среда, 18. април 2012.

Statusni simboli u Srbiji


Da li publika (koja ne poznaje autora lično) uopšte postoji ili je moguće stvarati samo za kolege i prijatelje a da se to isplati?
Dok sam radio na RTS - u primetio sam da su gosti emisija istovremeno i glavna publika tih istih emisija i da je "nepoznati" audotorijum potpuno nebitan za kvalifikaciju domaćeg programa. Došao sam do zaključka da su srpska publika i srpski autori, konkurencija jedno drugom. Bez tržišnog sistema koje bi autore rasporedio po hijerarhiji učinka, autore je teško razlikovati od publike. Stoga, možemo da zaključimo da se i autori i publika u Srbiji nalaze sa iste strane rampe (kamere, scene, platna) ali, to ipak ne znači da zajedno učestvuju u projektu. Ko, dakle, pobedi u srpskom bekstejdžu (iza kulisa), postaje autor, a ko sklizne ispod crte, postaje publika.
Da li je ta fizička blizina izmedju autora i publike, isključivo srpski fenomen? Mnogi teoretičari, od Sklirisa, preko Šprenglera do Olive pisali su npr. o Rembrantovom naturalističkom svetlu kao simbolu umetnosti okrenute samoj sebi, tumačeći Rembrantovu sliku kao – sliku ateljea.
Ipak, izmedju Rembrantove publike i srpskog auditorijuma postoji velika razlika. Naš auditorijum nevidljivo stoji iza svih naših profesionalnih veza i zato je svaki trenutak u kojem su privatne veze spojene sa profesionalnim, nedostupan javnom umetničkom izražavanju.
Profesionalni život u Srbiji je tajnovit. Trenuci od upisa škole ili fakulteta do zaposlenja, ne pripadaju ni opštem istraživackom motivu niti konkretnoj umetničkoj inspiraciji bilo koga zaposlenog u srpskoj kulturi.
Pojam veze može da se tumaci na dva nacina: 1. bukvalni način - kao profesionalni kontakt ili 2. simbolički način - kao odnos sa stvarnošću. Sa bukvalnog stanovišta ova dva značenja su razdvojena, sa simboličkog, ona su povezana. Po ovoj logici, najodgovorniji za čuvanje kolektivne tajne domaćih profesionalnih veza su oni kojima su simbolička značenja posao, a to su, niko drugi do ljudi koji se bave kulturom. To znači da opšti osećaj krize (nestabilnog odnosa društva i stvarnosti), koji kao da ovde postoji oduvek, nije krivica nikog drugog do kreativnih profesionalaca u Srbiji (pod kreativnim profesionalcima mislimo na zaposlene na filmu, televiziji, radiju, novinama, izdavaštvu, advertajzingu, javnom oglašavanju i u svim starijim umetnostima - oni ne moraju da budu kreativni karakteri, ali njihove profesije imaju kreativnu funkciju).
Ali, tzv. srpski kreativci ne traže inspiraciju u funkciji svojih profesija, već u pretpostavljenom iskustvu van poslovnog sistema u kojem se nalaze. To što oni nazivaju ličnim iskustvom i saznanjem, zapravo je amatersko izbegavanje svega što u njihovoj karijeri moze biti inspirativno, a nalazi se u odgovoru na pitanje: kakva je njihova (a i svih nas) veza sa sopstvenom profesijom?
Funkcija kreativnih profesija je da simbolička značenja predstave publici. Ali, srpski kreativci, pritom, podcenjuju simbolički značaj samih svojih profesija, da bi sačuvali značaj svojih sedišta u publici u slučaju neuspeha predstave.
Kada učimo o našim velikanima ne učimo o njihovim neuspesima. Da li je Mokranjac ikad doživeo neuspeh, ili Paja Jovanović, Nadežda Petrović, Ivo Andrić, Josif Marinković...? Oni deluju kao ljudi besprekornih karijera, iz ugla naše kulture i prosvete, a za to vreme umetnički ponos zapada leži u tome da Van Gog i Modeljani u životu nisu prodali ni jednu sliku!? Da Vinčijeva nedovršenost, Šekspirov manirizam, Bodlerov nihilizam, Dalijev komercijalizam, De Sadov sadizam, Dišanov infatilizam, te kategorije bile su u istoriji kritikovane, ali, baš su one simbolički odgovorili na pitanje - koja je bila pozicija tih umetnika unutar sopstvenog umetničkog sistema? A oni su se svojom pozicijom, razlikovali, ne samo od drugih umetnika, već i od publike.
Veza ima više, neke sakrivamo, neke ignorišemo, neke tek otkrivamo. Po Hegelu, svako od nas je povezan sa društvom koje ga okružuje i to određuje njegov identitet. Možemo da zaključimo da je razlog što se u Srbiji kreativci ne razlikuju dovoljno od svoje publike, taj što oni svoje veze drže u tajnosti, a samo publika ima pravo da to radi.
Kada kritikujemo (medijskog) direktora zato sto zapošljava radnike preko veze, mi grešimo. To što su mnogi ljudi našli posao, dobra je vest. Loše je što se dobra vest sakriva od javnosti pa se na kraju niko ne raduje, ni publika, ni direktor, ni zaposleni. Poslovne veze u Srbiji su političke, pa i stranačke prirode. Kada bi postale javno dobro, direktori ne bi mogli tako lako da kukaju da im država ne daje dovoljno para, mediji ne bi mogli tako lako da budu neutralni, radnici ne mi mogli da "samo" rade svoj posao. Veza nije nešto čega se treba stideti, treba se stideti zloupotrebe veze! Razlog što nemamo utisak da zivimo u sistemskom uredjenju je taj sto se kreativci stide sebe u sistemu, a činjenica da oni uopšte postoje u nerazvijenoj sredini kakva je srpska, mogla bi da bude najtrijumfalnija činjenica naše stvarnosti.
Baviti se kulturom, znači baviti se i slobodnim, ne samo radnim vremenom. Zbog toga, vreme privredne krize, krize radnog vremena, trebalo bi da bude najbolje vreme za kreativna zanimanja. Samo tad kreativci imaju šansu da dokažu produktivnost svoje delatnosti, onda kada materijalna zanimanja ispadnu neproduktivna, kada privreda zove i slobodno vreme u pomoć.
Kriza je najbolje vreme za investicije. Kreativci su u vreme krize dužni da definišu, predstave i preporuče sistem u kojem rade, samo tako neće ispasti džabalebaroši, kada kriza jednom prodje.
Pesimizam kulturnih radnika je vrlo čest, ali, da li pesimizam proističe iz pretpostavke da neće biti bolje ili zato što ce bolje biti, ali ćemo tad biti pokojni ili suviše matori da u tome učestvujemo? Ako je ovo drugo, da li se to može nazvati pesimizmom? Taj kvazipesimizam, zapravo se tiče ličnog, a ne kolektivnog interesa, a ta potisnuta griža etičke savesti čini kreativce lažno zabrinutima za opšte stanje u kulturi. Kada bi priznali svoju sebičnost, stvorio bi se realniji jezik, drugačiji od stereotipnog kukanja u medijima, koji bi kulturu podelio na podskupove različitih motiva i tako bi svako delo pronašlo svoju vezu sa stvarnošću.
Kada razmišljam o sebi kao umetničkom stvaraocu u Srbiji, često se osetim kao deo nepotrebne i suvišne klase, koja živi u oblacima, dok ozbiljni ljudi rade da bi preživeli u teškim vremenima. Onda pomislim da, ako je to istina, to i nije tako loše za mene, naprotiv, samo nek tako potraje! Da li iko sme da prizna to afirmativno osećanje, ushićenje činjenicom da kulturne institucije ovde uopšte postoje?! U najmanju ruku, u pitanju je komediografski osećaj! Ali, umetnik u Srbiji, izgleda, ne sme da prizna sistem, ako hoće da sistem prihvati njega. Konačno pitanje glasi - ima li išta zabavnije i inspirativnije od tog paradoksa?
Zadatak kulture je da utiče da javni govor nadvlada privatni, kako u javnom, tako i u privatnom životu (srpski umetnici obično tvrde suprotno). Taj motiv imaju i druge proizvodne grane, ali samo kreativci treba da znaju kako da se javni govor razvije, unutar privatnog. Pojam medija i označava komunikaciju raznolikog opsega, ali podrazumeva razliku izmedju receptora i recepijenta; naši kreativci bi mogli da razmisle, da li im trebaju prijatelji da ih čuvaju od reakcije publike ili im treba publika, da ih čuva od reakcije prijatelja? Ukoliko pripadaju drugoj grupi njima je mesto na sceni, ukoliko pripadaju prvoj, njima je mesto ili na sedištima ili u administraciji.
Uvedimo kulturnu administraciju kao graničnu teritoriju izmedju umetnosti i publike. Ako smo zaključili da se elementarna kulturna investicija nalazi u privatnoj sferi, bilo bi zanimljivo istražiti privatni uticaj administracije na kulturu. U nastavku teksta bavićemo se odnosom činovnika i umetnika, unutar srpskih ugostiteljskih objekata.


