Dobitnik Velike nagrade žirija na Kanskom
festivalu 2012, film Matea Garonea, “Reality" prikazivao se i u domaćem
bioskopu. Film se bavi fenomenom emisije “Veliki brat” kroz analizu psiholoških
poremećaja izazvanih ovom serijom. Glavni junak, simpatični trgovac iz Napulja
i amaterski zabavljač na lokalnim priredbama, nagovoren je od strane porodice
da se prijavi za audiciju, i pošto je tamo ostvario povoljan utisak, očekuje da
će ga pozvati agenti Velikog brata. U nestrpljenju, menja poslovne odluke i
zatvara svoju pijačnu tezgu. Pošto mu poziv “sa vrha” ne stiže, pričinjava mu
se da ga prate agenti emisije koji navodno proveraju njegovu harizmu i autentičnost.
Da bi ostvario dobar utisak pred zamišljenim špijunima on poklanja beskućnicima
svoje stvari i novac. Porodica i prijatelji ga napuštaju, a njegova želja za
slavom prerasta u duševni poremećaj, pretvarajući mu život u pseudoreligioznu
opsesiju. Njegovo imaginarno mesto u centru pažnje postaće rijaliti šou pred Božijim
sudom jer u želji da bude prepoznat naš junak će poistovetiti kameru Velikog
brata sa prisustvom Svete Trojice.
Ne može se reći da je Garone ponovio sjaj ostvaren prethodnim filmom “Gomora”, u kojem je bacio razarajuće svetlo na stereotipni kult napolitanske mafije. Ovde nas stilom vraća unazad, na dramaturgiju italijanskog neorealizma u kojoj protest malog čoveka simbolizuje njegovu pobedu nad nepravdom sistema. Ali i pored citata scenarista tog vremena i sekvenci koji podsećaju na živipisnost kamere Bertolučija, Garone analizira svoju napolitansku braću načinom koji nije baš svojstven neorealizmu. Po njemu, poremećaj društva nije uzrokovan nepravdom klasnog poretka niti korporativnim interesom kapitalista, već pretpostavkom da većina anonimnog sveta ne želi da prizna da želi da bude u centru medijske pažnje. Po Garoneu, upravo zavist anonimnih prema tuđoj popularnosti suzbija njihovu želju za javnom promocijom ali pojačava želju za ostvarenjem biološkog autoriteta kroz porodicu. I tako nastaje napolitanska “familija”, uticajna u celom svetu. To je društvo organizovanog autoriteta, koje, za razliku od Velikog brata, svoje rezultate ne bazira na otvorenim već na tajnim principima delovanja, negujući tradiciju nasilnog životnog veka umesto istraživanja mogućnosti javne socijalizacije, uslovljene faktorima eksperimenta i iznenađenja. Toliko o napolitanskom, a gde se u svemu tome nalazi srpski Veliki brat?
Da bi odgovorili na to pitanje, moramo da počnemo od
sledeće činjenice - VIP Veliki brat
nije isto što i originalni Veliki brat.
Iako se emituju naizmenično(jedne godine VIP, druge običan), iako takođe postoji u inostranstvu kao gledan šou, VIP nije uticao na značaj običnog Velikog brata, što se po svojoj prilici, dogodilo u Srbiji. A
komercijalna poenta ove serije je pre svega u otkrivanju novih lica, a ne u
ponavljanju starih u novom prostoru. To govori o staromodnoj prirodi naših medija, jer ti mediji umesto da promovišu,
sputavaju pojavu novih lica iz straha od gubljenja medijske kontrole na
estradi. Iz toga proizilazi da nikom tu nije stalo do novca, kao ni
do javnog tržišta, već isključivo do vlasništva nad medijskim prostorom. Srpski
Veliki brat nije ništa drugo do borba za očuvanje prostora, a ne nadmetanje za
veću gledanost. Zamislite šta bi se desilo kada bi naš Reality izbacio deset novih zvezda godišnje? Ceo sistem domaće
estrade bi se raspao jer se ionako drži na tankom koncu. Zamislite šta bi se
desilo sa muzičkom scenom kada bi serija Idol
lansirala deset novih pevača? Pa sve naše postojeće zvezde bi sa scene iščezle
brzinom svetlosti. Zato su video klipovi sa smešnim marginalcima iz Idola mnogo zastupljeniji na internetu
nego kvalitetni snimci boljih pevača. Našu estradu ne drži publika i gledanost,
već familije, prijatelji i ljubavnici. Šta mislite, da iza svih tih zgodnih
devojaka stoji tiraž? A ne sponzor? Takvih situacija naravno, ima i u stranim
emisijama ali samo kod nas reč je o vidljivoj dominaciji privatnog života nad
javnim programom. Sve što vidimo u emisiji VIP
je snaga privatnog a ne javnog uticaja, sila fizičkog prisustva a ne efekat
javne harizme. U pitanju je feudalni koncept vlasništva nad fizičkim prostorom
a ne prostiranja tržišnih informacija kroz medijsko vreme. Naravno da ima tu i
ukućana sa dokazanim zaslugama, ali kada gledamo te veterane, da li smo
se upitali kada i kako su se oni prvi puta pojavili na sceni? Emisija Veliki brat možda nije oličenje stila i
elegancije ali kada se bavi novim facama njihovo lansiranje je izvedeno na pošteniji način nego istorija
jugoslovenskih medija u celini!
