovatno dopao).

Što se igranih TV programa tiče, imajući u vidu ekspanziju kablovskih TV serija koje po željenom efektu ističu peripetijska svojstva dramske fikcije (određena kombinacijom vizuelno statične režije i narativno dinamične dramaturgije), treba reći da su takvi medijski izrazi sasvim različiti od Vorkapićevih kinestetičkih principa. Ali takođe treba imati u vidu da su Vorkijeve ideje pre svega i uvek bile dinamičke prirode čak i onda kada po svojoj strukturi nisu bile kinestetične. Osobenost njegovog profesionalnog identiteta nalazila se u činjenici da se on nalazio u autorskoj manjini bez obzira da li se u datom trenutku bavio avangardnim ili konvencionalnim filmskim pripovedanjem. Takva promenljiva autorska pozicija ukazuje na svojevrsnu Vorkapićevu sociologiju pokreta koja se ne odnosi samo na film već i na transformativno svojstvo pojma kulturne percepcije kao kategorije od najšireg društvenog značaja. U veku u kome kult bioskopskog filma kao da gubi na ekskluzivnosti kakvu je ranije posedovao, aktuelnost TV serija u kojima se vizuelno svedeni rakordni sistem vraća u modu dramskog snimanja, upućuje na zapažanje po kome scenaristička orijentacija u vremenu postaje traženije medijsko svojstvo od montažno-rediteljske orijentacije u filmskom prostoru. Literarna, i u osnovi realistična struktura, koja putem igranih serija opisuje preokrete u statusnoj determinaciji likova, ujedno predstavlja simbolički proces u kome prizori socijalne pokretljivosti (kakve je i Vorkapić opisivao u svojim igranim filmovima) utiču na promene individualne percepcije prilikom praćenja i memorisanja kontinuiteta dramskog vremena.Jubilarno izdanje Mister Vorkija, kruna desetogodišnjeg procesa koji je počeo kao festival najkraćeg filma a sada u Rumi okuplja autore i publiku svih vrsta sedme umetnosti, pokazuje da se kreativne investicije u vremenu mogu isplatiti svim autorima koji putem svog dela otkrivaju nekakav društveni, kulturni ili scenski pokret. Upravo zato i mi, članovi Vorki tima posle decenije ovog festivala, prepoznati smo od savremene publike kao pripadnici najvećeg umetničkog pokreta Slavka Vorkapića u dvadeset prvom veku. Druga sezona počinje.

 

        (Članovi žirija zajedno sa timom festivala i nagrađenima)

  

 

Tekst iz kataloga festivala 7.3. 2023.

 

                                                                                                                    

         

                                

That’s Why God Made the Movies

 

Deveto izdanje međunarodnog filmskog festivala jednominutnog i kratkog filma u Rumi, održano je od 22. do 26. juna u Rumi. Tokom pet dana festivala u okviru selekcije kratkog filma 9413 prikazano je 18, a u okviru selekcije jednominutnog - 81. filmova. Kao i svake godine, direkciju festivala činili su Dragan Cakić (direktor), Milan Milosavljević (programski selektor i selektor programa 9413) i Marko Kostić (umetnički direktor i selektor jednominutnog programa). O pobednicima programa 9413 odlučivao je Jurij Meden, kustos Austrijskog filmskog muzeja u Beču. Za najbolji kratkometražni film festivala proglašen je  španski Dajla: bioskop i zaborav autora Artura Duenesa. Specijalna nagrada dodeljena je srpskom filmu Kontrafaza autora Igora Toholja.  