Gurmanska svest nije takmičarske (komparativne) prirode, već se sastoji u poštovanju dobara jednake vrednosti, unutar ponude različitog ukusa. (Aleksandar Kožev to naziva feudalnim konceptom). Uživajući u tom jednako-vrednom bogatstvu različitih ukusa, mi štitimo svoju dušu od standardizovane, opšte, mehaničke, izmerene, životne ponude. Ali, gurmanstvo u Srbiji predstavlja i mogućnost da svako ima svoj štit od neuspeha, pravo na svoju ličnu satisfakciju, na svoju tajnu od države. Tako se, između ličnog nezadovoljstva i javne tajne, srpski revolt projavljuje u hrani i piću, a i politička polemika, nekako se spojila sa gurmanskom ikonografijom.
Gurmansko zadovoljstvo je suvereno, ono čini uživaoca, vladarem svoje teritorije, dajuci mu moć nad trpezom. Time je svaki gradjanin Srbije, a naročito umetnik i intelektualac, zaštićen od činjenice da nije dovoljno uspešan, hrabar niti moderan, a uživajući u kultu hrane i pića on kreira svoje toteme hrabrosti, progresa i kulture. Gurmana, naravno, ima i u razvijenim kulturama, ali to je zato što tamo ima više svega, pa i gurmanskih restorana; u takvom kvantitetu, čak i standardizovani koncept ishrane (npr.Mekdonalds) samo je jedna od raznolikih vrednosti pluralističkog tržista i zato, svaki prodajni uspeh na tom tržištu sprečava dominaciju suverenog gurmanskog jezika.
Svaki čovek koji se može nazvati domaćinom u Srbiji, ima svoje privatne izvore: sir od jednog, meso od drugog, vino od trećeg… Ta mreža je vrlo razvijena, ali ona nije samo promet robe, vec i opšta društvena privilegija koja se samopodrazumeva i ne tumači van čulnog utiska uživaoca. Tako gradjani Srbije imaju svoje uhljebljenje bukvalno; svoj lični fond, svoju privatnu valutu, svoje zalihe i akcije, koje ne pripadaju niti Medjunarodnom monetarnom fondu, niti zvaničnoj srpskoj ekonomiji. Kao u vandrednom stanju, takva situacija donosi posebnu vlast taksistima, trgovcima, ali i ugostiteljima, ljudima iz senke o čijoj vrednosti se govori sa diskrecijom i uz namigivanje. A kakve trgovci, kelneri i taksisti imaju veze sa umetnicima? Umetnici štite njihovu tajnu harizmu, čime postaju njihova publika, umesto da bude obrnuto, da trgovci, taksisti i kelneri budu publika umetnicima.
Vratimo se, za trenutak, u romantičarski Beograd, u boemsko vreme. Boemska umetnost dakako, nije srpski pojam, ona postoji i u najvećim umetničkim epohama, od Češke, preko Rusije do Francuske. Ali, da li je npr. boemija Gijoma Apolinera u Montparnassu srodna boemiji Đure Jakšića u skadarlijskom restoranu?
U boemskoj mitologiji, od Rima i Berlina, preko Beča, Njujorka i San Franciska, trgovci i kelneri su oni koji su bili inferiorni, pred umetnicima! U našim boemskim hronikama, od Džumhura do Kapora, umetniku je bilo dovoljno to što je osvojio svoju kafansku stolicu, a time i pravo na svoju privatnu valutu, koja pruža utehu i mnoga sitna zadovljstva, ali ne i dominaciju umetnosti na datom prostoru! Kod nas, kada pijani umetnik napravi gaf, to mu se broji kao društvena greska, a kada Salvador Dali napravi skandal to mu se broji kao umetnički čin. Mnogi naši umetnici pravili su scene na javnim mestima, ali to nikad nisu bili umetnički skandali, to su bili ispadi birokratskih strahova. Naši umetnici se plaše kelnera, njegovog pogleda iz senke i njihovog medjusobnog dogovora. Plaše se onog što bi kelneri mogli da znaju o svim umetnicima zajedno, plaše se poredjenja (komparacije) sa drugim kolegama. I zato, posle jutarnjeg mamurluka, srpski boemski umetnik će poput ubice iz krimi romana ponovo otići na mesto kafanskog zločina, gde će produžavanjem svog mesečarskog ciklusa, sačuvati „tajnu“ od sinoć. Tajnu, koju će mu kelner ipak oprostiti, jer je “dobar čovek” i zna šta je umetnička duša.
Pakt izmedju kelnera (taksiste, trgovca) i umetnika (kulturnog radnika, intelektualca), u Srbiji, ide na štetu umetnika. Ali, srpski umetnik je ipak na taj pakt pristao. On ima ono što niko na svetu nema: svoju privatnu valutu, svoj garantovani suverenitet, svoje zaštićeno mesto u javnom prostoru ali nema ono najviše želi - svetsku slavu. Ali, bolje da naručimo novu turu, kad već nismo uspeli da kelnera razbesnimo (umesto što puštamo da nas sažaljeva) da bi ga na duze staze učinili ponosnim. Naš kelner nije svedok, on je cenzor boemskog zivota, a srpska boemija nije nadahnuta kreacija, to je ventil kancelarijske traume. Pritom će se, kada zagusti, srpski umetnik pravdati administrativnim činjenicama, a kada gužva prođe, ponovo predstavljati kao neshvaćeni kreativac.
Identitet gurmana donosi grižu savesti! Naravno da se grizemo kada imamo valutu koju uzimamo ne pitajući otkud nam, i koju trošimo, znajući da je u pitanju nepovratni (bez investicije) trošak. Onda pokušavamo da se setimo gde smo to pogrešili, a najutešniji odgovori nalaze se u sećanju u kojem nismo pogrešili sami - u istorijskom sećanju.
Naša umetnost, a najviše književna, nosi opterećenje istorijom. Kao da naši priznati pisci moraju da budu istoričari da bi zvučali kao intelektualci (Kiš, Pavić, Ćosić, Bećković, Mihajlović, Selenić..) Bez poznavanja istorije, ispašće neopravdano privilegovani, što i jesu u sistemu privatne valute. Zato je srpska književnost svojevrsna zloupotreba istorije, u kojoj pisac postaje birokrata, da bi se, poznavanjem činjenica, jasnije razlikovao od konobara. 

Naša priznata umetnost pod vidljivim je uticajem Kluba književnika. U njoj se oseća prisustvo kelnera (onog sto vrata od toaleta drzi otvorenim) i to najviše kad se spomene srpska ratna istorija! A kako uopšte intelektualci uspevaju da se bave ratnim temama, a da se ne pitaju, gde su bili cvikeraši u tim ratovima!? Gde su cvikeraši u Boju na Kosovu?!! Dok se ne pronađe odgovor, naša kultura ce ostati telesno a ne intelektualno pitanje, zato ovde i dominiraju kelneri, uglavnom, fizički jači. Oni dominiraju zato što se umetnici ne bore za svoj prostor u srpskoj istoriji. Umesto da  budu heroji scene, umetnici postaju publika kafane, svaki put kad dozvole da ih telesna istorija prekine pitanjem: Šta ćete da popijete?
Sve dok se istoričari sa naočarima ne pozabave istorijom naočara, jasnog vida u Srbiji biti neće. Zato snajperista i piše knjige, dok umetnici, intelektualci i kulturni radnici vide duplo, a pritom promašuju komparativnu suštinu tog pogleda.




Gradina 20.01. 2010.

 


понедељак, 16. април 2012.

