Da li bioskopi propadaju?

                            Odbrana i (poslednji) dani

Prozni citat načet u podnaslovu moramo prekinuti činjenicom da bioskopi na Zapadu ne propadaju! Naprotiv, svake godine procenat na njihovim blagajnama sve je veći.

- Da li je to zato što su bogatiji od nas?

Sigurno, ali zašto su onda ovdašnji bioskopi devedesetih radili, kad smo tada bili siromašniji nego danas?

- Piraterija?

Piraterija postoji od kada postoje digitalni mediji. Od tada je bilo mnogo bioskopskih hitova čiju distribuciju piraterija nije uspela da omete.

- Spora privatizacija?

Privatizacija i nije tako spora, budući da je većina bioskopskih sala već otkupljena. Ishod je, međutim, prestanak rada tih bioskopa!

- Slabo učešće države u kinematografiji i njenoj distribuciji?

Količina para odvojena protekle godine za srpski film verovatno je najveća u proteklih deset ili i više godina!

- Opšta letargija i pasivnost koje vladaju ovdašnjim kriznim, tranzicionim procesima, a koje publiku odvajaju od umetničkih manifestacija?

 Bilo bi to jedno od mogućih opravdanja da ne postoji fenomen festivala, kojih u Srbiji ima kao kafe u Brazilu, a svi su izuzetno posećeni!

- Loš kvalitet filmova?

Na ovo pitanje nemoguće je dati objektivan odgovor, ali procene kritičara nisu takve, pogotovo u odnosu na neke od prethodnih, distributivno uspešnijih godina.

Možemo, dakle, da utvrdimo, na žalost svih sažaljivih i samosažaljivih mislilaca (tipa: „Ah, ta zlatna bioskopska vremena pripadaju prošlosti, to je tako tužno!“) da je odgovor na ovo pitanje vrlo kompleksan. To jest, tiče se niza elemenata koje treba uzeti u obzir da bi se do odgovora došlo. “Složenost“ može biti vrlo nepopularna reč sa stanovišta čiste emocije i fatalističkog poistovećenja s večnim istinama.

S druge strane, tumačenje složenih logičkih sistema podrazumeva određenu energiju, a ona i te kako ume da bude privlačna kad se definiše kroz žanrovski (npr. detektivski) roman, a ni on nije baš da nema svoj biblijski arhetip (Danilo, Josif).

- Gde se nalazi privlačnost velikih dedukcionista i kada ona postaje opšte popularna?

Ona se sastoji iz niza različitih elemenata oblikovanih u celinu. Na indirektan način, komplikatori pojednostavljuju sastavljajući rastavljene događaje, praveći od njih simbole koji gomilu nejasnih elemenata objektivne stvarnosti pretvaraju u jedinstvenu celinu.

Drugim rečima, dok se problem ne reši, proces rešavanja deluje neprivlačno, komplikovano rogobatno i problematično. Deluje, čak, kao sastavni deo problema. Međutim, kada se problem reši, sav teret neprivlačnosti prelazi na stranu prestupnika. Ovim dramskim ritualom interesovanje publike seli se s prestupnika na detektiva, sa zločina na njegovo rešavanje.

- Kakve sve ovo ima veze s bioskopima u Srbiji?

Ima, preko jedne od osobina pomenutog rituala, koja je, doduše, više induktivna nego deduktivna, a glasi: „Dok se ne pronađe ubica, svi su sumnjivi!“. Drugim rečima, oni što se žale na propadanje bioskopa bili bi prvi koje bi Poirot ispitivao.

- Ko su, u stvari, oni koji se žale, zašto se žale i koje rešenje nude da bi se problem rešio!?

Ne treba biti Piorot da bi se pretpostavilo da su za propadanje bioskopa u Srbiji najsumnjivije, niko drugi do – same srpske filmadžije. Ostaje da se pronađe motiv: zašto bi iko svojoj distribuciji kopao rupu? Pa, da počnemo!

Ne živimo u državi u kojoj vladaju zakoni tržišta, već korupcija. Korupcija, pre svega, nije ekonomski, već sociološki pojam. Stoga ćemo rešenje ovog problema potražiti analizom društvenih zakona.

Naime, svako ko se autorski bavi filmom u Srbiji privilegovan je i pripada višoj klasi. Svako ko piše o filmu za bolje novine, časopise, radio i TV emisije pripada toj istoj klasi. Svaki distributer, producent i vlasnik bioskopa takođe. Bez obzira na njihove individualne probleme – jer život u Srbiji je načelno težak – status privilegovanih u zemlji bez pravog tržišta statičniji je nego tamo gde se bazira na zakonima ekonomije.

To je tako jer su posledice ekonomskih promena vidljivije od društvenih, a privilegovani ne žele promenu jer oni imaju više, pa bi više mogli i da izgube. Boriti se za cirkulaciju ekonomskog prometa znači boriti se za mogućnost da svako u toj ekonomiji učestvuje. Jer, ekonomska dobit povećava broj zaposlenih, a to povećanje je neposredna opasnost za statičnu hijerarhiju.

Dakle, kad kažu da im je žao što bioskopi propadaju, oni lažu! Svesno, kada ne žele da se raskrinka njihov motiv; nesvesno, kada potiskuju nesigurnost u koeficijent sopstvene zasluge proporcionalne statusu.

Klasne razlike u Srbiji su nevidljive; one nemaju veze s engleskim kapitalizmom, niti s indijskim kastinstvom. One su skrivene, jer ne počivaju na religioznim, biološkom, kvalitativnim, niti ekonomskim razlikama (bar što se tiče legalnog kapitala). Engleski bogataši žele da se definiše razlika između njih i nižih klasa. Naša viša klasa sakriva svoju visinu. Zato što time sprečava upoređivanje sebe s drugim klasama, kao i potencijalno sabiranje i udruživanje drugih.

