Filmske sinkope Miloša Radovića

   Ogled o filmovima Mali svet i Pad u raj

Početak dvadeset prvog veka u okviru srpske kinematografije pripao je Milošu Radoviću (ranije poznat kao sin Duška Radovića) reditelju koji je tada konačno uspeo da ekranizuje dva svoja scenarija, pošto ih je prethodno godinama, uporno i strpljivo nosio po raznim srpskim kancelarijama. Za to vreme, Radović je radio na televiziji, čekajući svojih pet minuta, još od vremena kada je sa petominutnim filmom „Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K“ osvojio nagradu na Kanskom festivalu.

Radovićev film „Moja Domovina“ učvrstio je njegove pozicije u okviru kratke forme, iz koje on nije mogao do pobegne, sve zajedno uzevši, narednih dvadeset godina, ne uspevajući da snimi dugometražni film (ako ne računamo polutelevizijske „Happy end“i „Balkan ekspres 2“), tražeći pravo na zaokruženje svoje stominutne kalkulacije što mu je, kao svetski priznatom autoru, pripadalo. Tako je ovaj reditelj postao bioskopski debitant tek u zrelim godinama.

Ono što je zanimljivo u društveno-kulturnom fenomenu Radovićevog opusa jeste da je prvu polovinu svog autorskog postajanja, film „Mali svet“, snimio po scenariju koji je napisao još u onom vremenu (osamdesetih), a druga polovina, mlađi scenario za „Pad u raj“, pisan je sredinom devedesetih. Ovo govori o dve stvari; da se upornost isplati, da nikad nije kasno za debitanta, da maratonska kondicija večitog mladića funkcioniše i u okviru brzopoteznih i neizvesnih medija i umetnosti kakav je (srpski) film; da je Radović autor specifične upornosti koji se ne da predomisliti u prvobitnom kinematografskom umišljaju.

Posledično ovolikom čekanju, Radovićevi filmovi dočekali su, iako legitiman, prilično mlak i relativizovan trijumf. Recepcija njegova dva filma bila je zasnovana na priznanju koje kao da je stiglo, ne iz spontanog aplauza, već iz dogovorene linije manjeg otpora. Drugim rečima, njega niko više nije mogao da prećuti, ignoriše, sakrije i zanemari. On je strpljivim pozivanjem na staru slavu došao do para za film (doduše, uz delimičnu pomoć stranog producenta), gurnuvši srpske producente u klinč iz kojeg im je bilo lakše da ga produciraju, a potom malo i nagrade, malo pošalju u inostranstvo i organizuju malo novinarske pažnje, nego da ga po ko zna koji put pošalju na kraj reda, kao  šalterski službenici klijente lišene interesnog šarma i snalažljivosti ponašanja u kolonama.

Zbog toga je Radovićev uspeh prihvaćen vrlo službeno i hladno, a o njegovim filmovima se ništa ozbiljno nije ni reklo.

Tako dolazimo do ključnog pitanja: da li su njegovi scenariji posledično velikom čekanju na svetlost kinematografa, istorijski zakasnili? To je ključno pitanje za razumavanje ovog autora. U stvari, na to pitanje bilo je vrlo teško odgovoriti jer je ono sam centar Radovićeve poetike i umetničke taktike.

Dakle, Radović je kao umetnik, u potpunosti zakasnio. Njegova dva filma ne znače ono što bi značila da su snimljena čim su zamišljena. Ona potpuno promašuju aktuelnost, sadržinsku kao i formalnu, deluju staromodno, neoriginalno, mekano i otuđeno. Ali Radovićeva tajna je da su ova dva scenarija bila zastarela i onda kada su napisana: ona su predstavljala režiranu sinkopu ritmu domaćih kinematografskih serija, otkrivajući reditelja koji beži od lokalnog merenja vremena, nalazeći u tom bežanju autentične motive i zaključke. Reč je o autoru koji usporava da bi bio brži, sublimirajući filmsko vreme u svojim naracijama. A Radovićeve narativne linije su, iako kombinacije mnogih žanrova, pre svega filmovi potere, u kojima je predstavljeno vreme skoro izjednačeno sa realnim. To su filmovi u kojima filmsko vreme protiče brzo, a da pritom glavni junaci i takvu brzinu nadjačavaju ciljevima koji ih čekaju na samoj granici iracionalnog i transcedentnog.

Ali ova spriritualna oslobođenost ne sastoji u eksplicitnosti i u anticenzorskom radikalizmu. Ona se nalazi u kontekstima, karakterima, u psihologiji i narativnim principima, drugim rečima, u dramskom osećanju slobode. Taj rasejani sentimentalni hipi-metodizam, usporavajući planetu psihoaktivnom brzinom, u Radoviću prepoznaje umetnika kome je ispod časti da svoj senzibilitet nameće glasno, već ga tehnikom budističkog učenja implodira u samog sebe, u svoje autorske kanone i u auru otmenog paganstva zapadne Evrope šesdesetih.