O nagradama za najbolji jednominutni film odlučivao je žiri u sastavu: Ivana Marinić Kragić, producentkinja i rediteljka iz Zagreba, Peter Cerovšek, filmski autor i direktor festival FeKK iz Ljubljane, i Petar Mitrić, filmski kustos i producent iz Subotice. Grand Prix za najbolji jednominutni film pripao je filmu Prevod, reditelja Omara Faruka Barana iz Turske. Nagrada za najbolji strani film pripala je animiranom filmu Prihvatiti sebe rediteljke Tatjane Tjo iz Uzbekistana. Nagrada za najbolji domaći jednominutni film pripala je filmu Maramice reditelja Lazara Bačkonje. Specijalna priznanja dodeljena su filmovima TKO autora Olivera Smita iz SAD, Svakodnevni šou reditelja Mustafe Bengernauta i Bukef Muhameda Tahera iz Alžira i  Postavi pitanje super 8 magičnoj kugli reditelja Džonatana Ralsa iz SAD.

Glavna tema ovodišnjeg festivala bila je Vorkapić: Film i teorija koja se razmatrala i na online panel diskusiji u kojoj su učestvovali: Dragan Dimčić (moderator), Ivana Kronja, Ivan Velisavljević, Marko Kostić i Dragan Cakić. 

                                                  

Filmska teorija, kritika, esejistika, publicistika, teme su koje se ne mogu razdvojoti od praktičnog čina bavljenja filmom, pa je tako i ovogodišnje izdanje festivala bilo posvećeno odnosu filmske prakse i teorije. Ali pođimo od početka teme:
Pisane pedesetih godina prošlog veka za časopis Kaje de sinema (Cahiers du cinema), istorija pamti tekstove osnivača ovog lista Andre Bazena, kao i članke reditelja francuskog novog talasa koji su tumačenjem dotadašnje filmske istorije, sublimirali prošlost a posredno i budućnost sedme umetnosti. Pre Bazena, formalistička filmska teorija vođena Rudolfom Arnhajmom, Belom Balašem i Zigfridom Krakauerom, naglašavala je da se film razlikuje od realnosti i da ga prevashodno treba tumačiti kao primenjenu umetnost. Bazen je reagovao protiv ove teorije navodeći da esencija filma kao umetnosti leži u njegovoj mogućnosti da mehanički reprodukuje stvarnost, a ne u njegovim razlikama od stvarnosti, i to je dalo maha onome što poznajemo kao - realističku teoriju filma. Tokom vremena, analize sprovedene od strane psihoanalitičara Žaka Lakana i semiologa Ferdinanda de Sosira podržale su razvoj teorijskih kategorija kao što su: psihoanalitička teorija filma, strukturistička teorija filma, feministička teorija filma, i drugih disciplina koje filmsku teoriju povezuju sa različitim oblastima teorijskog istraživanja.

Jedna od ključnih figura moderne filmske teorije bio je i profesor Slavko Vorkapić, koji je tokom 1965. održao seriju predavanja na temu fenomena kinestezije u MoMI (Muzeju moderne umetnosti u Njujorku) pod nazivom Vizuelna priroda filmskog jezika. Vorkapićev teorijski uticaj pokrenuo je talas autora koji su se teorijski i praktično bavili fenomenom kinestezije (od grčke reči: kinesis kretanje, anaisthesis osećanje). Na taj način je i sam Slavko Vorkapić postao predmet teorijskog proučavanja: Ričard Šor, Tomas Prajor, Boško Tokin, Dušan Stojanović,  Aleksandar Vučo, Vladimir Pogačić, Stefan Petrović, Božidar Zečević, Marko Babac, Boro Drašković, Vlada Petrić, Ezra Gudmen, Barbara Kevles, Stiven Farber, Majkl Prajs i drugi sineasti i publicisti filmske umetnosti pisali su o Vorkapićevom specifičnom pogledu na montažu i teoriju filma i zajedno sa njim uticali na tumačenje pojma kinestezije tokom razvoja filmske kulture u drugoj polovini dvadesetog veka.