Zato je u Srbiji moguće da se neko ko ima više stanova druži s nekim ko živi s roditeljima. Moguće je da asistenti režije budu bogatiji od režisera, moguće je da intelektualca preslišava radnik, a kriminalac policajca. I zato niko ne želi da izazove klasni sukob. Oni koji imaju malo iz straha da i to ne izgube, oni koji nemaju ništa zato što ne vide da je klasa protiv koje treba da se bore tu pored njih, a ne negde na Dedinju. Drugim rečima, niko ne želi sukob s prijateljima!

Viša klasa ovde je isprepletena s nižom (srednjom). Ona se uvukla u nju kroz klubove, kancelarije, detinjstvo i komšiluk. Niža (srednja) njen je nesvesni saučesnik u korupciji, viša je (ne)svesni izrabljivač. Koristeći nižu klasu kao socijalni alibi u situacijama kada im je to potrebno (jer ovde ni najveći bogataši nisu skroz bezbedni), viša klasa će je ignorisati čim prostor za socijalno uzvišenije žurke bude ponovo slobodan.

- Vratimo se na filmadžije – gde su oni u ovom koruptivnom kolu?

Gde drugo nego na žurkama! Šta su drugo festivali nego umetničke žurke? Mesta gde se pobednici društvenih odnosa druže jedni s drugima, a budući da manifestacije traju relativno kratko, ne pružaju mogućnost gubitnicima da uđu u ekipu. A nađe se i nešto para. Festivali su korisni za distributere, dok stari vlasnici bioskopa uzimaju profit od privatizacije. Autori imaju dovoljno dobre honorare, pošto je država (porez građana) platila snimanje filma. Ako im zafali, nadoknadiće to u komunikaciji s reklamnim agencijama (a one zaslužuju poseban tekst).

Zaključak je da novac s blagajni nikome od njih nije preko potreban. Štaviše, novac s redovnog repertoara podrazumevao bi rizik kulturnih promena jer svojom realnom distribucijom, on jedini može da definiše ukus publike. Ali, ovde nikoga ne zanima publika.

- Zašto?

Zato što je publika gubitnik! To su oni s druge strane žurke i s druge strane platna. Ni samu publiku ne zanima publika, jer logično je da svi hoće da budu na žurci, a ne da sede u mraku i gledaju na platnu glumce i glumice s tih istih žurki. Odnos umetničkog dela i publike u Srbiji označava svesni ravnopravni odnos pobednika s gubitnikom, a to opet znači da bi pobednik morao da se žrtvuje. Dosad se takav svetac u sedmoj umetnosti još nije našao!

Naravno da bi svaki filmski stvaralac voleo da snimi hit. Ali, konačan zbir mogućnosti (u odnosu na rizik opštih promena) tera autore u intelektualnu pasivnost, sugerišući im da je bolje biti dobar na žurci nego nepredvidivo pomenut u sutrašnjim novinama

I tako, izbegavajući priznanje da im je dobro, filmadžije lamentiraju nad propašću bioskopa. Kada bi zaista hteli nešto da učine, izjavili bi ili predložili nešto konstruktivno, za promenu. Na primer, da svi bioskopi ne moraju da budu u centru grada.

Pogotovo s obzirom na to da beogradski mostovi češće ne rade nego što rade. Da se radnja većine filmova u Srbiji zbiva na Novom Beogradu. Da Novi Beograd i Zemun imaju stanovnika skoro kao Crna Gora, a nijedan bioskop. Da Banovo brdo, jedina oblast van centra koja je izuzetak, ima dva bioskopa jedan do drugog. Da stari bioskopi propadaju namerno kako bi državni vlasnici podelili plen s novim vlasnicima.

Da klasični bioskopi nisu u modi ni na Zapadu, već se organizuju kao deo porodične kupovine u brzim poslovnim i tržišnim centrima. Da je i dalje jedini privatni bioskop Tuckwood. Da Tuckwood svako veče ima bar dve pune sale! Da se u drugim srpskim gradovima zbiva bog-te-pita-šta!

Sve ove zanimljive činjenice pomalo skreću tezu s one koju nam nameće javnost, postavljajući paranoično pitanje, logički inverzno u odnosu na sadržaj ovog teksta:

- Da li je stvarno istina da bioskopi propadaju?!!!

Septembra 2007. na Novom Beogradu je otvoren Delta Shopping Mall, najveća poslovna investicija u gradu. Multipleks bioskop, kao sastavni deo ove institucije, treba da počne sa radom. Još je zanimljivije da je svečano otvaranje bioskopa predviđeno za veče odmah posle predsedničkih izbora. Tada ćemo videti da li bioskopi propadaju, ili samo filmadžije napreduju na žurkama nadajući se da će neke od njih možda posetiti i predsednik.

Epilog

Naravno, 2008. žurke će i dalje biti u centru, a glavni bioskop biće na Novom Beogradu, na bezbed(nos)nom odstojanju, mnogo daljem i od Centra Sava. Jedina opasnost za bezbedan provod ostaju klošari s Kalemegdana. Ali, predsednik će doći s obezbeđenjem i – sve će nas odbraniti, po ko zna koji poslednji put! Sve dok je Poirot u bioskopu, sa one strane mosta!

- Ali, ko je rekao da Poirot uopšte voli filmove?

Popboks 13.01.2008.