Stari grad Novog Beograda



Novi Beograd više nije spavaonica. Trenutak kada je prestao to da bude prošao je pre petnaest godina. U međuvremenu, marketing tržnih centara, komentari esejista i izjave opštinara i dalje najavljuju NBG kao simbol budućeg Beograda. Muzika, filmovi, drame, proza i poezija tematski okrenute Novom Beogradu sve više ispunjavaju srpsku umetničku scenu.
Da li Novi Beograd danas stvarno jeste opština budućnosti i koliko ona zapravo utiče na život grada Beograda? Da podsetimo: najviše opštinskog novca uliva se u gradsku kasu sa Novog Beograda. Da li se to ovoj opštini recipročno vraća? Naravno da ne. Takođe, jedno je sigurno – Novi Beograd nije nikakav kulturni centar. Stanovnici najbrojnije opštine i dalje prelaze zakrčeni most i plaćaju parking da bi posetili institucije kulture u centru Beograda. Činjenica da Sava centar geografski pripada Novom Beogradu nije dovoljna za preuzimanje društvenog uticaja knjižara u Knez Mihajlovoj, statusnih kafića u Gospodar Jevremovoj, subkulture Gradića Pejtona i noćnih klubova oko Botaničke bašte. Činjenica da je Muzej savremene umetnosti sa austrougarske strane Dunava ne može da se meri sa kvantitetom galerija na Dorćolu, Savskom Vencu i Starom gradu. K. C. Studentski grad na Tošinom bunaru ima manje publike od programa gradskih biblioteka i stranih kulturnih centara, koji su, naravno, svi u centru. Novokomponovani splavovi nemaju dignitet ravan mreži tamburaških kafana oko Skadarlije. Što se pozorišta tiče, rezultat je sedam nula u korist starog Beograda. Jedina televizija koja administrativno pokriva Novi Beograd je ona na vrhu Beograđanke.
Beograd u sedamnaest opština ima 1.182.000 stanovnika. Na Novom Beogradu živi 388.354 stanovnika. To je malo više od aritmetičke sedamnaestine. Dakle, ili su Novobeograđani mnogo nekulturni ili je u pitanju diskriminacija (slična dilema važi i za Afriku u odnosu na ostatak sveta). To važi i za druga predgrađa, ali jedino u slučaju Novog Beograda takva hegemonija deluje nametnuto. Spomenimo da od bombardovanja kineske ambasade Novi Beograd ima samo jednu ambasadu – slovačku. Za razliku od ostatka grada, Novi Beograd nema nijednu katoličku ni protestantsku crkvu. Nema džamiju ni sinagogu (nema ni pagodu, iako jedini ima kineski centar). Ili je Novi Beograd etnički čist grad, ili nešto ozbiljno nije u redu.
Ali zašto Novi Beograd sam ne izgradi svoju kulturu? Delom takva kultura ipak postoji, najviše u muzici i filmovima; grupe Sunshine, Flip Out, delimično i Kanda Kodža i Nebojša, filmovi Ljubav i drugi zločini, Sedam i po, Jedan na jedan, Apsolutnih sto, Sutra ujutro, Čekaj me ja sigurno neću doći. Ali da li su to autentična dela ove opštine, ili ona samo govore o Novom Beogradu?
Beograd je grad izmešanih uticaja. Iako je podeljen po opštinama moguće je da neko ko živi u jednoj, duhom pripada drugoj i obrnuto. Zato je moguće i da neko sa NBG-a ne razmišlja kao da je odatle. Pogotovo ako ima bolju logističku podršku preko mosta. Zbog takvih karakternih profila, imidž ove opštine nosi prepoznatljivu traumu. Baviti se Novim Beogradom znači baviti se težinom života u predgrađu (getu), težinom života u Srbiji (devedesetih), ili težinom života uopšte (mentalitetom). Rep-muzika koja insistira na nasilju i narkofiliji, dramaturgija koja govori o izgubljenoj generaciji, fotografija koja insistira na getoizaciji. Takva dela nose univerzalnu umetničku vrednost, ali da li su to izrazi novoga grada ili su samo prizori starog koji pokušava da bakin orman ugura u novi lift? Da li su to filmovi o modernom životu ili opet gledamo Kada su cvetale tikve, Oktobarfest ili Potpalublje – u soliteru? Da li gledamo autentične slike o marginalcima ili novu generaciju ugostitelja u Klubu književnika?
Kada je stari Beograd konačno izašao iz kafane XX veka otišao je ispred blokovskih dragstora. Najvažnije kamere tamo su već bile postavljene: FDU i B92. Zato je medijski kult Novog Beograda oblikovan po istom principu kao i kult starog. Po principu teskobe i bola, autentičnosti proizašle iz kreativnog paradoksa i boemskog crnila. Beograd je time opet cenzurisao pravu istinu, sasvim originalnu u srpskoj svesti – ideju kulturnog pluralizma tako precizno ovekovečenoj u raznolikosti blokova. A onda je najstariji srpski, usmeni mentalitet, umetničkim putem projektovao svoju glad na Novi Beograd, i tako je, po ko zna koji put, pojedena slika stvarnosti u domaćoj umetnosti.
I zaista, ako posmatramo društvenu i medijsku istoriju NBG-a nećemo naći mnogo toga lepog, osim spavaonice u kojoj je nemoguće naći ulicu i broj, u kojoj bezdušna i brutalna arihitektura kvari tobož starinsku dušu građanskog Balkana (o tržnim centrima da i ne govorimo).
Novi Beograd danas ipak asocira na privredu, inženjering i konsalting, na modernizaciju; takođe, on sadrži umetničku inspiraciju i generacijsku autentičnost. Ali njegovu arhitekturu kao najprepoznatljivi element ove opštine, većinski Beograd i dalje ne priznaje kao vrednost.

Možda Novi Beograd, kao još tako mlad, u stvari još nema svoj kulturni kod. Možda ima nešto sasvim drugo – nešto prizemnije, ali jedinstveno u Srbiji. Šta ako je, za razliku od svih ostalih srpskih naselja, Novi Beograd urbanistički dobro postavljen? I kao takav poistovećuje svakodnevicu sa vizuelnom kulturom, razvijajući simboličku svest, oblikujući sisteme drugostepenih značenja, koji su u starogradskom obrazovanju svojstveni samo ekstremistima ili ludacima.
A to je upravo intelektualna svest Novog Beograda: svest lucidne, slojevite, empatijske sredine. Takvih ljudi sigurno ima i u drugim opštinama, ali na NBG-u ih sigurno ima najviše (u filmovima o njemu najmanje). Problem je u tome što ne postoje institucije da to potvrde, snime ili opišu. A institucije koje se nalaze u starom Beogradu, od kafana do univerziteta, nisu lude da sebe proglase intelektualno inferiornima.
Prošetajte se starim gradom od Kalenića do Bajlonija radnim prolećnim danom… Pola ljudi koje ste videli u jutarnjim novinama videćete na ulici. Tako nešto je nezamislivo na Novom Beogradu. Zato je kulturnim radnicima iz kruga Dvojke tako lako da skuju plan o kulturnoj hegemoniji, kojeg čak ne moraju biti svesni. Jer to planiranje se vrši utabanim stazama diskriminacije. Sa druge strane, NBG nije zatvorena provincija, već poput Nju Orleansa, takođe izgrađenog na močvarnom tlu, prima sve muzičare koji hoće da probaju svoje instrumente u skloništa izgrađena za slučaj prirodno-društvenih nepogoda.
Bez unapred određenih programa i kanala, bez dogovora i pripreme i bez afirmativnih filmova na tu temu, Novi Beograd je vremenom počeo da se sviđa svojim stanovnicima. I pored nametnute kritike da je pun kiča, nehuman ili nepraktičan (a to su govorili i prvi Novobeograđani pod uticajem starogradske retorike kojoj su do tada pripadali), građani su se, mimo zdravog razuma, osetili dobro na teritoriji na kojoj javnim planom to nije bilo predviđeno. I to je stvorilo novu emociju koja u domaćoj kulturi nikada nije postojala. Osećanje da je urbanistički plan vredniji od društvenog dogovora. I nije čudo ako je to zasmetalo opštem mišljenju, pa su brže bolje, počeli da se snimaju pesimistički filmovi o životu opštine. Jer stari Beograd je taj koji je traumatizovan, kao i srpska istorija; Knez Mihajlova na vrhu beogradskog brda sa svojim klošarima i huliganima, stare kafane sa foto-sepijama kaldrme i udžerica koje kvare apetit, katastrofalan trolejbuski saobraćaj, najzagađeniji tunel na svetu, železnička stanica sa gomilom sirotinje, Slavija sa kostima Dimitrija Tucovića na sred kružnog toka, koja je i sama jedna velika urbanistička trauma. S druge strane, blokovske jedinice Novog Beograda stavljaju funkciju ispred ornamentike, standardizaciju ispred proizvoljnosti, park ispred dvorišta, samoposluživanje ispred konobara, planiranje ispred improvizacije, Bauhaus ispred neoklasicizma, javno ispred tajnog, porodicu ispred domaćina, građansko ispred feudalnog.