Vratimo se u Jugoslaviju, na medije bivših Titovih federacija. Ko se tamo i kada pojavio na televiziji a da nije političar i nosilac ratne spomenice? Ko se uopšte u to vreme bavio medijima i umetnošću?
Od sredine pedesetih, sve više sa kraja šezdesetih a
najviše od osamdesetih, kultura je razvijana u okviru amaterskih umetničkih
društva, domova kulture i disidentskih klubova. Izuzetke su predstavljali
umetnici iz stranih zemalja ili oni koji su često putovali u inostranstvo. U svakom slučaju, to je bila klasa onih koji su nasledili pismenost, bolje
obrazovanje i poznavanje stranih jezika (o srpskim prevodiocima i filolozima drugom prilikom). Neki su bili deca oslobodilaca, neki
naslednici starih gradskih imanja ali to je uvek bio umetnički prostor koji se
dao kontrolisati i to ne nužno sa vrha, već odnosom članova i njihovom uzajamnom
prostornom uslovljenošću. Umetnici su sami sebi bili publika, nije uvek
bio potreban Centralni komitet da održi tu vrstu komunalnog centralizma. Krajem
veka razvio se pluralistički koncept medija i mnogo novih kanala se pojavilo na
radiodifuznoj skali, ali stare zvezde su ostale jednako zastupljene i pre i
posle Jugoslavije.
Da li postoji živa zvezda Titove epohe koja i dalje
nije zvezda? Da li postoji neka nova koja je zasenila stare? Naravno da ne.
Zdravko Čolić i Goran Bregović u izjavama ne kriju da su do slave došli
slučajno i nehotice. Kao i mnogi drugi, oni su navikli da svoju privilegiju podrazumevaju, kao kad podrazumevamo
svoje urođeno telesno svojstvo ili materijalno nasledstvo. Stare zvezde su u
startnoj prednosti nad novim jer su se pojavile unutar suverenog medijskog
prostora, a ne tržišnom kalkulacijom medijskog vremena. Dok su zapadne zvezde
morale svoj medijski prostor da zarade, naše su ga osvajale, a potom prenosile
putem nasledstva. To osvajanje nije uvek bilo militantno već kasnije posleratno
gospodsko ali je zadržalo istu osobinu, privatnu salonsku vrlinu bitniju od
medijske senzacije.
Naša amaterska društva i kulturni centri jesu mesta u kojima su ljudi, umesto da štite narod od nepismenosti, štitili sebe od nepismenog
naroda. To su prostori u kojima se fin svet upoznavao, sklopio brakove,
sporazume i savezništva, daleko od masovnog kiča i žutog novinarstva. Utočišta
na kojima je kultura porodice jačala, umesto da bude obrnuto, da stari kult porodice
bude izazivan prisustvom novih informacija. To jeste ostvarilo određeni kulturni
značaj, ali to nikad nije bio medijski već tajni kult grada. To su privatna
utvrđenja i začarani zamkovi koji nas i danas zatvaraju u incestuozne dvorske krugove, sprečavajući nas da se okrenemo ka nepoznatim i radoznalim pogledima koje na zapadu zovu - publika. Ima neka tajna veza za sve nas koji znamo
strani jezik!
Kada se 2006 pojavio prvi Veliki brat, to je za
mnoge predstavljalo iznenađenje, možda i za samu režiju tog programa. Najviše
pojava Mikija Đuričića, koji je postao zvezda bukvalno preko noći, kada je kao seljak
iz Kupinova, dokazao kako se opšte predstave o društvenim klasama ne poklapaju
sa stvarnošću realnog programa. Pre svega je to dokazao svojim roditeljima, pa
je potom od crne ovce porodice postao gazda u kući (provereno na licu mesta). Zbog
velike popularnosti, nisu mogli da ga
sklone iz medija, pa se i zadržao, ali u sve neutralnijim izdanjima emisije. Podsetimo da je
u prvom Velikom bratu pobedio Ivan
Ljuba, po zanimanju koncertni pijanista (toliko o odnosu VIP i Velikog brata)!
