Mesto zločina

Vojislav Radojković, autor romana Poslednji dani bioskopa Delo, 2013 je objavio novi roman, pod nazivom Patuljci broje do sedam. Radnja ovog romana je više nego komplikovana. Reč je o dvojici srpskih prijatelja, koji, stupajući u sredovečnu psihološku krizu, pokušavaju da poboljšaju svoj život pre svega u seksualnom smislu te reči. Jedan je apatičan i pasivan, drugi promiskuitetan i amoralan, a obojicu vezuje čitalačka strast, pa razmenjući sadržaje romana koji im dospevaju u ruke, oni porede pročitano i doživljeno, učitavajući izabrane citate u kontekst sopstvene stvarnosti.

Ovi junaci nisu samci. Njihove porodice, žene, ljubavnice, stari i novi prijatelji, čine mrežu sumnjivih podataka, u kojoj se ne zna ko protiv koga spletkari i ko kome radi iza leđa. Kako neki od likova fiziološki (de)gradiraju smerom ka ekstazi seksualnih perverzija, tako se udaljavaju od slike tipičnog porodičnog života u kojoj su se prividno nalazili. Najbitnije, zaplet sugeriše mogućnost da je protiv jednog od njih usmerena zavera vlaških vradžbina, a njegovo telesno prostiranje doseže takve psihodelične visine, da ostatak sveta za njega i saučesnike postaje mali poput sveta patuljaka. Kao posledica ovih penetrativnih motiva sve ove seksualne avanture eskaliraće do krvavog klimaksa.

Kao i u prethodnoj knjizi Poslednji dani bioskopa Delo, ova knjiga predstavlja kružni vrtlog informacija u koji je umešan veliki broj karaktera i njihovih dosijea. Takođe, motivi radnje isprepletani su sa teorijom, u prvom slučaju filmske, u drugom književne umetnosti. Sinteza i analiza umetničkog dela, nalaze svoje uporište u nesvesnim postupcima junaka, čiji će svakodnevni životi postepeno razvijati ka strukturi kriminalističkog romana. Takođe, zajednički imenitelj ovih knjiga je lik pisca i detektiva po imenu Vojislav Radojković koji se nalazi u ovim situacijama poput posmatrača iz senke. Njegov subjekat je krajnje relativan, jer u prvoj knjizi on govori iz ugla mrtvog čoveka, a u drugoj iz pozicije duševnog bolesnika. Ovaj će junak, kao natprirodna spona između čitaoca i ostalih junaka, redukovati smisao samog zapleta, a povećavati formalni značaj okolnosti koje su sa radnjom povezane indirektno i asocijativno.

Ono što Radojković takođe želi da nagovesti su prateće konotacije ovih situacija, to jest njihova sociopolitička pozadina. Preko svih ovih slučajeva nazire se istorija balkansko-slovenskih društvenih klasa, u kojima su profesionalne zasluge njihovih protoganista različite od svakodnevnih uloga koje im je društvo nametnulo.

Iza ovih junaka i njihovih naizgled običnih života, nalaze se političke okolnosti postkomunističke Jugoslavije i njihovih kulturno-ekonomskih predstavnika. Radojkovića zanima odnos između slobodnog i poslovnog vremena u životu balkanskih intelektualaca, jer je ta veza po njemu, šizofreno razdvojena. Naime, život njegovih junaka ne liči na njihova zanimanja; ako su im zanimanja od značaja, onda su im privatni životi beznačajni i obrnuto. I kako intima ovih junaka postaje dominantan činilac njihovog života, a njihov osećaj odgovornosti ustupa mesto biološkim strastima, pisac pronalazi sistem za tretiranje ovih junaka putem pojma seksualne konspiracije. Način na koji junaci žive za svoje nagone, tako da literararni citati koje izučavaju na njih ne utiču, već samo čine kolekcionarsku sadržinu njihovih iskustava, govori o feudalnom karakteru zajednice u kojoj telo gospodari društvenim odnosima u sred javnih kulturnih prostora.