Uprkos tome, Vorkapićeva kritička sagledavanja menjala su se u toku vremena. Iako mnogi Vorkijevi sledbenici nisu menjali principe utvrđene na osnovama njegovih kinestetičkih manifesta, raznovrsnost faza u karijeri Slavka Vorkapića upućuje na zaključak da je Vorkijev autorski diskurs bio promenljiv i da se nije zasnivao na samo jednoj definiciji pojma avangarde na filmu. U svom celovečernjem filmu Hanka koji je 1955. režirao u Jugoslaviji, Vorkapić primenjuje inkluzivni autorski postupak, ne oslanjajući se na kinestetička svojstva filmskog jezika koliko na svojstva literarnog pripovedačkog narativa, potpisanog od strane scenariste Isaka Samokovlije i lektora Meše Selimovića. Sudeći po tadašnjim kritičkim osporavanjima vrednosti ovog filma, iz današnje perspektive se može reći da je Hanka predstavljala realnu avangardu tog vremena koju tadašnja jugoslovenska kritika nije bila spremna da prihvati.

Uprkos slučaju Hanke (u kome se praksa pokazala avangardnijom od teorije) filmskoj teoriji svojstveno je da brže reaguje na društveno-političke promene i da tako vernije odrazi dinamičku prirodu kulture i avangardnog filma u njoj. Zbog velikih troškova i obima proizvodnje, kinematografska praksa često je sklona kašnjenju prilikom praćenja aktuelnih društvenih trendova (pojam koji je Valter Benjamin nazvao - zakašnjenjem u avangardi).

Pošto je razvojem novih potreba u komunikaciji, pojam autorske izolacije od početka zdravstvene krize prisutan na savremenoj medijskoj sceni, intimistička osobenost samog čina pisanja kao i drugih literarnih procesa, deluju kao zahvalan način bavljenja filmom i sve efikasniji način praćenja novih tendencija u savremenoj kulturi.

Iznesimo još jedno zapažanje: kratkometražni filmovi proizvedeni u izolaciji – a mnogi od njih prikazani su na našem festivalu, po svojoj kamernoj atmosferi i introvertnoj osećajnosti podsećaju na pojam kreativne distance, presudan (po Jurgenu Habermasu) za razvoj teorijske misli još i pre pojave filmske umetnosti. Stoga smatramo da se između aktuelne kratkometražne produkcije i savremene filmske kritike može uočiti bliska kreativna i tehnička povezanost. Zbog svih ovih relevantnih razloga, deveto izdanje našeg festivala posvetili smo fenomenu analitičkog gledanja, praćenja i pisanja o filmu. I to je bio Mister Vorky – Draft 9.

 

Katalog festivala 7.7. 2022.

 

Svi veliki filmovi su već snimljeni

 

In memoriam: Piter Bogdanovič (30. jul 1939 - 6. januar 2022)

 

Uz Slavka Vorkapića, Zorana Perišića, Karla Maldena i Stiva Tešića, sin sremskog slikara Borislava Bogdanoviča, Piter Bogdanovič član je „kluba“ najslavnijih Srba u istoriji Holivuda. Dvaput je gostovao u Srbiji, na Festu: 1973, kada je na tečnom srpskom predstavljao svoj film Mesec od papira, kao i 2012, kada je na duhovitom engleskom, razgovarao sa mnogim kolegama, fanovima, prijateljima i rođacima iz Rume, Beograda, i ostalih delova Srbije.

 

                           

U pitanju je autor koji je obeležio kasne šezdesete i rane sedamdesete svetskog filma. Uz Martina Scorsezea, Frensisa Forda Kopolu, Vilijama Fridkina, Artura Pena, Džordža Lukasa, Stivena Spilberga, spada u pionire Novog Holivuda, talasa koji je započeo eru američkog nezavisnog filma tokom druge polovine prošlog veka. Ova generacija suprotstavila se izumirućem sistemu velikih studija, kada je nasledila moderno filmsko znanje od autora francuskog Novog talasa. 