U sledećim izdanjima, kao i onom nedavnom iz 2015 selekcija ukućana je bila mnogo slabija, samim tim
podložnija kontroli i zaboravu, sve da bi stare dobre zvezde mogle bezbedno da
spavaju u kolektivnoj memoriji. Danas, srpski VIP mnogo je redovniji od običnog
Velikog brata, tako da šanse lansiranja nezavisnog novog lica pripadaju sferi
fantastike.
Stare domaće zvezde, ma koliko da spadaju u javne ličnosti, došle su do velike popularnosti putem malog, a ne velikog broja ljudi. Iako danas živimo u demokratskoj republici, nalazimo se u orbiti u kojoj dominiraju zvezde iz vremena diktature. Sadašnje estradne zvezde su aktuelni primeri prošlog režima i održavaju se tako što i dalje koriste svoju prednost nad slobodnim medijima, amaterski se pozivajući na kolektivno autorstvo nad idejama, oličeno u zakonu jačeg, u dominaciji nad osvojenim fizičkim prostorom a ne zasluženim medijskim sekundama. Mnogi od tih zvezda jesu bili talentovani, ali svi oni su ljudi neproverenih zasluga, gledano iz perspektive otvorenog medijskog tržišta. Nije pitanje da li su oni zaslužili svoj uspeh, već da li je možda neko drugi to zaslužio više od njih. To je kao odnos starih zlatara i novih trgovaca u Evropi 18 veka, kad su stare materijalne prednosti ometale trgovinu novim resursima i inovacijama. Danijel Defo u knjizi Ogledi o poslovima piše da je svaka moderna inovacija sputavana prethodnim vlasnicima prostora koji, naviknuti na svoju materijalnu prednost, usporavaju kretanje novih tržišnih informacija. A Srbija je zemlja u kojoj medijski kanali još uvek spadaju u inovacije. Ne samo da moderni ljudi teško dolaze do frekvencija, već su prisiljeni da budu publika svih naših večitih medijskih repriza.
Srpski urednici su najbolji dokaz da medijsko
prostiranje ima svoje granice. Ali medijski prostor ne može biti isti kao geografski
ili građevinski prostor. On nije ograničen zidovima, kao ni vojskom i carinama.
Pošto se frekvencije prostiru na slobodan i nepredvidiv način, ko je njihov
vlasnik, veliko je pitanje. Medijske kuće i ne treba da imaju suštinskog gazdu,
već samo hijerarhiju putujućih trgovaca kroz sekunde programa. I zato, kada se
neko slika za srpski program, pitanje je na čijoj se teritoriji zapravo nalazi;
medijska teritorija je dvostruka, ona je fizička a istovremeno i simbolička, što
znači, gde god da je stacionirana ona se nalazi na raskrsnici komunikacionih puteva.
Baš zato, mnogi paterfamilijasi, domaćini, osvajači, lovci i mafijaši, kad su
se dograbili medija, postali su robovi vremena a ne više gospodari prostora jer nisu
prepoznali trenutak kad su od domaćina postali gosti, onda kada su u
kancelarijama uključili audiovizuelnu tehniku. Urednici su u zabludi da mi
dolazimo kod njih u kancelariju. Naprotiv, oni dolaze kod nas, građana koji
poznaju masovne informacije bolje od njih, jer pratimo globalnu umetnost više
od lokalnih klubova, srpskih kafana i privatnih proslava. Baš to je priroda medija, svako je u njoj gost, domaćin
može biti samo publika. Zato su naši mediji tako ograničeni u konačnom
rezultatu, to je grč lovca u nebranom grožću, kočnica šofera u trenutku kada je
provalio kameru na semaforu.
Pokušajte da se izborite za svojih radnih, čak i
besplatnih, sat vremena na bilo kojoj srpskoj radio stanici. To je, bez
proverene veze nemoguće, iako radio stanica ima više nego radnih motiva. Da li
je to zato što mnogo dobro zarađuju, pa neće da rizikuju? Ne, to je zato što
što su svi naši medijski prostori određeni familijarnom bliskošću između zaposlenih.
