Spomenar za Vorkija

 

Књига „Славко Воркапић – наш Ворки“ представља вишегодишњи рад Душана Познановића на сакупљању и писању материјала везаног за стваралаштво монтажера, редитеља, професора, теоретичара и мајстора холивудских монтажних секвенци Славољуба Славка Воркапића (1894-1976). Уз самог Воркапића и Познановића, више личности из њеног садржаја осведочени су Сремци, па није случајно да књига одражава    „сремачки" поглед на живот и дело највећег српског филмског стручњака који је радио у Холивуду. Иако текстове у књизи нису писали само аутори из овог дела Србије, раскрснице сремског округа нераскидиво су повезане са животним причама описаним у њој.

(Душан Познановић, Марко Бабац, Тијана Палковљевић, Боро Драшковић, Добринци 2006)

У фокусу су догађаји у којима је Воркапић био учесник, сведок или зачетник током преломних политичко-историјских периодa прошлог века. Од родних Добринаца, преко Митровице, Земуна, Београда, Будимпеште, Крушевца, Кратова, избегличког пешачења до Албаније 1914, Париза, Њујорка, Лос Анђелеса и Београда, ова књига не описује само Воркапићева кретања, већ и деловања његових генерацијских сапутника и њихових улога у памћењима и заборавима балканске и светске историје.

Књига садржи мање познате, али драгоцене податке о Воркапићевој породици (посебно судбини његовог брата Милана), пријатељству и сарадњи са Савом Шумановићем, Бошком Токином, Ђорђем Јовановићем, Вером Греговић и Робертом Флоријем, о мишљењу које су према њему и његовим пројектима заступали Меша Селимовић, Чарли Чаплин и Енди Ворхол, о открићу филмског записа са Воркапићем који датира још из 1917, као и његовим ликовним делима укључујући недовољно познате цртеже и радове на керамици, наменске и филмске плакате на којима је радио током боравка у Паризу, Њујорку и Лос Анђелесу. Важно место у књизи заузимају текстови и предавања професора Марка Бабца (1935-2014), који је из личне и професионалне визуре описивао начине на које је Воркапић утицао на њега и његову генерацију разматрајући особеност Воркапићевог погледа на филм и специфичност његове позиције у домаћој и светској кинематографији.

У књизи се налазе текстови о Воркапићу као филмском стручњаку: Душана Стојановића, Михајла Видаковића, Драгане Гавриловић, Данице Аћимовић и Драгана Цакића, као ликовном уметнику: Светлане Субашић, Тијане Палковљевић и Гордане Крстић-Фај, као теоретичару: Владе Петрића, Дубравке Лакић и Златка Паковића, као представнику српске авангарде: Божидара Зечевића и Небојше Пајкића, као мајстору монтажних секвенци: Марка Бабца, Боре Драшковића и Џона Хофмана, и као Сремцу: Ђорђа Глумца, Петра Милошевића и Душана Познановића. А за једног новобеоградског Сремца, потписника ових редака, који је тендециозно бирао локацију  свог стана да би био ближе превозу за Руму - где ради као уметнички директор филмског фестивала Mister Vorky - права је част пронаћи и сопствени текст у овом зборнику. Та част део је вишегодишње сарадње са програмским селектором фестивала Миланом Милосављевићем и фестивалским директором Драганом Цакићем, уједно и оснивачима „Ворки тима“, групе која се од 2005. ангажовано бави производњом филмова и покретањем иницијатива од културног и националног значаја у циљу промоције и презентације стваралачких идеја Славка Воркапића. (Биста Славка Воркапића у Руми дело је вајара Бранислава Црвенковића).

Начин на који је Познановић писао и аранжирао своје текстове (претходно објављене у „Сремским новинама“, часопису „Сунчани сат“ и књизи „Благородне душе“) открива црту дискретне пристрасности овој тематици, али рекло би се да управо таква тенденција чини овај својеврсни споменар веродостојном литературом. Блиска осећања испољена у књизи не представљају само њено стилско обележје, већ и емоционални садржај који је објективно утицао на уметничке инспирације у њој представљене. Познановић показује на који су начин узајамна креативна препознавања условила она деловања по којима ће протагонисти ове књиге бити препознати од историје.

Приступачност која краси ово биографско-историографско штиво не огледа се само у стилу, концепцији и избору текстова, већ и у отворености теоријских, архивских и политичких питања описаних у њој. И као што многи аутори у њој нису само хроничари већ и учесници догађаја о којима сведоче, тако ни читаоци такве књиге не чине само обичну већ стваралачки подстакнуту публику, позвану да суделује у јединственом процесу дијалога и уметничког препознавања. И они који Воркапића нису и који га јесу познавали саставни су део материјала о коме ће неки будући хроничари писати. Тај наш својеврсни „клуб Ворки“ свакоме од њих жели добродошлицу.

Сремске Новине 19. 6. 2024.

The Eleven

 

Jedanaesto izdanje Međunarodnog festivala filmske umetnosti Mister Vorky (20-23 jun) predstavlja početak njegove druge decenije postojanja, manifestacije koja je od festivala najkraćih filmova prerasla u festival svih filmskih dužina, formi i izraza. Međutim, ako uporedimo sve dosadašnje programe videćemo da se kao i u stvaralaštvu Slavka Vorkapića, forma eksperimentalnog filma dominantno izdvaja – čime karakteriše ovaj festival na krucijalan način. Moglo bi se reći da i sam „Mister Vorky”  predstavlja svojevrsni filmski eksperiment u meri u kojoj tehnička nekonvecionalnost i koncepcijska nepredvidivost određuju recepciju njegovih programa. S obzirom na to da savremenu društveno-političku situaciju takođe karakteriše stepen neizvesnosti i nepredivosti, iz ovogodišnje najave izostavili smo naslov koji bi tematski objedinio sve programe festivala. Mr. Vorky 2024 zato nije sadržao opšti naziv već je prepustio autorima da sami oblikuju celinu kojoj bi gledaoci potom odredili klasifikacioni okvir i ime. Pa iako nije sadržao jedinstvenost u imenu, ovogodišnje izdanje posedovalo je značenje u broju, koje u numerološkoj simbolici predstavlja novi početak i otvaranje novim znanjima. Mister Vorky XI.  

                                                        

26. 6. 2024.