Tokom vremena, Spilberga i Lukasa subina je odvela ka vrhu globalnog mejnstrima, Fridkina i Pena ostavila je u statusu večitih filmskih opozicionara, ali slučaj Petera Bogdanoviča ne pripada ni jednom od nabrojanih. To je možda zato što estetika njegovih filmova nema mnogo veze sa njegovom generacijom. Poput filmova Fransoa Trifoa, u filmovima Pitera Bogdanoviča nema ničeg posebno avangardnog, nezavisnog, ili u modernističkom smislu, pro-evropskog. Naprotiv, Trifo sa jednog i Bogdanovič sa drugog kontinenta, poznati su kao promoteri američke pripovedačke tradicije, kontrolisane u formi i raskošne u sadržini.

                               

Da li je reč o avangardnom ili konzervativnom autoru? Na ovo pitanje najteže je odgovoriti zato što je vreme koje je Bogdanovič obeležio, u neskladu sa njegovim filmovima. Ali  filmovi Poslednja bioskopska predstava (1971) Mesec od papira (1973) i Dan kada su se svi smejali (1981), zbog svoje retroaktivne aktuelnosti vremenom postaju sve značajniji među postmodernim rediteljima poput Vesa Andersona i Kventina Tarantina. Baš zbog takvog značaja Bogdanovičevih filmova, raskorak između trenutka u kojem je snimao i snimljenog sadržaja, takođe raste sa vremenom. To se najbolje vidi u njegovim komedijama, Što te tata pušta samu (1972), Bioskop za Groš (1975), Zaljubljeni porotnik (1988) i Iza kulisa (1992), koje zbunjuju svojim estetskim tradicionalizmom i koje, kombinacijom nostalgičnog sentimenta i euforičnog optimizma, svedoče o autorovom bekstvu od vremena koje je propovedalo baš suprotnu tendenciju - emancipaciju od staromodne kulturne politike okrenute propagandnoj umetnosti i komercijalnoj zabavi.

                                         

Piter Bogdanovič poznat je i kao istoričar i teoretičar filma. Kao autor u centru pažnje na samoj raskrsnici najvećih filmskih epoha, stare Amerike koji se gasi i nove koji nastaje iz pepela, bio je u prilici da objavi razgovore sa veteranima režije: Džonom Fordom, Hauardom Hoksom, Alfredom Hičkokom, Fricom Langom, Alenom Dvonom i Žanom Renoarom. Iako potpisan kao asistent, Bogdanovič je glavni reditelj čuvenog filma iz šezdesetih Divlji Andjeli (66), Rodžera Kormana. U okviru produkcionog dizajna tadašnje supruge Poli Plat, režirao je oproštajni film Borisa Karlofa Mete (1968), poslednji hit Odri Hepburn Dan kad su se svi smejali (1981), glumio glavnu ulogu u filmu Druga strana vetra svog prijatelja Orsona Welsa, konačno dovršenog tek 2018. Šer je osvojla Zlatnu palmu u Kanu za glavnu ulogu u njegovom filmu Maska (1985).

                                       

Više puta je nominovan za Oskara, ali su mu filmovi uglavnom osvajali nagrade u glumačkim kategorijama. Prvi je promovisao glumce svoje generacije: Džefa Bridžisa, Tejtum O Nil, Džona Ritera i Sibil Šepard (sa kojom je bio u braku), kao i glumce mlađih generacija - Erika Stolca, Samantu Matis i Sandru Bulok. Režirao je poslednji film Rivera Feniksa, Stvar zvana ljubav (1993). Njegov privatni život pratile su kontraverze koje su kulminirale kada je njegova verenica, Plejboj zečica i zvezda filma Dan kada su se svi smejali Doroti Straten, ubijena od strane ljubomornog muža, o čemu je Bob Fos snimio film Star 80. Više puta je bankrotirao, pa je čak u jednom trenutku živeo kod svog velikog poštovaoca Kventina Tarantina, baš kao što je na vrhuncu Bogdanovičeve popularnosti, Orson Vels živeo kod svog omiljenog kolege srpskog porekla.