Ne nužno krvnim srodstvom, već familijom kao simbolom skrivenih odnosa i uzajamnog
pokrivanja na državnim jaslama. Zato kreativci nisu inspirisani da u mikrofon prepričaju scenario svog zaposlenja jer bi tako raskrinkali sumnjiv način svog
zapošljavanja. Tada bi se neko setio da nikad nije raspisan konkurs, a ako
jeste, bio je mistično organizovan, sa zasadanjima komisija bez snimanja. Ako
je stanica privatizovana, način na koji je izveden taj prelazak je pod velom
tajne, jer bi se u protivnom videlo da u novoj firmi rade isti koji su radili u
staroj. O kakvoj se tranziciji onda radi?
Da li znamo ko je napisao današnju naslovnu vest u Politici? Ne, taj čovek nikad nije potpisan, udarne vesti se uvek nastavljaju na nekoj drugoj strani a tamo nas čekaju samo inicijali novinara. Pa u svakom američkom filmu, poenta je u potpisu članka, to je pojedinac koji se izborio za svoju vest! Kod nas, udarne vesti nisu autorizovane, one samo prenose autoritet medijskog prostora (izuzetak su kolumnisti, a i oni ne deluju kao autori iz novina, već vlasnici prostora za kolumnu u svim novinama). Zamislimo to iz ugla srpskog čitaoca - on, kada otvori naslovnu, svaki dan pročita nešto što nije napisao čovek - već sama Politika. Ko je onda autor koji se obraća čitaocu, ako ne onaj pravi orvelovski Veliki brat. Taj mistični gospodar se čitaocu i dopada jer ga podseća na njega i na njegovu anonimnost. To je etika starosedelaca sa jedne i sa druge strane medijske rampe, prećutni sporazum između vlasnika stare zemlje protiv građana nove države. Magija dedovine koja zauzima moderne sintetičke funkcije koristeći drevne prednosti: prostornu orijentaciju, telesnu snagu, porodičnu zaštitu, seksualnu intuiciju. Ali kad zauzmu javnu scenu starosedeoci ostaju samo ležeći policajci na putevima međunarodne trgovine.
Učinak ljudi u javnim zanimanjima ispoljava se u njihovoj odlučnosti da što više privatnih motiva prenesu u sferu javnog života. Takođe, svaka profesionalna komunikacija, zasnovana je na veštini da druge što brže upoznamo sa sobom i svojim kvalitetima. A da li ste primetili stručnjake koji deluju kao da se njihova glavna vrednost nalazi kod kuće, a ne ne poslu? Obično sa cigarom, nervozni i zatvoreni, ne vole da se hvale, o njihovoj veštini saznajete samo preko zajedničkih prijatelja. I tako se promoviše vrlina skromnosti kao alibi za tajno čuvanje javnih veština. Ti "majstori" nisu ludi jer kada bi više sebe hvalili, klijenti bi tražili više njihovih slabo plaćenih usluga ili bi mlađi kandidati tražili njihov posao. Ali ta maglovita hijerarhija kreće se suprotnim smerom i ostvaruje svoj vrh, ne kod viših nego kod nižih profesija: šofera, redara, čistača i portira. I što više silazimo tom hijerarhijom, potrebna nam je sve veća hrabrost da bi smo ih nešto pitali, ili ne daj bože da bi smo im nešto zamerili. Dok već, gosn direktora, svi slobodno smemo da pljujemo! Poput političara, direktori su se "odvažili" na javnu funkciju svog delovanja, taman postavljeni da ih svi ostali tiho preziru sa svojih malih kraljevina u sred društvenog vlasništva. Donje teritorije građanskog sistema sadrže najveći broj gornjih predstavnika bivšeg feudalnog sistema.
Uzmimo na primer, radnike obezbeđenja, u vidokrugu od kafića do kancelarija. Oni kontrolišu, ne samo klijente, već i funkcionere, ne direktno, već putem napete samoevidentnosti svoje fizičke snage. Poput kriminalaca, oni to čine prednostima tajne ekonomije. Kao što prevaranti kradu novac, ilegalno ga pomerajući van osnovnih ekonomskih tokova, tako i raznorazni snagatori naše svakodnevne okoline, ako nisu sportisti, razvijaju tajnu vrlinu negovanja tela, van takmičarskih rekorda ili policijskih akademija. Ratne devedesete, donele su propagandu skrivenih mišića, mogućnost da čovek putem vežbanja uzdigne sebe iznad snage ostalih. Tako su se mnoge generacije pretvorile u živa nerigistrovana oružja. Neki su postali žrtve svoje snage jer nisu računali na javnu svrhu svog truda već samo na svetu tajnu svoje telesne ekonomije. I jedni i drugi, žrtve i tirani, krimosi i snagatori, često u istom biću, u svojoj tragičnoj kontradikciji, čine savremene predstavnike posrnule aristokratije. Oni utiču i na ostalo građanstvo, pa čak i na akademske građane Srbije.