Naravno, brutalna i konstruktivistička arihitektura nije najbolja za život ljudi. Nije. Ali je sumnjiv nedostatak minimalne afirmacije takvih zdanja kao sastavnog dela savremene kulture i stvarnosti prestonice. Zato spomenimo velike moderne arhitekte, kao što su Van Der Roe, Adolf Loos, Le Korbizije, Valter Gropius, pod čijim je nespornim uticajem Novi Beograd projektovan, dok srpski boemski intelektualci ignorišu ikakvu mogućnost da blokovski oblici imaju dušu i sposobnost da komuniciraju. A mogu. Blokovi liče na mašine, a mnogi ljudi, uključujući decu, vole mašine. Kako to da odjednom imamo konsenzus prema kojem se sve poznatije gradske ličnosti gnušaju industrije? (Po istom principu nemoguće je biti kulturan, a ne voleti starogradsku muziku.)
Logika po kojoj je urbanizam zasnovan na mašini neljudski dolazi od onih koji se modernizacije plaše. Jer industrijska praksa, kao i pozitivistička teorija, govore o nečemu što ovde nikada nije zaživelo, a to je tržišna komparacija vrednosti. Zato kod nas ima toliko protivnika tehnološkog progresa, jer on donosi drugačiju hijerarhiju, onu koja se ne zasniva na društvenim odnosima, već na merenju učinka. Cela domaća kulturna scena proizašla je iz slobodnog, a ne iz radnog vremena. To možda i nije loše, ali onda nijedan od zagovornika slobodnog vremena ne bi smeo da spominje želju za promenom kao svoju i tako maskira identitet onih koji stvarno žele da njihov rad bude upoređen sa radom drugih na tržištu ideja.
Cela beogradska sociologija održava se na propagiranju srpskih istorijskih grešaka, čak i kada ih sama kritikuje. Kada bi se greške ispravile, promenila bi se i društvena hijerarhija. Zato privilegovanima ne odgovara komparacija. Jer tradicija Beograda nikada neće moći da se poredi sa tradicijom Pariza ili Rima. Ali potencijal našeg najvećeg predgrađa već sada može da se poredi sa potencijalima svih modernih naselja u modernoj Evropi (a i šire, na primer sa Brazilijom i Čandigarom).
Cela Srbija ima stvarnih razloga da bude ljubomorna na građane Novog Beograda, dela prestonice koji ne nosi nijedan negativni simbol srpske istorije. (Izuzetke čine buvljak i romska naselja, ali ona ne moraju biti shvaćena kao autentični izdanci Novog Beograda)
Vratimo se vizuelnim medijima: eto razloga zašto domaći filmovi o Novom Beogradu liče na mamurni bol Kluba književnika i ratoborni jelovnik Akademije nauka. Liče, tačnije rečeno, na sve ono što Novi Beograd nije. Jer kada bi se emitovala stvarna slika novoga grada, poređenje sa starogradskim tekovinama ne bi im išlo u prilog. Izmenile bi se i osnovne putanje lokalnih informacija (medijskih i novčanih). Ovako, Novi Beograd ostaje nepravedno van centra, što po mestu, broju i vrsti stanovnika ne bi trebalo da je slučaj i postaje alibi starobeogradskog neuspeha. A istina je da je NBG potpuno različit od dušanovačke emocije, čuburske pesme, palilulskog odrastanja, dorćolskog akcenta i savamalske egzotike. On nije traumatizovan, sem svojom nužnom vezanošću za otomanski deo grada. Kada se zaželi starogradske nostalgije, NBG uvek može da ode u Zemun.
Ideja da nas promene tek čekaju i ne mora da bude toliko slatka. Promene donose avanturu, a avantura rizik, naročito za one koji imaju šta da izgube. Bolje bi bilo da su se već desile, ali nažalost na nama je da ih obavimo. Možemo da ih odlažemo novim turama pića u Srpskoj kafani, ali to će samo odložiti inauguraciju Novog Beograda kao kulturne prestonice Srbije. Any questions?


Peščanik 10.02.2010.

субота, 14. април 2012.

Nasvidenje na plaži






Ako ne računamo smrtne slučajeve, prva godina druge decenije novog veka i milenijuma nije donela senzacionalne događaje u kulturi. Može se zaključiti da je ovo bila godina čekanja na sledeću godinu. U korporativnom svetu, kriza ekonomskih i autorskih prava izvela je mnoge protestante na ulicu. Za kulturu S.A.D, ovaj problem je najizraženiji u muzici, u kojoj svi preživeli rok veterani 20 veka danas sviraju za manji novac, daleko od kuće. Može se reći da je ponovo otkriven najunosniji muzički format – koncert uživo! A bend koji integriše celokupnu protestnu istoriju američke kulture kroz politički, ekonomski i umetnički angažman - Crosby Stils and Nash, su, kao glavni promoteri protesta ispred Wall streeta, ponovo krenuli na svetsku turneju, pevajući kao da se od 1968. ništa nije promenilo. Za njih, očigledno i nije.

Kako se ovi globalni fenomeni projektuju na našu kulturu? 
Reklo bi se da probojni elementi savremenog srpskog umetničkog stvaralaštva ne ostvaruju značajno materijalno svojstvo niti viši estetski kvalitet. Ono što možemo da označimo kao referentno u domaćoj kulturi 2011. tiče se upliva društvenih nauka u umetnost. Kanda Kodža i Nebojša, na rok albumu godine Manifest (čiji omot nedvosmisleno aludira na album Deja Vu - Crosby Stills Nash and Young) bave se duhom nove gradske boemije, kreirejući virtualni kafanski prostor, negde između eksterijera pejsažne prirode i enterijera novobeogradskih oblakodera.
Filozofska knjiga Ljubomira Maširevića Postmoderna teorija i film, pronalazi komercijalni recept za nepopularnu literarnu formu kakva je filmska teorija. U ovoj knjizi Maširević dokazuje da u savremenoj umetnosti ne postoji autorski sistem, već samo individualna kreacija recepijenata u publici. Slikarka Vahida Ramujkić je sa instalacijomIstorije u raspravi pobedila na Oktobarskom salonu. Mesec dana pre toga izvela je nekoliko performansa na pijačnim tezgama Srbije, gde je uz razmenjivanje kuhinjskih recepata i uz tehniku dokumentarnog veza, tumačila značenja pojma – „mikrokultura“, od procesa fermentacije hrane do stila likovne minijature, otkrivajući novu vezivnu nit između umetničkog prostora i prehrambene trgovine. Po Marksovim rečima, u pitanju je integracija primarnih i tercijalnih društvenih funkcija.
Svi ovi umetnički događaji govore komunikativnim rečnikom, onim koji poziva publiku na kreativnu participaciju više nego na aplaudiranje pre i posle stvaralačkog procesa. Interaktivni oblici kulture 2011 ne oličavaju neko originalno majstorstvo niti tehnološko dostignuće, već predstavljaju poziv na socijalizaciju, kreirajući vezu između inspiracije pojedinca sa ciljevima zajednice. Ako treba da prognoziramo sled događaja u narednoj godini, on će zavisiti od toga ko je najbolje i najviše investirao u svoju publiku. Ko nije ulagao sam u sebe, već u promociju potencijalnih svedoka sopstvenog kulta ličnosti, taj može očekivati da će mu svedoci to uzvratiti kada zimski prostor redovne bude nasleđen prolećnim vremenom prestupne godine. Nasvidenje na plaži... 

Popboks 10.01.2012



петак, 13. април 2012.

