Šta nam je bitnije dok posmatramo druge osobe: njihove psihološke karakteristike ili njihova društvena funkcija? Dobićemo različite odgovore od različitih ispitanika, ali onda sledi drugo pitanje: ko su ljudi ili grupe kojima je bitno ovo prvo, a ko su oni kojima je bitno ono drugo?
Odgovori nam mogu otkriti da je način na koji ljudi posmatraju ljude blizak načinu na koji bi ljudi voleli da budu posmatrani.
Dakle, neki ljudi bi voleli da budu posmatrani kao deo grupe, neki kao individualni karakteri. Razlika između ova dva stava nije karakterno razlučiva. Sociološki gledano, funkcija ljudi u društvu određuje njihov karakter, a opet, neki karakteri ne žele ili ne smeju da priznaju da su deo grupe. Nasuprot tome, ljudi koji uživaju zaštitu grupe najviše ističu svoju individualnost. Dalje, ljudi koji ne osećaju pripadnost grupi ističu grupu kao svoj društveni cilj i žele da uđu u nju, a oni koji neosporno jesu deo grupe, tvrde, pak, da su grupe nevažne ili da ne postoje. Ipak, odgovori i jednih i drugih određeni su odnosima sa grupom, a ne pojedinačnim karakteristikama junaka.
Da li je u pitanju logička inverzija s obzirom na činjenicu da individuaulci u ovakvom dijalogu ispadaju kolektivci i obratno? Ili je reč o društvenoj nepravdi? Jer, ako se društvo deli na one koji grupu žele i one koji je ne žele, prvi ne mogu da ostvare svoju želju, a drugima se želja ispunjava i bez prisustva prvih.
Sledeće pitanje je zašto prvi ne uđu u neke druge grupe, grupe istomišljenika? E, to je nemoguće, jer vrata svih grupa štite oni koji u grupe ne veruju! Upravo oni imaju kuće, stanove, vikendice, veze, poslove, i najbitnije, radiodifuznu frekvenciju! Ali, pošto se takvima može da u grupu ne veruju, oni se druže i sa onima koji u grupu veruju, tj. Posednici, da ih tako nazovemo, participiraju i u posedovanju teritorije proleterski neimućnih Pripadnika, a samim tim dele i njihov karakter! U pitanju je, dakle, asimetrična, neravnopravna teritorija.
Pripadnici imaju i jedno i drugo: i karakter i društvenu svest, ali nemaju javnu reč. Posednici nemaju ni jedno ni drugo, ni individualnost ni želju za poređenjem sa drugima, ali obeležavaju javni govor i delo. U Srbiji, samo ovi drugi, Posednici, postoje kao javni primeri karaktera. Prvi, Pripadnici, koji su zapravo karakterniji, nevidljivi su. I kako u takvoj situaciji pojedinac može da otkrije postojanje drugog tela, ako je ono preobučeno u njegovo sopstveno telo, a pripada grupi kojoj pojedinac ne pripada? Evo tog SF-detalja prevedenog na svakodnevni jezik i stanje: u Srbiji, ljudi koji su zaštićeni novcem i položajem (vezama, nekretninama, familijama, strankama), maskirani su u one koji sve to nemaju. To znači da i pored podele na one sa društvenom svešću i one bez nje, u društvenim slikama ipak pobeđuju lažni karakteri onih koji imaju veze.
Sve dok se ne pojavi pogled sa strane.
Šta je pogled sa strane? Može biti neka šamanska magija ili psihijatrisjka dijagnoza. Mogla bi da bude i duhovna uteha. Moglo bi, teorijski gledano, da bude i pravno lice. Može lako da se shvati i kao špijunaža. Ali, a za nas najzanimljivije - može biti kamera!
Svi nabrojani pojmovi pripadaju već pomenutim konotacijama. I svaka od njih funkcioniše unutar sopstvenog sistema. Osim kamere. Ona se ne tiče onog što je unutrašnjost sistema. Tiče se svih sistema zajedno - ona komparativno obelodanjuje magijske, duhovne i obaveštajne informacije i to svima podjednako. To je njena ekskluzivna mogućnost, a takođe i njen zadatak.
Šta se desi kada kameru drže lažni ljubitelji individualne retorike?
Ništa! Jer oni koji imaju želju da budu upoređeni sa drugima neće se naći ni sa jedne, ni sa druge strane kamere. Iza kamere se neće naći zato što će Posednici (sa vezama) stići do kamere pre njih. Neće biti ni ispred kamere, zato što ne ističu svoj individualni karakter, a posednici, koji ga ističu, ga nemaju.
Upravo stoga naše kamere nisu pogled sa strane. One su pogled za sebe onih koji imaju svoju kameru (cammera – soba, lat., sic!) i mogućnost da tu privilegiju prikažu kao karakternu crtu.