                                            

                                  

Koatur je nekoliko pesama iz svojih filmova; Love is Gamble, sa Džonijem  Kešom i One day since yesterday iz Dan kada su se svi smejali. Glumio je samog sebe u filmu Džona Kasavetesa Premijera, radio voditelja u filmu Kill Bill Tarantina, psihijatra u seriji Sopranos, čije je prve epizode i režirao. Snimio je rokumentarac o Tom Pettyju Running down the dream. Čuven je po izjavi „Svi veliki filmovi su već snimljeni“.

                            

Tokom prve decenije dvadesetog veka veka, snimio je film o vezi glumice Marion Dejvis i Čarlija Čaplina Mačiji zov (2001). U tom periodu, bio je u braku sa rodjenom sestrom pokojne Doroti, Luiz Straten, koja je ujedno i koscenariskinja njegovog poslednjeg igranog filma Ovako je tako zabavna (2014). Među Bogdanovičeva poslednja ostvarenja spada i dokumentarac o životu i filmovima Bastera Kitona Veličanstveni Baster (2018), uloga u seriji Uhvati Šortija, i nekoliko nezavisnih igranih filmova koje je producirao u režiji njegove ćerke Antonije Bogdanovič. Film koji je tek planirao da snimi, bio je treći deo trilogije koju čine Poslednja bioskopska predstava i Teksasvil, pod radnim naslovom - One Lucky Moon.

                                       

Kao i njegov pro-slovenski kolega Michael Ćimino, Bogdanovič u poslednjoj fazi karijere nije snimao filmove onoliko koliko je želeo. Producenti i urednici su ga radije koristili kao voditelja starih, nego kao kreatora novih programa. Upravo to je sudbina onih izuzetaka njegove generacije, koji su ostali kruti i rezervisani prema liberalnoj kulturi šezdesetih, koja obnovljenom memorijom novog veka, nadilazi značaj mnogih praktičnih rezultata savremene politike i umetnosti. Kada bolje pogledamo i ekonomiju Amerike i kulturu Srbije odlikuje paradoks Pitera Bogdanoviča; konzervativna muževnost u promociji liberalnih ideja.

                                            

O sebi je govorio kao o žrtvi holivudskog sistema i karijeri srušenih filmskih snova. Ta vrsta razočarenja u neskladu je sa visinom njegovog statusa kao hroničara filmske istorije i uzora postmoderne teorije. Opraštajući se od slavnog reditelja, glumica Ileana Daglas rekla je nešto što su citirali svi veći američki mediji: Amerika je odlaskom velikog maestra izgubila svoju poslednju vezu sa zlatnom erom Holivuda.

                                 

Što se domaćih medija tiče, možemo zaključiti da će ovakvu filmsku ikonu, naša publika u savremenoj kinematografiji teško naći, i ako steknemo pravo da se poredimo sa američkim kinematografskim sistemom, to će biti iza kulisa svih prošlih, sadašnjih i budućih bioskopskih predstava Pitera Bogdanoviča. Noises Off.

Iz kataloga festivala Mister Vorky 2022.

 

How Long Has This Been Going On?

 

                                         Iz filma Head Over Heels

Osmo izdanje međunarodnog festivala jednominutnog i kratkog filma Mister Vorky uživo je održano u Rumi od 9. do 13. juna. Tokom pet dana festivala u okviru selekcije jednominutnih filmova prikazano je 120, a u okviru selekcije 9413 - 21 film. Kao i svake godine direkciju festivala čine Dragan Cakić (direktor), Milan Milosavljević (programski urednik i selektor programa 9413 i Marko Kostić (umetnički direktor i selektor jednominutnog programa). Žiri jednominutnog programa u sastavu Maša Nešković, filmska rediteljka iz Beograda, Žarko Ivanov, reditelj i producent iz Skoplja i Ronald Panza teatrolog i filmolog iz Mostara. Grand Prix festivala dodelio je animiranom filmu Fishies američkog reditelja Parisa Parksa. Nagrada za najbolji strani film dodeljena je nemačkom animiranom filmu Black Snot and Golden Squaers rediteljke Irine Rubin, a nagrada za najbolji srpski film - animiranom filmu Mali Čovek Steva Maričića i Nikole Đeloševića.