Nos u senci

                                                (Foto: Uglješa Dapčević)



Živimo u stanju konsenzusa. Konsenzus se postigao mišlju da ovde, a možda i nigde, nije dobro. Ta situacija donosi poseban odnos prema pojmu kritike, bila ona društvena ili umetnička. Bacimo pogled na ovaj pojam, u oba smisla  

Da li u Srbiji iko može da se hvali svojom imovinom i da pri tome oseća onu kombinaciju ponosa i sigurnosti koju često vidimo (barem na televiziji) kod svetski uspešnih ljudi? Ne može.
Jer ovde je pitanje egzistencije obavijeno velom tajne. Ono se ne može uhvatiti javnim putevima, a i istraživanjem je teško pronaći neko pravilo. Ipak, taj i takav zatvoreni krug ima jednu slabu tačku – javni i privatni govor. Nešto, ipak, mora da se kaže jer tek je ćutanje sumnjivo i indikativno. Zato ljudi, ipak, govore.
Ali ljudi koji vladaju opštim jezikom svakodnevice zapravo nemaju šta da kažu jer bez tržišne komparacije oni nemaju ni rečnik, ni svest o svom društvenom postojanju. Oni se zato koriste tuđim rečnikom. Rečnikom onih koji imaju malo ili mnogo manje od njih i koji time imaju realnije pravo da se bune. Jezikom motivisanih kritičara.

Kada se govori o siromaštvu, obično se govori o ekstremima, bilo gradskim bilo seoskim. Ali mimo izuzetaka, nameće nam se ideja da smo svi više-manje u istom košu sredine. Da li smo stvarno baš svi u istom košu ili ispod onih što dominiraju dvostrukim rečnikom svakodnevice postoje nezasluženo siromašni? Sakriveni, kao Pepeljuga pod koritom, ispod onih koji imaju malo više para za malo bolja pića, automobil i nekretninu više? Zar ne postoji suštinska razlika između onih koji imaju dva stana i onih koji u zrelim godinama žive kao podstanari ili, još gore, s roditeljima?

Koliko god gledali naše medije, a i filmove, tu razliku nećemo naći. Ona je nevažna u poređenju sa „imeperijom tajkuna“, i navodno je zaostavština prethodnih režima. Možda tzv. obični građani i imaju pravo da tako misle. Ali, neobični građani koji se bave medijima ili umetnošću (filmom, na primer) ne bi smeli da imaju ni moralno, a još manje profesionalno pravo da razmišljaju na taj način. Oni su dužni da se bave kulturnim nijansama, sitnim razlikima i krupnim konotacijama u kojima se ogleda stvarnost.
To zna svako ko pripada skrivenoj klasi onih što su se školovali za bilo kakvu predstavljačku delatnost. Kada bi se precizno i detaljno sabrali svi koji rade na televizijama i radijima, u novinama i izdavaštvu, u advertajzingu ili javnom oglašavanju, a i svi oni koji se bave starijim umetnostima, videli bismo da njih ima toliko da u jednoj maloj državi oni mogu da budu entitet za sebe, tj. da ih nije mnogo manje od onih koji bi trebalo da budu njihova glavna publika.

Izbegavajući razmišljanje o sebi, takvi kreativci stvaraju promašenu sliku stvarnosti. Ne samo zato što je svaki subjekat sastavni deo stvarnosti, već zato što subjekata u našim medija ima tako mnogo da oni predstavljaju objektivnu klasnu moć. Ali te klase nema u vestima, nema u dizajnu, nema na slikama, nema u filmovima.

Kako, na primer, iko ko je zaposlen na RTS-u može da se bavi problemom nezaposlenosti ako prvo ne rastumači istoriju svoje zaposlenosti? Kako neko sa B92 može da se bavi traganjem za saučesnicima u ubistvu premijera ako ne objasni ulogu sopstvene medijske kuće u njegovoj vladavini? Kako agencije mogu da reklamiraju proizvod ako ne zavise od njegove prodaje? Kako novine mogu da se nazovu nezavisnim ako pišu isto što i sve druge novine? Kako Beta i Tanjug mogu da se nazovu objektivnim ako niko ne ispituje njihov izvor i selekciju?

Kako reditelji mogu da se bave srpskom krizom ako ne rastumače kako su došli do para za film? Kako studenti dramaturgije mogu da tumače Ibzena ako na rastumače odakle im novac ili veza za upis na Akademiju?

Kako kulturolozi masovnih medija mogu da se bave kulturnim fenomenima ako se ne bave fenomenom sopstvenog postojanja u nekulturnoj zemlji?

Kako slikari mogu da se bave apstrakcijom ako je ne uporede sa smislom svojih izložbi? Kako rokeri mogu da mrze sistem, a da istovremeno budu na televiziji?

Bez ozbiljnog odgovara na ova pitanja, svaka od pomenutih delatnosti obesmišljava se i prestaje da bude funkcionalna; pa ipak, subjekti tih delatnosti ostaju da dominaraju medijima, odnosno jezikom svakodnevice, tako što koriste rečnik onih koji imaju šta da kažu i o sebi i o drugima.

A ko su oni koji imaju šta da kažu? To je suštinsko pitanje.

Koliko je onih koji imaju šta da kažu, to ne znamo. Ali znamo da niko putem medija i ne pokušava da ih sazove niti prebroji.
Takav saziv je, po svoj prilici, nemoguć. Ali nije nemoguće loviti lovatore u finansijskim greškama, pratiti privilegovane u nesvesnom govoru, otkrivati kontradikcije u nametnutim slikama; ispitivati zaposlenost onih koji izveštavaju o nezaposlenosti, ispitati avangardnost onih čiji rad počiva na nasledstvu, posumnjati u pesimizam onih koji vladaju fondovima.

Moguće je posumnjati u antikomunizam usred komunizma, u antikapitalizam unutar šoping-molova, u antiglobalizam onih što stalno putuju. Takođe, moguće je posumnjati u nacionalizam onih čija se deca školuju u inostranstvu, u patriotizam onih koji su tamo daleko, u nezavisnost onih kojima jedan poziv menja sve, u nostalgiju onih što se voze metroima.

Kao što je moguće posumnjati u čist račun onih gazda koje zatvaraju kafiće kad je najviše gostiju, ili u postojanost novinskih agencija nedodirnutih čak i posle ubistva demokratskog premijera.

Zašto ne posumnjati u prozapadnost srpskog Glasa Amerike, kao i u proistočnost rusofila? U snagu tajkuna sa Dedinja u bekstvu ili u pritvoru, u inteligenciju kruga dvojke koja ne može da iznedri nijednu svetski slavnu ličnost. Zašto ne posumnjati i u pozive na složnost onih koji se štite od zakona ili pozive na legalizam onih koji su neobavešteni.

Šta fali sumnji u getoiziranost Novog Beograda, u arhitekturu starog, u ekologiju rečnih alasa i autentičnost starogradskih pesnika; u gospodstvo tamburaša, u varvarizam narodnjaka; u ničeanstvo ćelavih monarhista, fudbalsku strast liberalnih demokrata, u srpsku predratnu nevinost kao i u posleratno disidenstvo; u boemiju Kluba književnika, status Akademije nauka, demokratičnost gradjanskih saveza, u autoritete porodičnih moralista, autorstvo novotalasnih muzičara, anarhizam zaposlenih umetnika, proteste sindikalnih saveza. Šta fali sumnji u bogatsvo kriminalaca, siromaštvo prosjaka, patologiju huligana, hrabrost demonstranata, individualnost urbanih narkofila...

Da li smo nabrojali sve društvene grupe u Srbiji, poput nekog TV dnevnika? Ili smo, pak, nabrojali sve vidove ispoljavanja jedne te iste grupe? Jedne te iste grupe koja medijski pliva kroz sve pomenute jezičke prostore? Ako je ovo drugo, šta onda?

Nije stvar u tome da vladajuću grupu treba uništiti, već da i ostale slojeve treba učiniti vidljivim. Reč je o onim slojevima koji imaju šta da kritikuju i protiv čega da se bune, a kojih nema u medijima, tj. nema ih u predstavljenoj stvarnosti. Naravno, nema ih ni u jeziku.

Kako se to radi?

Zatvoreni krug domaćeg rečnika može da se promeni samo iz centra. Nije, dakle, reč o apsolutnom trijumfu, reč je o malim unutrašnjim promenama. One možda neće doneti bolje sutra, ali će doneti različitost i pluralizam u svakodnevni jezik.