Jer šta je mana srpske grupe, u odnosu na bilo koju bolju kulturu? Pa to što pripadnici srpskih grupa ne vole mesto na kojem se nalaze! Njihova grupa je skrivena mana njihovog postojanja, baš zato što je istovremeno i izvor njihovih privilegija.
Rešenje je, dakle, u svojevrsnoj dvostrukoj špijunaži. Trebalo bi pružiti legitimet grupama svih vrsta da bi se otkrilo - da je to u stvari jedna grupa!
Kada bi se izmenio individualni rečnik članova grupa, grupe bi se uzajamno priznale. Bez poziva na individualnost, a koji je pokraden od onih koji razmišljaju o kolektivnom moralu, srpske grupe postale bi vidljive. Ne znamo da li bi se time i uništile, ali bi se videle neke druge frekvencije, tj. postali bi vidljivi svi oni koji ne pripadaju grupama. Oni bi u tom slučaju postali teritorijalno odvojeni od lažnih individualaca i time bi konačno postali grupa. Ali postali bi drugačija grupa: bila bi to grupa onih koji žele da budu grupa i ne libe se da to i pokažu, pod punom odgovornošću.
Dakle, da bi se prizvao pogled sa strane treba učiniti legitimnim srpske jezičke institucije. Što znači da ne treba prihvatati opšti bes i agresivnost, niti retoriku bunta. Naprotiv, treba hvaliti funkcije ljudi i institucija. Ponajviše nikako ne priznavati samokritiku uspešnih „individualaca“. Treba odbacivati i samu mogućnost da su privilegovani u problemu.
Dvostruka špijunaža jeste metafora najviše socijalne svesti. Naravno, obrnuto je propocionalna ličnom moralu. Ali to ne znači da u njoj nema morala, kao višeg, kolektivnog cilja.
Teorija mikrozavere
Ali kad već govorimo o teorijama zavere, prvo moramo da postavimo filozofsko pitanje; da li je zavera njihova ili naša? Ili obostrana. Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo da svedemo ovu temu na psihoanalitičku ravan - na odnos Nas i Njih. Ko smo Mi, a ko su Oni osnovna je paranoidna dilema, a kroz istoriju je imala različit značaj. Ući ćemo u kulturološku analizu ovog pojma da bismo dokazali da paranoici u zemljama kao što je Srbija nisu ismejani zbog svoje neuroze, već zbog toga što su suviše blizu umetnosti. Paranoik je onaj koji misli da je posmatran. Paranoidni umetnik je onaj koji bi voleo da bude posmatran.
Paranoik se u umetnosti uvek nalazi na pravom mestu, u centru pažnje, a to neumesnoj kulturi nikako ne odgovara. Takva kultura refleksno se brani globalnim teorijima zavere, jer ta tema upravo feudalnim posednicima ide u prilog, štiteći fiktivnim pričama o masonima, Jevrejima, Vatikanu ili Pentagonu njihovu sopstvenu prostornu privilegiju, u kojoj je scenski prostor samo produžetak privatnog prostora, onog u kojoj kraljevi posmatraju sami sebe u ogledalu i gde je neprijatelj uvek stranac a nikad neko među nama. U pro-ratničkoj zemlji kakva je Srbija, paranoidno osećanje je neprijatelj globalno-zavereničkoj teoriji. Jer paranoja, za razliku od teorije zavere, ne zna za granice. Ona, dakle, ne reaguje na državu, već na društvo.
Prateći ciklične teorije Špenglera i Fraja, videćemo da je priroda istorije talasasta. Prvo ide mali talas, pa sve veći, da bi na kraju do obale došao u punoj veličini, a onda ponovo dolazi do opadanja i tako sve u krug. Ako kroz ovaj proces posmatramo razvoj paranoje (ljudske sumnje u svoju okolinu), možemo je stepenovati kroz istoriju pojedinca i njegovog života, ali i čitavog čovečanstva. Uzmimo na primer da postoje četiri ciklusne faze, kao što su godišnja doba. Namera nam je da pokažemo kako je sumnja u nametnutu stvarnost osnovni činilac ljudske umetnosti, kulture, istorije i duhovnosti, a da je popularna teorija zavere samo jedna od njenih faza.
a) Početak sumnje je slutnja da nešto nije u redu. To je granična faza koja spaja prethodni sa novim svetom. Bez obzira da li je u pitanju Hamletov otac, vanzemaljci, Veliki prasak, Adamovo rebro, skepticizam ili prvobitni kompleks, ovu fazu obeležava mistična mirnoća željna spoznaje. To je granični trenutak između ničega i nečega, biljnog i životinjskog, trenutak kada se talas budi i iz stanja mirovanja ulazi u stanje oscilatorne napetosti.