Iz filma Mali čovek- nagrada za najbolji srpski film

Specijalne nagrade dodeljene su filmovima Us, Here, španskih autora Begu Vikariju i Maji Martiareni, ruskom Head over Heels Leonida Grigurka i portugalskom filmu Haiku, autora Telma Ribijera.

Iz filma Fishies - Grand Prix jednominutnog filma

O pobednicima programa 9413 odlučivao je dramaturg i filmski kritičar iz Beograda Ivan Velisavljević. Nagrada za najbolji kratki film dodeljena je srpskom filmu Ja sam broj Zorana Tairovića a specijalna nagrada kanadsko-austrijskom filmu edge of doom rediteljke Mihaele Gril.

                                                              Iz filma edge of doom

Ako uporedimo ostvarenja realizovana u periodu zdravstvene krize, možemo primetiti određene sličnosti u karakteru, izgledu,  i načinu proizvodnje savremenih filmova. To važi i za jednominutna ostvarenja, stoga filmovi iz ovogodišnje selekcije festivala Mister Vorky, iako potiču sa različitih kontinenata, uzajamno su sadržali više produkcionih sličnosti od svojih stilskih, idejnih i tehničkih razlika. Stoga je ovogodišnji program ukazao na sinhronicitet u proizvodnji kratkih filmova na globalnom nivou.

                        

Naziv pratećeg programa festivala glasio je - Cinema in Tune, koji pored toga što je predstavio neke aktuelne muzičko-filmske sadržaje, (uz događaj Inicijative za filmsku muziku Live Soundtrack, radionicu zvučnih pejsaža pod mentorstvom OKC Abrašević iz Mostara, izložbe Vorkapić: Film i muzika, i omaža nedavno preminulom kompozitoru Zoranu Simjanoviću), evocirao je uspomenu na period kasnog nemog i ranog zvučnog filma, kada su autori poput Slavka Vorkapića još pre pojave filmskog zvuka, svojim kinestetičnim montažnim rezovima spajali formu filma sa strukturom muzičkog jezika i tako uticali na frekvenciju audiovizuelne umetnosti koja i dalje odoleva vremenu.

Još od perioda nemog filma, kada su živi muzički nastupi dopunjavali senzaciju pokretnih slika u bioskopu, filmsko i muzičko stvaralaštvo mogli su se tumačiti kao dva nerazdvojna polja savremene kulture (žanr filmskog mjuzikla takođe je nastao u nemom periodu). Baš u vreme kada je Slavko Vorkapić tokom Prvog svetskog rata boravio u Parizu, u ovom gradu stvarali su kompozitori impresionizma i simbolizma koji su obeležili kulturu dvadesetog veka: Klod Debisi, Erik Sati i Moris Ravel. Njihove kompozicije doprineće razvoju modernog zvuka koji je ostao jedinstven i uticajan po svojim modulacijama. Koristeći egzotičnu, do tada zaboravljenu pentatonsku skalu i unoseći inovacije u tonalitetu koji nije zasnovan na harmonijskom, već na melodijskom ključu ovi kompozitori uz Gustava Malera i Antonjina Dvoržaka, uticali su na izvođače kao što su Igor Stravinski, Bela Bartok i Džordž Geršvin. Njihov će se uticaj proširiti na buduće žanrove popularne muzike džez i bluz (često korišćenim za filmske soundtrake), kao i na orkestarsku filmsku muziku (često korišćenu za filmske skorove). Poznat je podatak da je montaža čuvenog Vorkapićevog kratkog filma Život i smrt holivudskog statiste 9413, ritmički koncipirana po Geršvinovoj kompoziciji Rapsodija u plavom što je ujedno bio i radni naslov tog filma. Kada je Čarli Čaplin na jednoj svojoj zabavi pustio Vorkapićev film, lično je na klaviru svirao ovu Geršvinovu kompoziciju, pa je tom prilikom nju i prilagodio ritmu Vorkapićevog filma.