Nekome se sve ovo može učiniti idealistično, ali ovde se uopšte ne radi o potrazi za idealnim rešenjima, već o želji za pravom na javni glas. I o želji za pravom na javni identitet grupe koja ne postoji u domaćem jeziku zato što joj je vladajuća grupa uzela reč iz usta: u kafani, na demonstracijama, u školi, na dečjem igralištu; i hvali se njome, kao Rostanov De Noivilet poezijom svog učitelja De Beržeraka. Ali promena je moguća, jer ona se ne vrši na vrhu. Promene centra ne dešavaju se tamo gore, niti svugde unaokolo – one se zbivaju baš ovde, oči u oči. Samo se ovde De Noivileti plaše nas jer samo oči u oči može da se vidi ko je učitelj, a ko učenik. Sve ostalo je skretanje pogleda, osnovna osobina srpskih medija.

Dok se ne dese ta mala ispitivanja i te male promene u govornoj svesti, gotovo da nećemo ni znati da li bolja grupa uopšte postoji, a to je upravo i cilj privilegovanih: da nas drže u uverenju da smo mi i oni ista grupa.

Ali, ako se ispostavi da Sirano ne postoji, onda sve ovo zaboravite! To znači da je sve OK; živimo u renesansi, a ja sam Don Kihot!

                                                 (Foto: Ivan Petrović)

Popboks 05.06 2009.


четвртак, 12. април 2012.

MemorijaL




Prošla, 2008. je godina u kojoj je jedan medijski format zauvek izašao iz fabrike. VHS rekorderi su zvanično prestali da se proizvode, što znači da će video kasete, koje su obeležile najlepšu deceniju mnogih života, pripasti arheologiji.
Da li se ovaj fenomen projektuje na našu kulturu i kako?
Poznato je da srpska kinematografija ima nerešiv arhivski problem; istorija domaćeg filma je osuđena na izumiranje, zato što filmske kopije imaju ograničeni rok trajanja, ukoliko se ne restauriraju. Fond potreban za ovakvu operaciju je toliko velik da bi budžet za produkciju novih morao da se preusmeri na restauraciju starih filmova, a to je, u maloj bari punoj krokodila, nemoguće.
Slučajna, piratska sreća
Sa izumiranjem VHS formata, koji je uspevao da sačuva mnoge filmske podatke u prelaznom medijskom periodu osamdesetih, polako nam izmiče još jedan dragoceni arhivski kanal. Jer i VHS kasete, da podsetimo, imaju ograničen rok trajanja.
Razvijene i bogate države se kontinuirano bave reformatiranjem svoje kulture. Na Zapadu postoji sistemski odnos prema čuvanju informacija, za razliku od Balkana gde je sve prepušteno slučajnoj ili piratskoj sreći da neke filmove gledamo ili posedujemo.
Ali, lament nad izumiranjem naših tekovina već je postao opšte medijsko mesto, a najzanimljivija konotacija ovog fenomena se prećutkuje. Ona se nalazi u činjenici da su neke kopije ipak sačuvane, ili bar premeštene na digitalni format. Ključno pitanje je, koje?
U pitanju su, naravno, najpoznatiji domaći filmovi. Najznačajniji filmovi za srpsku istoriju, logično, naći će svoje mesto pod novim suncem. Ali, oni filmovi koji nisu bili poznati, oni koji nisu predstavljali vrh svog vremena, ostaće u večnom zaboravu, to je sada više nego izvesno.
Gde su filmovi reditelja poput Kokana Rakonjca, Vladana Slijepčevića, Miroslava Antića, Vladimira Tadeja, Dragoljuba Ivkova, Slobodana Kosovalića, Miljenka Štrpca, Vlatka Gilića…
To važi i za nepoznate filmove poznatijih autora; Za filmove Vojislava Nanovića manje popularne od njegovog „Čudotvornog mača” (npr. „Tri koraka u prazno”, „Frosina”), filmove Vladimira Pogačića bez „Anikinih vremena” (npr. „Sam”, „Pukotina raja”), filmove Radoša Novakovića, kada ne mislimo samo na „Sofku” (npr. „Krvavi put”, „Bekstva”), filmove Zdravka Randića, pošto nas zainteresuje „Leptirov oblak” ( npr. „Opklada”, „Tragovi crne devojke”), filmove Miloša Radivojevića, pošto apsolviramo „Dečka koji obećava” (npr. „Testament, Život i smrt Filipa Filipovića”)...
Sve te rolne se nalaze u Kinoteci, ostavljene da ih grinje srpskog vremena dodatno unište. Poneki od tih filmova biće prebačeni na kompakt-disk, ali bez sistematske akcije, funkcionalne najave i učestale distribucije i taj disk će nestati iz prodaje, kao što su mnogi VHS originali povučeni iz video klubova i bačeni u đubre, pre nego što se iko setio da ih iznajmi. A onda će nam ponovo ostati ta jedna kopija iz Kinoteke, čija će projekcija, usled kidanja, trajati sve kraće.
A upravo mogućnost da nešto što nije vrednovano u jednom vremenu, bude vrednovano u drugom omogućava dinamiku one umetničke istorije koju zovemo slavnom. Kod nas nema kulture i fenomena slave u njoj, jer je u prirodi slave da nastaje promenom od anonimnosti danas do trijumfa sutra.
Da bi se to desilo, potrebno je da postoji više legitimnih kultura koje egzistiraju u istom vremenu, na istom prostoru.
Granice kulture
Možda se ovde treba pozabaviti samim pojmom kulture, tako nejasnim domaćoj svakodnevici.
Kultura(od latinskog cultus, colere – uzgajati, štititi, poštovati), može da se pojavi bilo gde, ona nema veze sa granicama, ni prostornim, niti vremenskim.
Nije tu reč toliko o političkoj represiji, već o stanju društvene svesti koje nedozvoljava da neko bude umetnik pre nego državljanin (ili pripadnik nacije), ako to želi. Prirodno je da umetnik to ne mora, a može, od čega zavisi njegov umetnički izraz. Paralelni duhovi su u Srbiji nemogući, oni kojima pripadnost granicama nije bitna. A upravo ta nepostojeća, hipotetička srpska umetnost koja proširuje kulturne granice zemlje, davala bi slavu tim granicama u budućnosti. Na žalost, u Srbiji je bitno očuvanje trenutnog društva, a ne večite kulture, bitno je, dakle, ono šta nalaže aktuelna vladajuća društvena svest i vladajuća društvena memorija. Srbija je grad premali za dvojicu tj. dva fenomena: kulturnu svest i srpsko društvo.
Na tronu, zauvek
Zasad, društvo je kulturu pobedilo, zato mi živimo u jednoj neslavnoj sredini. Zato gašenje formata, kao što je VHS, kod nas nije samo tehnički problem, u pitanju je još jedan krah drugačijeg potencijala, pobeđenog statičnim i istovetnim informacijama. A kultura, kao i priroda, postoji samo ako je u kretanju.
Ako neko delo sadrži istu vrstu popularnosti kroz vreme, u pitanju je ili hibernacija ili veštačko održavanje ukusa i mišljenja koje nema nikakve veze sa kulturom. Otud ovdašnji običaj da se pozicija onog ko je na tronu vrednosti održava nepromenljivom što je duže moguće. Zato najpoznatijim filmskim stvaraocima i ne smeta propadanje kopija. Oni, na svoj lokalni trijumf nikad nisu morali da čekaju, zato što su kod nas priznanja odobrena u startu, istog trenutka kad i proizvodnja.
U pravoj kulturi, priznanja zavise od protoka vremena, bilo ono brzo ili sporo. U zemlji kao što je SAD, kada umetnik odluči da se povuče, to je investiciona odluka. Ona mu se može isplatiti u odnosu na budućnost, ako se ispostavi da je i on svojim delima projektant te budućnosti.
 Kod nas, kada se umetnik povuče, on rizikuje poniženje, koje mu onemogućava egzistenciju u čekanju. Ko se povuče iz kinematografije, to čini definitivno, i u kritičarskoj teoriji i u arhivskoj praksi.
U bržim kulturama, od kultnog statusa može da se živi, zato što se menja odnos države prema umetnicima, zato što se menja i samo društvo, menja se i vreme. Zato mi imamo mnogo talenata, koji talentom ne zrače. To važi i za svakog uspešnog umetnika u Srbiji, prisiljenog da poništi svoj kult, svoju različitost u odnosu na društveni tok.
Kultni gubitnici
Biti kultni autor, ovde znači biti gubitnik. Voleće te marginalne grupe gledalaca, koje će zauvek ostati marginalne. Zato svi traže pribežište u akademizmu što dalje od avangarde, u establišmentu, što dalje od alternative, u političkom centru, što dalje od revolucije. Danas, 2009, što dalje od petog oktobra.
 Svi ovde znaju da ako izbegnu korumpirano priznanje danas, neće ga nadoknaditi sutra. Zato niko nije istinski slavan. Zato najslavniji političar-filozof u novom veku nije više sa nama, a trenuci kad je bio, polako se udaljuju ka bermudskom trouglu srpske arhive.
A ceo domaći establišment jednom je hteo da bude svetski priznat. Mnogi umetnici, shvativši da nisu sposobni, odnosno da u nesposobnom društvu nisu hrabri za promene, naglo su počeli da se „hvale” materijalnom retorikom, koja je u zemlji bez ekonomije, ništa drugo do kriminal, i to sitni. Ubeđujući druge da je sitni interes bitniji od visoke investicije, oni lažno ubeđuju sebe da nikad nisu želeli da budu slavni.
Kriminal nije slaba tačka korupcije. Njena slaba tačka je blizina sakrivenih ili zaboravljenih talenata; restauracija izbledelih sekvenci, množina kulturnih funkcija, mogućnost slojevitog čitanja stvarnosti kroz novu memoriju, kroz totalni opoziv drugačijeg sećanja!
 „Tecite suze moje, reče policajac”.