Radojković osporava funkcije svojih junaka, kroz kritiku njihove varvarske seksualnosti u kojoj je karnalna čast i animalna strastvenost vrednija od njihovog stručnog obrazovanja i profesionalne odgovornosti. Zato ova knjiga predstavlja atak na plodnost srpsko-jugoslovenske građanske klase. Kada već ne može činjenicama da naruši njenu anonimnost, Radojković na ovaj način, baca “kletvu” na potenciju čitalačke publike. Ovaj roman ne uljuljkuje čitaoca u zaštićeni posmatrački svet, već uznemiruje njegovu privatnost, sugerišući mu da razmisli, ne samo koje knjige je pročitao, već koji su sve pisci pročitali njegove misli kao knjigu.

Radojković je u svojim romanima zapravo predstavnik nadzornih organa države, koja, kao slaba i ugrožena biva ubijena ili hospitalizovana, sve u naporu da dokaže da su njeni sugrađani vinovnici zloupotrebe društvenih položaja. Ali ni sugrađani nisu prošli ništa bolje. Njihovo prostorno širenje im se obija o glavu u obesnom naletu orgijastičnih motiva. Kako se prepuštaju klimakteričnim hormonima oni postaju žrtve duhova istorije, pa sve manje deluju kao građani u službi države a sve više kao sadistički gospodari nesvesno obuzeti istorijom beskrupuloznih predaka. Pod  uticajem vlaške (starorimske) magije, poput aktera nekog italijanskog horora, oni predstavljaju zatočenike zamkova nasilne prošlosti koju su sami prizvali eksponiranjem mračnih strana svoje ličnosti.   

Iako je privatno i javno ovde čvrsto povezano, protagonisti knjige to ne uviđaju, niko to ne vidi sem naratora Radojkovića, koji čiste savesti, ali poremećenog uma, ne uspeva da dokaže svoju teoriju nikome, čak ni čitaocu. A ova knjiga se obraća dvostrukoj publici. Radojković vidi jednu publiku u nama, objektivnim čitaocima ali i drugu, među čitaocima-likovima u samoj knjizi. Dve grupe čitalaca ogledaju se jedna u drugoj, a između njih stoji virtualni lik pisca u ogledalu, koji saopštava istinu jednima i drugima, “ubijajući” dve muve jednim udarcem.

Problem knjige je to što je lik naratora poremećen u oba smisla, i pred jednim i pred drugim auditorijumom. I kao što je pogrešno snimati dosadan film o dosadi, tako je pogrešno pisati ludačku knjigu o ludilu. Zato pisac permutuje socijalnu konfuziju svojih junaka sa mentalnom konfuzijom sebe kao pisca, a razbarušenost proznog stila postaje nejasnoća dramskog sadržaja. Umesto da pobedničkim tretmanom lika u prvom licu napravi dinamički skok i tako prekine dezorijentaciju svojih karaktera, on uvodi još jednu dijagnozu među dijagnozama.

Radojković zaboravlja da ako je postojanje genijalnog detektiva u stvarnosti nemoguće, njegovo postojanje u fikciji je sasvim moguće. I nisu anglosaksonski detektivi, od Holmsa do Marloa, ogledalo tamošnje stvarnosti, već je ta stvarnost posledica njihove fikcije. U anglosaksonskoj literaturi, mnogi slučajevi Agate Kristi uspešno su rešeni uprkos činjenici da je ona u stvarnosti bila udata za oficira iz aristokratske familije, koji njene „petparačke“ romane nije ni čitao. Baš zato je detektivima iz njenih knjiga, lako da "pročitaju" prestupne misli visokih plemića, povezujući, na mestu njihovih zločina (crime scene), rad svojih sivih ćelija sa tajnama njihove osumnjičene memorije. Iz istog razloga, u američkim krimićima, pisac (private eye) ima slobodu govora, a osumnjičeni likovi pravo na ćutanje (Miranda rights). A ako osumnjičeni (suspects) žele da se brane na osnovu neuračunljivosti, pisac detektivskog romana treba da ih oslobodi prisustva detektiva, ali da im zato, po službenoj dužnosti, dodeli advokata. 
Drugim rečima, sudeći po ovom romanu, ono što nedostaje našoj žanrovskoj/postmodernoj literaturi nije detektivski roman, već sudski triler.

Danas. 1. 2. 2014