Iako nije direktno bio pod uticajem ovih muzičkih simbolista, Vorkapić je posredno preko svojih filmova ostavio traga u eksperimentalnom modernizmu, kinestetičnom impresionizmu i audiovizeulnom simbolizmu pokretnih slika. Njegov avangardni uticaj oslikava se u  sekvencama koje je lično režirao za potrebe mnogih holivudskih filmova, posebno u uvodnoj sceni filma Crime Without Passion Bena Hehta u kojoj je Vorkapić svoj poznati rediteljsko-montažni stil primenio koristeći muziku Ludviga van Betovena. 

                                            

U svojim čuvenim konceptualnim filmovima Fingalova pećina i Šuma šumori, jedinstvenim činom umetničkog podražavanja prirode, Vorkapić poistovećuje ritam filmske montaže sa ritmom muzike Vagnera i Mendelsona, kao i prirodu filmskog izraza sa korenima modernističkog pokreta u muzici devetnaestog veka. Možda se iza ovih impresivnih audiovizuelnih senzacija nalazi ključ za razumevanje celokupne estetike filma, sposobne da nas uveri kako celuloidni cvet može ponekad biti lepši od stvarnog cveta, umetnički mimezis stvarniji od flore i faune, a dizajn i montaža zvuka čulno sugestivnija od neposrednih zvukova žive prirode. Ovaj moderni svet sintetičke lepote razvio se do neslućenih, danas i do nesuvislih granica svetske kinematografije. Možda umesto produkcije novih visokobudžetnih filmova, samo treba projektovati Vorkijev eksperiment dvadesetog veka u flešu memorije novog milenijuma. Osmo izdanje festivala posvetili smo gledanju i slušanju harmonije između filma i muzike. Cinema in tune.

                               

Katalog festivala

06. 15. 2021.

Посвета генерацијама

 

                               

                    Рецензија књиге 

Књига аутора Градимира Д. Маџаревића Времена и раскршћа представља родословна стабла породице Дабић и породице Стаменковић, пратећи њихове судбине и улоге у српским ратовима током осамнаестог, деветнаестог и двадесетог века. Књига претежно обухвата житија  породице Дабић, пре и после Аустријско-турског рата, за време Првог и Другог српског устанка (посебно место у српској историји заузимају устаници Живко и Гаврило Гаја Дабић, доцније и Марко Дабић, официр у кнежевинама Милоша Обреновића и Александра Карађорђевића), па све до њихове голготе у Првом и страдања у Другом светском рату. Симболички завршетак књиге представља поглавље о необичној крштеници записаној у музици и стиховима, коју су на Бањичком логору у коме је био заточен један од јунака књиге Миленко Дабић, потписали преко сто затвореника (међу којима значајан број интелектуалаца као и професора Београдског универзитета) поводом рођења Миленковог сина Слободана Дабића, уједно и издавача ове књиге. (Биографије чланова породице Стаменковић, такође описане у књизи, односе се на девојачко презиме и породично стабло мајке Слободана Дабића). 

                                             Миленко Дабић, скица

Најобимнији део хронике обухвата период Првог светског рата, када ће због офанзиве Централних сила на Kраљевину Србију, после погибије јединог пунолетног мушкарца у породици, Ђорђа Дабића, супротно од смера повлачења преко Албаније, ова породица заједно са многим другим српским цивилима, кренути путем града Одесе у тадашњој Царској Русији (садашњој Украјини) где ће их после пар година мира, као штићенике Николаја II Романова, сустићи немири Октобарске револуције и опет их покренути на далек пут, али сада правцем натраг у Србију. 