Politika 17.01. 2009.

среда, 11. април 2012.

Dvostruka špijunaža


                                                             (Foto: Ivan Petrović)

Šta nam je bitnije dok posmatramo druge osobe: njihove psihološke karakteristike ili njihova društvena funkcija? Dobićemo različite odgovore od različitih ispitanika, ali onda sledi drugo pitanje: ko su ljudi ili grupe kojima je bitno ovo prvo, a ko su oni kojima je bitno ono drugo?
Odgovori nam mogu otkriti da je način na koji ljudi posmatraju ljude blizak načinu na koji bi ljudi voleli da budu posmatrani.
Dakle, neki ljudi bi voleli da budu posmatrani kao deo grupe, neki kao individualni karakteri. Razlika između ova dva stava nije karakterno razlučiva. Sociološki gledano, funkcija ljudi u društvu određuje njihov karakter, a opet, neki karakteri ne žele ili ne smeju da priznaju da su deo grupe. Nasuprot tome, ljudi koji uživaju zaštitu grupe najviše ističu svoju individualnost. Dalje, ljudi koji ne osećaju pripadnost grupi ističu grupu kao svoj društveni cilj i žele da uđu u nju, a oni koji neosporno jesu deo grupe, tvrde, pak, da su grupe nevažne ili da ne postoje. Ipak, odgovori i jednih i drugih određeni su odnosima sa grupom, a ne pojedinačnim karakteristikama junaka.
Da li je u pitanju logička inverzija s obzirom na činjenicu da individuaulci u ovakvom dijalogu ispadaju kolektivci i obratno? Ili je reč o društvenoj nepravdi? Jer, ako se društvo deli na one koji grupu žele i one koji je ne žele, prvi ne mogu da ostvare svoju želju, a drugima se želja ispunjava i bez prisustva prvih.
Sledeće pitanje je zašto prvi ne uđu u neke druge grupe, grupe istomišljenika? E, to je nemoguće, jer vrata svih grupa štite oni koji u grupe ne veruju! Upravo oni imaju kuće, stanove, vikendice, veze, poslove, i najbitnije, radiodifuznu frekvenciju! Ali, pošto se takvima može da u grupu ne veruju, oni se druže i sa onima koji u grupu veruju, tj. Posednici, da ih tako nazovemo, participiraju i u posedovanju teritorije proleterski neimućnih Pripadnika, a samim tim dele i njihov karakter! U pitanju je, dakle, asimetrična, neravnopravna teritorija.
Pripadnici imaju i jedno i drugo: i karakter i društvenu svest, ali nemaju javnu reč. Posednici nemaju ni jedno ni drugo, ni individualnost ni želju za poređenjem sa drugima, ali obeležavaju javni govor i delo. U Srbiji, samo ovi drugi, Posednici, postoje kao javni primeri karaktera. Prvi, Pripadnici,  koji su zapravo karakterniji, nevidljivi su. I kako u takvoj situaciji pojedinac može da otkrije postojanje drugog tela, ako je ono preobučeno u njegovo sopstveno telo, a pripada grupi kojoj pojedinac ne pripada? Evo tog SF-detalja prevedenog na svakodnevni jezik i stanje: u Srbiji, ljudi koji su zaštićeni novcem i položajem (vezama, nekretninama, familijama, strankama), maskirani su u one koji sve to nemaju. To znači da i pored podele na one sa društvenom svešću i one bez nje, u društvenim slikama ipak pobeđuju lažni karakteri onih koji imaju veze.
Sve dok se ne pojavi pogled sa strane.
Šta je pogled sa strane? Može biti neka šamanska magija ili psihijatrisjka dijagnoza. Mogla bi da bude i duhovna uteha. Moglo bi, teorijski gledano, da bude i pravno lice. Može lako da se shvati i kao špijunaža. Ali, a za nas najzanimljivije - može biti kamera!
Svi nabrojani pojmovi pripadaju već pomenutim konotacijama. I svaka od njih funkcioniše unutar sopstvenog sistema. Osim kamere. Ona se ne tiče onog što je unutrašnjost sistema. Tiče se svih sistema zajedno - ona komparativno obelodanjuje magijske, duhovne i obaveštajne informacije i to svima podjednako. To je njena ekskluzivna mogućnost, a takođe i njen zadatak.
Šta se desi kada kameru drže lažni ljubitelji individualne retorike?
Ništa! Jer oni koji imaju želju da budu upoređeni sa drugima neće se naći ni sa jedne, ni sa druge strane kamere. Iza kamere se neće naći zato što će Posednici (sa vezama) stići do kamere pre njih. Neće biti ni ispred kamere, zato što ne ističu svoj individualni karakter, a posednici, koji ga ističu, ga nemaju.
Upravo stoga naše kamere nisu pogled sa strane. One su pogled za sebe onih koji imaju svoju kameru (cammera – soba, lat., sic!) i mogućnost da tu privilegiju prikažu kao karakternu crtu.
Jer šta je mana srpske grupe, u odnosu na bilo koju bolju kulturu? Pa to što pripadnici srpskih grupa ne vole mesto na kojem se nalaze! Njihova grupa je skrivena mana njihovog postojanja, baš zato što je istovremeno i izvor njihovih privilegija.
Rešenje je, dakle, u svojevrsnoj dvostrukoj špijunaži. Trebalo bi pružiti legitimet grupama svih vrsta da bi se otkrilo - da je to u stvari jedna grupa!
Kada bi se izmenio individualni rečnik članova grupa, grupe bi se uzajamno priznale. Bez poziva na individualnost, a koji je pokraden od onih koji razmišljaju o kolektivnom moralu, srpske grupe postale bi vidljive. Ne znamo da li bi se time i uništile, ali bi se videle neke druge frekvencije, tj. postali bi vidljivi svi oni koji ne pripadaju grupama. Oni bi u tom slučaju postali teritorijalno odvojeni od lažnih individualaca i time bi konačno postali grupa. Ali postali bi drugačija grupa: bila bi to grupa onih koji žele da budu grupa i ne libe se da to i pokažu, pod punom odgovornošću.