Intelektualci bi pre trebalo da utiču na fizikalce nego obrnuto, ali ne može se meriti javna reč sa tajnom snagom; u tom odnosu uvek pobedi tajna, kao kad dvoje igraju karte, a jedan od njih može da vidi karte drugog. I zato, iz opravdanog straha i opreza, intelektualci, umetnici i kulturni radnici, potpadaju pod balkanska pravila tajnog ponašanja, onda kada procene da jedina opipljiva vrednost koju fizički mogu da zadrže je poslovna teritorija, a ne poslovna zasluga. Ceo Balkan predstavlja tajni pakt između nasleđenih vlasnika prostora (prinčeva), i urođenih vlasnika tela (vitezova). Obe grupe spaja zajednički imenitelj - subjektivna fizička vrlina, ona koja se usvaja putem nužnog biološkog podrazumevanja.
Kad vidimo zagonetnog profesionalca, novinara ili urednika, to je kao da vidimo slepog slikara ili gluvog muzičara. Zamislite onda koliko ljudi je inicirano da se bavi funkcijama usmerenim protiv svog zanimanja? Baš zato, najvažniji čin pacifističkih institutucija svake republike, nije ukidanje slobode, već ukidanje prava na tajnu u okviru odgovornih institucija. A najosetljiviji deo tog principa nalazi se u porodici i vaspitanju dece. Kolikom broju nepismenih ljudi je dozvoljeno da opismenjuje decu iza dveri sopstvenih domova? Bez razvijene socijalne kontrole, deca će i dalje biti vaspitana principima autokratske tajne, što je na korak do trafikinga ili trgovine robljem, s tim što ovi drugi slučajevi sadrže više realnih ekonomskih motiva. Tajna trgovina čak može biti ekonomski korisna na duže staze, zato što podseća na štednju, svojom privremenom akumuluacijom kapitala. Ali članovi tajnovitih porodica, prvi su na spisku osumnjičenih za fizičko ili psihičko zlostavljanje. Naravno, svaki čovek ima potencijalno pravo da zasnuje porodicu, ali nema pravo na podrazumevajući autoritet nad drugim čovekom, pogotovo ako je ono maloletno i slabije. U feudalizmu, svi sem robova imaju pravo na ostvarenje autoriteta. U građanskom društvu robova nema ali se javno kontrolišu sposobnosti čoveka koji želi da bude odgovorni autoritet, jer to može biti samo onaj koji svoje prednosti, novčane ili telesne, nije stekao tajno, već poređenjem sa drugima na otvorenom vrednosnom tržištu.
Sve javne institucije bi trebalo da konkurišu porodicama, da podsećaju na promene u vremenu i podstiču na prilagođavanje u prostoru, korigujući utvrđene lekcije starih autoriteta neprekidnim protokom novih informacija. Upravo o tome govori neorealistični film “Reality”, o tome da familija, sem kao publika, nema šta da traži u realnim medijima, jer su te medije napravili oni ljudi koje je privatni prostor odbacio. Glavni junak ovog filma zato i skrene pameću, razapet između svoje porodice i svojih snova, ni na nebu ni zemlji, on postaje duševni emigrant, svemirski mornar zauvek usidren u Napulju. A njegov san nosi svoju istorijsku prošlost, koja se nadovezuje na talas prekookeanske migracije prošlog veka, one koja je pronašla svoj elektronski put kada je ponos domaćina podredila uspehu čoveka, karakterne vrednosti zamenila profesionalnim učinkom, prostornu intimnost nadmašila jezičkom komunikacijom, čitanje misli preobrazila u slušanje reči a telesnu bliskost preinačila u scensku radnju.
Umetnost i kultura su funkcije u kretanju. Kada
postajemo javne ličnosti, mi se prostiremo oscilatornim talasima elektronskih
frekvencija. Putem njih, mi se konstantno menjamo. Ali dok su mediji
koncipirani kao jerihonski bedem, trube iz VIP-a neće postati vrlo važne persone u Srbiji. Jedino što mogu je da postanu zaboravljeni Amerikanci, možda baš oni koji nisu hteli da ukinu robovlasništvo u južnoj pokrajini.
Нема коментара:
Постави коментар