Руски цар Николај II Романов који је извршио смотру српске добровољачке дивизије

                          

                              Одеса, 10 мај 1916, српски војници постројени на железничкој станици                     

  Штаб генерала Михајла Живковића

Међутим, продори Немаца на тло Галиције осујетиће њихов план, па ће уместо директног повратка кући преко Црног мора, заједно са Српским добробољачким корпусом (формираним од српких војника у Хабсбуршкој монархији који су се добровољно предали руској војсци а потом са њима ратовали против бољшевика, да би се напослетку под покровитељством цара придружили избеглицама, и коначно својој браћи на Солунском фронту), Дабићи возом кренути на вишемесечно путовање Сибиром до Владивостока, а после ове Сибирске голготе, бродом се преко Азије отиснути на путешествије све до Дубровника, и тако обићи малтене цео свет. 

                Мапа света са обележеном рутом "сибирског" путовања

Испуњена романтичним тренуцима предаха у сусрету са културом далеког истока, ова мало позната и недовољно препричавана голгота представља по географском обиму, можда највећу сеобу Срба у њеној историји. Обрађена стилском комбинацијом путописа, прозе, биографије, историје и ратне драме, ово веродостојно сведочанство из пера Градимира Д. Маџаревића и архива Слободана Дабића, синтеза је једног поетски надахнутог стила и доследног научно-историјског рада. Да би прецизније одредили Маџаревићев приступ овој теми, цитираћемо Милоша Ђурића када позивајући се на Плутарха и Гетеа утврђује дистинкцију између историјске и биографске литературе. Судећи по Ђурићу и његовој књизи „Плутарх, атински и римски државници“, биографски поступак одликује сликовит начин приказивања историјских догађаја и наглашени ентузијазам и занос аутора, стога закључујемо да Времена и раскршћа по стилу припадају биографској више него историографској књижевности.

                                        Јелисаветград 9 мај 1917: Персида, Миленко и Јелена Дабић

Оно што се књизи може замерити је недостатак психолошке трансформације у развоју њених јунака. Пошто овакав студиозни концепт изискује научно-истраживачку методичност и систематизацију, приметно је повремено запостављање драмско-приповедачког нивоа радње и разраде ликова у њој. Светоназори, принципи и осећања описаних карактера остају имуни на ток политичких дешавања, па стога бурни историјски догађаји не успевају чак ни да пољуљају карактерне стене њених протагониста. Они емоционално одолевају тешким временима док потврђују оно што смо од почетка књиге знали: да је човеков дух највећа светиња и да је једина сила која га на овом свету може обуздати, уједно и граница његовог физичког постојања, односно његова биолошка коначност.

 Гроб са спомеником Габрила Гаје Дабића

Са друге стране, прожету дирљивим поетским апотеозама,  књигу употпуњују поруке из домена теолошке литературе као и наводи из вредних докумената и бројних рукописа који су кроз векове утицали на библиографију презимена Дабић као што су и њихове биографије утицале на ток модерне српске историје. Трагом неких ранијих хроника које су пратиле српске ратове и српске цивилне миграције, Маџаревић следи и путеве самих хроничара када се уживо сусрећу са протагонистима приче о Дабићима. Стварност, легенде, уметност и историја преплићу се у овом сведочанству о важним политичким раскрсницама српске националне прошлости. Ова драгоцена грађа развоја српског државног и националног идентитета уједно представља и огледало ширења њене културе и писмености.

Вешто заобилазећи теоријске поделе које одвајају класичну од модерне књижевности, Маџаревић обједињује биографску приповедачку технику са традицијом религијске књижевности, епске поетске слике са утицајима модернистичке (натуралистичке) уметности, као и теоријско-методолошки приступ, са изражајним средствима својственим лирској поезији. Иза јединствене и аутентичне посвете српским прецима и њиховим славним генерацијама, ову биографску баштину тумачимо као својеврсну потврду традиције романтизма у култури живота једне нације, и у корену њене књижевности.

 (Логорска "крштеница" коју је исцртао Владислав Рибникар, са текстом и потписима  затвореника, 2. децембар 1941.)

Kulturni dodatak Politike 12. 12. 2020.