b) Sledeći korak je osećanje sigurnosti u vezi sa tim da nešto nije u redu. Da li to nazivamo robovlasništvom, progonstvom iz raja, erama klasicizma, pesimizmom, evolucijom ili analnom fazom, svejedno je – sve su to samo reakcije različitih istorijskih vokabulara na istu stvar. Teorija zavere takođe pripada ovoj fazi. Ta faza je stanje svesti, činjenično stanje, vrhunac znanja, ali i morala. Naivne slike više nema, ali ima precizne granice između dobra i zla.
c) Treća faza je stupanje u akciju. Nazivaju je i erama romantizma, militarizmom, falusnom fazom, nadahnućem, revolucijom, svetim ratom. Ovde je moral izjednačen sa idealom, ideja pobede zamenjuje strah, a cilj iako još uvek nedostižan, oseća se u vazduhu i opravdava sredstva.
U kojem se dobu od ova četiri danas nalazi srpsko društvo?
Ovde se nećemo baviti imenovanjem svih srpskih talasa kroz istoriju, već ćemo, prateći savremeni talas srpske medijske prošlosti, u njega učitati pomenuti talasasti obrazac.
- Kraj osamdesetih i početak devedesetih početak je boje mraka. Iako je država rasturena, ljudi veruju da je sve u redu, glasaju za Miloševića. Srednja klasa još uvek ne razmišlja puno. Pojavljuje se nacionalizam, koji većini deluje kao prirodni tok ulaska u veću slobodu. Menja se svest, ali slast promene i dalje zasenjuje svest o mogućoj opasnosti.
- Sredina devesedesetih: more ratova i poraza, opšte nezadovoljstvo. Mnogo tribina, mnogo demonstracija. Konstatuje se pesimizam i problem. Ovu fazu odlikuju debate, oklugli stolovi, erudicija, retorika i televizija. Nikad nije bilo gore, ali građanska klasa dignutog nosa i sa distance posmatra preovladavajuće zlo.
- Kraj XX veka i početak novog. Ruši se Milošević, rađa se optimizam, kreće se u akciju, pa potom u lustraciju. Građani su pokrenuti, nemaju više osećanje distance, tu je i osećanje poleta i etike po sebi. Oseća se bolja budućnost, mada na dugom štapu.
- Druga polovina prve decenije XXI veka; ubijen je premijer, splasnula je budnost. Morala više nema, a pravdeni bunt sveden je na inertni govor niskog inteziteta. Sve je prožeto snažnim osećanjem kraja. Kraj, ka kojem hrle i dobri i loši i gornji i donji, jer se granica između njih više ne primećuje. Ali kao i svaka od prethodnih faza i ova nosi svoje junake, kao i svoju unutrašnju dramu.
Junaci četvrte faze postaju oni koji su „samo malo bolji“. Možemo ih bliže opisati ako kažemo „nemoralni, ali sa višim ciljem“. To su oni koji nemaju problem da šuruju sa đavolom, jer znaju da će ga samo tako uništiti. U ovoj fazi dobrota je ta koja je u mimikriji, a ne zloba. To je faza koju možemo nazvati i borbom između dva zla. Oni koji govore da borba između dva zla nema smisla, ili žive u duhu prethodnog doba ili je reč upravo o onima koje treba špijunirati.
Vratimo se sada na klasne odnose srpskog društva i moguće rešenje društvene krize. Rešenje je u prihvatanju igre, ali ne i svesti. Rešenje je u prljavoj igri popularno definisanoj kao „jedno misli, drugo govori, treće radi“. Postupajući na taj način, nećemo biti čisti, ali ćemo, poput jevrejskih menadžera, onima posle potopa omogućiti da to postanu. Živeći u četvrtoj fazi mi možemo da pobedimo zlo, upravo tako što ćemo se u zlo prerušiti. Poput Hemeta, Spigela, Agate Kristi, Bernarda Šoa, Flobera, ali i Makijavelija, Hičkoka i Šabrola.
Naši neprijatelji beže od svoje kože. Pravi je trenutak da mi uđemo u nju i tako je obelodanimo. Tada će shvatiti da je njihova želja za slobodom ignorisanje želja drugih. Biće jasno da je njihov Kami štit od našeg Šekpira. Da je njihov Orvel prepreka za našeg Jaspersa. Da je njihov Kopola izbegavanje našeg Hičkoka. Da je njihov Dostojevski gumica koja briše našeg Flobera. Da totalitarizam ne znači biti posmatran, već ignorisan.
Peščanik 10.10. 2009.
Нема коментара:
Постави коментар