Što se srpske umetnosti tiče, psihodelični dizajn je u njoj oduvek bio politički zloupotrebljen, pa tako i ovaj heseovski istočnjačko-liberalni princip, pogotovo u vreme njegove masovne ekplikacije šezdesetih i sedamdesetih. Ali, na početku dvadeset prvog veka, Radović je svoju poruku lukavo plasirao u establišment da je ona izgledala kao deo tipičnog domaćeg filma. Međutim, to je trik duhovitog subverzivca,   zagledanog u sopstveno ogledalo, koji odraz kvadrature kruga nalazi u onom od čega je najviše bežao - u domaćoj kinematografiji. U težnji za meditativnom prostornom harmonijom, on je paradoksalno, postao eklektičar novijeg srpskog filma, od ikonografske satiričnosti crnog talasa do crne parodičnosti praških generacija.

Radović u svom parnom opusu citira, ispravlja, popravlja, definiše i redefiniše paradigme za srpske kinematografije. Ne pripadajući andergraundu, alternativi, levici, desnici, režimu, propagandi, građancima ili nacionalistima, Radović kao da sastavlja lažne podele kao što, na primer, Miloš Radivojević rastavlja lažna sjedinjenja. Otud dosadašnji kvantitet njegovih filma oličen u broju dva, vaspostavlja jin-jang harmoniju, muškarca i žene, sunca i meseca. Radović je do sada napravio jednu crnu („Mali svet“), i jednu romantičnu („Pad u raj“) komediju.  I gle čuda, Mali svet događa se po danu, a Pad u raj“ noću, prvi je pobeda muške, a drugi ženske intuicije, prvi je destruktivan i devijantan, a drugi konvencionalan i klasičan, prvi je fatalističan, drugi optimističan, prvi je dramaturški proizvoljan, drugi iskalkulisan. U radnji prvog, lajtmotiv su narkotici, a u drugom alkohol. U ovoj binarnoj igri, Radovićeva namerna usamljenost, ponosna stidljivost i eksponirana autističnost čine njegov polu-uspeh fenomenom koji potražuje buduće vrednosne sisteme da bi pronašao svoje istorijsko mesto u srpskoj kinematografiji.  

Sa druge strane, ne možemo da negiramo određenu medijsku neutralnost  ovog autora i njegovu pasivnu poziciju unutar domaće kulturne scene. Takva pozicija po svojoj prirodi može delovati ambivalentno i po vizuelnom imidžu predvidivo, ali sa dramaturške strane, potencijalno donosi dugoročnu, kovertiranu, inkarniranu filmsku satisfakciju.

              

"Mali svet“ (2003) je road-mouvi koji koristi urenbesni ritam klasičnih slepstik komedija i proizvoljnost američke džanki-dramaturgije da bi ispričao mističnu priču o znakovima, signalima, nebeskim porukama, šiframa, otkrivanim i skrivenim tajnama. Reč je o svojevrsnoj igri vere i sujeverja, predavanje na temu značaja simbola u umetnosti i njihovoj višeslojnoj konotativnosti. Sve se u ovom filmu menja furioznim tempom. Postupci junaka, naše informacije o njima, njihovi međusobni odnosi, nepredvidljivost prsta sudbine. Otud naziv filma „Mali svet“ ne aludira na visoku verovatnoću susreta, već na veličinu mimitike junaka koji i nisu baš ni ljudi koliko svojevrsna paganska božanstva sa Balkana. Zato Radovićevi junaci i postoje i nepostoje, imaju i nemaju svest, idu čas levo, čas desno, umiru i rađaju se, oblikujući metafizičke, trancendentalne krugove, redefenišući prostor, kao i vreme, u permanentnom ciklusu rastvorenih kiselina, civilizaciji poznatoj kao smeh.

          

„Pad u raj“ (2004), shodno svom naslovu bliži judeohrišćanskim vrednosnim sistemima, takoreći bliži Frojdu nego Jungu, bliži je socijalnom realizmu nego metafizičkoj poetici. Ali ipak, u priči o kriminalcima za vreme bombardovanja Srbije, napisanoj četiri godine pre bombardovanja, motivacioni smisao i određenje karaktera, kao i u „Malom svetu“ (ali ovaj put mnogo suptilnijim i organizovanijim metodama), relativizovano je do apsurdnosti. Glavni junak je u isto vreme i okupator i oslobodilac, njegova sestra je sponzoruša i pepeljuga, devojčica je i naivna i opasna, baba je i senilna i upućena, komšija je i prijatelj i neprijatelj, mafijaši su i dominatni i ponizni, taksista je i seljak i gospodin, policajci su i oprezni i neoprezni, američki pilot je i Amerikanac i Srbin. Izbegavajući radikalne kinestetične rezolucije, Radović suptilno ismeva domaće stereotipe dramskim rezonovanjem i razumevanjem lokalnih protivurečnosti. Dok ne dođe do svoje publike, autor koji veruje u kinematografiju kao i u svoju duhovitu kulturnu zajednicu, obitavaće neko vreme iza televizijske kamere, u još skrivenijim i još bržim tajnama režije dvadeset pete sličice. Tajnama nevidljivog čoveka. 

                                     

Zemlja 25. 5. 2006