Dakle, da bi se prizvao pogled sa strane treba učiniti legitimnim srpske jezičke institucije. Što znači da ne treba prihvatati opšti bes i agresivnost, niti retoriku bunta. Naprotiv, treba hvaliti funkcije ljudi i institucija. Ponajviše nikako ne priznavati samokritiku uspešnih „individualaca“. Treba odbacivati i samu mogućnost da su privilegovani u problemu.
Dvostruka špijunaža jeste metafora najviše socijalne svesti. Naravno, obrnuto je propocionalna ličnom moralu. Ali to ne znači da u njoj nema morala, kao višeg, kolektivnog cilja.
                                                            
                                          Teorija mikrozavere
Spoznajom da je nepravedno ugrožen, čovek ulazi u prvi stepen zrelosti. Saznanjem da ljudi oko mene nisu moji prijatelji ulazi se u prvi stepen koji razdavaja naivno detinjstvo od svesti u razvoju. Rečnikom adolescencije, to je saznanje da roditelji nisu u pravu. Pitanje je samo da li je naša zrelost u tome da se navikavamo na takvu činjenicu ili u borbi protiv onih koji su se na nju navikli? O tome govore svi primeri američke B-produkcije, o tome govori engleska socijalna drama. Time se bavi Alfred Hičkok, o tome piše i Šekspir. To je i tema cele psihodelične revolucije šezdesetih - sumnja u ono što su vrednosti sveta u kojem smo vaspitani.
Ali kad već govorimo o teorijama zavere, prvo moramo da postavimo filozofsko pitanje; da li je zavera njihova ili naša? Ili obostrana. Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo da svedemo ovu temu na psihoanalitičku ravan - na odnos Nas i Njih. Ko smo Mi, a ko su Oni osnovna je paranoidna dilema, a kroz istoriju je imala različit značaj. Ući ćemo u kulturološku analizu ovog pojma da bismo dokazali da paranoici u zemljama kao što je Srbija nisu ismejani zbog svoje neuroze, već zbog toga što su suviše blizu umetnosti. Paranoik je onaj koji misli da je posmatran. Paranoidni umetnik je onaj koji bi voleo da bude posmatran.
Paranoik se u umetnosti uvek nalazi na pravom mestu, u centru pažnje, a to neumesnoj kulturi nikako ne odgovara. Takva kultura refleksno se brani globalnim teorijima zavere, jer ta tema upravo feudalnim posednicima ide u prilog, štiteći fiktivnim pričama o masonima, Jevrejima, Vatikanu ili Pentagonu njihovu sopstvenu prostornu privilegiju, u kojoj je scenski prostor samo produžetak privatnog prostora, onog u kojoj kraljevi posmatraju sami sebe u ogledalu i gde je neprijatelj uvek stranac a nikad neko među nama. U pro-ratničkoj zemlji kakva je Srbija, paranoidno osećanje je neprijatelj globalno-zavereničkoj teoriji. Jer paranoja, za razliku od teorije zavere, ne zna za granice. Ona, dakle, ne reaguje na državu, već na društvo.
Prateći ciklične teorije Špenglera i Fraja, videćemo da je priroda istorije talasasta. Prvo ide mali talas, pa sve veći, da bi na kraju do obale došao u punoj veličini, a onda ponovo dolazi do opadanja i tako sve u krug. Ako kroz ovaj proces posmatramo razvoj paranoje (ljudske sumnje u svoju okolinu), možemo je stepenovati kroz istoriju pojedinca i njegovog života, ali i čitavog čovečanstva. Uzmimo na primer da postoje četiri ciklusne faze, kao što su godišnja doba. Namera nam je da pokažemo kako je sumnja u nametnutu stvarnost osnovni činilac ljudske umetnosti, kulture, istorije i duhovnosti, a da je popularna teorija zavere samo jedna od njenih faza.
a) Početak sumnje je slutnja da nešto nije u redu. To je granična faza koja spaja prethodni sa novim svetom. Bez obzira da li je u pitanju Hamletov otac, vanzemaljci, Veliki prasak, Adamovo rebro, skepticizam ili prvobitni kompleks, ovu fazu obeležava mistična mirnoća željna spoznaje. To je granični trenutak između ničega i nečega, biljnog i životinjskog, trenutak kada se talas budi i iz stanja mirovanja ulazi u stanje oscilatorne napetosti.

b) Sledeći korak je osećanje sigurnosti u vezi sa tim da nešto nije u redu. Da li to nazivamo robovlasništvom, progonstvom iz raja, erama klasicizma, pesimizmom, evolucijom ili analnom fazom, svejedno je – sve su to samo reakcije različitih istorijskih vokabulara na istu stvar. Teorija zavere takođe pripada ovoj fazi. Ta faza je stanje svesti, činjenično stanje, vrhunac znanja, ali i morala. Naivne slike više nema, ali ima precizne granice između dobra i zla.
c) Treća faza je stupanje u akciju. Nazivaju je i erama romantizma, militarizmom, falusnom fazom, nadahnućem, revolucijom, svetim ratom. Ovde je moral izjednačen sa idealom, ideja pobede zamenjuje strah, a cilj iako još uvek nedostižan, oseća se u vazduhu i opravdava sredstva. 
d) Četvrta faza je špijunaža. Ovde spadaju privatni detektivi, Galilej, „Dama koja nestaje“, Sveti Pavle. Reč je o poslednjoj fazi svake sumnje, a ona označava i kraj ciklusa. Tu nema mnogo dobra, ali ova faza ima jednu prednost: samo ona prolazi kroz cilj – dato joj je da uništi protivnika.

U kojem se dobu od ova četiri danas nalazi srpsko društvo?
Ovde se nećemo baviti imenovanjem svih srpskih talasa kroz istoriju, već ćemo, prateći savremeni talas srpske medijske prošlosti, u njega učitati pomenuti talasasti obrazac.
- Kraj osamdesetih i početak devedesetih početak je boje mraka. Iako je država rasturena, ljudi veruju da je sve u redu, glasaju za Miloševića. Srednja klasa još uvek ne razmišlja puno. Pojavljuje se nacionalizam, koji većini deluje kao prirodni tok ulaska u veću slobodu. Menja se svest, ali slast promene i dalje zasenjuje svest o mogućoj opasnosti.
- Sredina devesedesetih: more ratova i poraza, opšte nezadovoljstvo. Mnogo tribina, mnogo demonstracija. Konstatuje se pesimizam i problem. Ovu fazu odlikuju debate, oklugli stolovi, erudicija, retorika i televizija. Nikad nije bilo gore, ali građanska klasa dignutog nosa i sa distance posmatra preovladavajuće zlo.
- Kraj XX veka i početak novog. Ruši se Milošević, rađa se optimizam, kreće se u akciju, pa potom u lustraciju. Građani su pokrenuti, nemaju više osećanje distance, tu je i osećanje poleta i etike po sebi. Oseća se bolja budućnost, mada na dugom štapu.
- Druga polovina prve decenije XXI veka; ubijen je premijer, splasnula je budnost. Morala više nema, a pravdeni bunt sveden je na inertni govor niskog inteziteta. Sve je prožeto snažnim osećanjem kraja. Kraj, ka kojem hrle i dobri i loši i gornji i donji, jer se granica između njih više ne primećuje. Ali kao i svaka od prethodnih faza i ova nosi svoje junake, kao i svoju unutrašnju dramu.
Junaci četvrte faze postaju oni koji su „samo malo bolji“. Možemo ih bliže opisati ako kažemo „nemoralni, ali sa višim ciljem“. To su oni koji nemaju problem da šuruju sa đavolom, jer znaju da će ga samo tako uništiti. U ovoj fazi dobrota je ta koja je u mimikriji, a ne zloba. To je faza koju možemo nazvati i borbom između dva zla. Oni koji govore da borba između dva zla nema smisla, ili žive u duhu prethodnog doba ili je reč upravo o onima koje treba špijunirati.
Vratimo se sada na klasne odnose srpskog društva i moguće rešenje društvene krize. Rešenje je u prihvatanju igre, ali ne i svesti. Rešenje je u prljavoj igri popularno definisanoj kao „jedno misli, drugo govori, treće radi“. Postupajući na taj način, nećemo biti čisti, ali ćemo, poput jevrejskih menadžera, onima posle potopa omogućiti da to postanu. Živeći u četvrtoj fazi mi možemo da pobedimo zlo, upravo tako što ćemo se u zlo prerušiti. Poput Hemeta, Spigela, Agate Kristi, Bernarda Šoa, Flobera, ali i Makijavelija, Hičkoka i Šabrola.
Naši neprijatelji beže od svoje kože. Pravi je trenutak da mi uđemo u nju i tako je obelodanimo. Tada će shvatiti da je njihova želja za slobodom ignorisanje želja drugih. Biće jasno da je njihov Kami štit od našeg Šekpira. Da je njihov Orvel prepreka za našeg Jaspersa. Da je njihov Kopola izbegavanje našeg Hičkoka. Da je njihov Dostojevski gumica koja briše našeg Flobera. Da totalitarizam ne znači biti posmatran, već ignorisan.


Peščanik 10.10. 2009.