Turn of the century

  

Da li umetnost treba da bude avangardna ili retroaktivna? Da li da bude usmerena ka prošlosti ili okrenuta ka budućnosti? Da li je umetničko delo efektnije kada se bavi novim simboličkim formama ili kada se nadovezuje na tradiciju prethodnih informacija?

Ova večita antinomija primenljiva je i na druge teorijske kategorije kao što su: odnos između kontinuiteta ili diskontinuiteta, evolucije i revolucije i za nas najbitniji, odnos između ratnog i mirnodopskog stanja u društvu. Balkanska teritorija, pružajući obimnu istoriju ratnih iskustava, nameće pitanje - da li su ratna ili možda ipak mirnodopska stanja ona koja ovde označavaju raskid sa prošlošću i obračun sa kontinuitetom i tradicijom? Južnim Slovenima zaista može delovati da su pauze između ovdašnjih ratova dragocenije, originalnije i po formi avangardnije od klasične tradicije oružanih bojeva i njihovih akademskih pozadina. Pošto nas ove 2014 godine čeka jubilej početka Prvog svetskog rata, trenutak je da se pozabavimo estetikom koja je prethodila tom periodu i da se podsetimo kako su se umetnici nekad i sad, odnosili prema ratnom, a kako prema fenomenu civilnog mirnodopskog života. Da li uopšte postoji nešto što možemo nazvati propagandom mirnodopskog stanja? Da li pacifizam u umetnosti postoji i kako on zvuči i izgleda? 

Jedan od najlepših trenutaka 2013 bio je obeležavanje rodjendana Kloda Debisija, na guglu, 22 avgusta. U pitanju je kratki animirani film “gugl dudlera” (možda nova umetnost na pomolu) Lena Honga, pod uticajem slikara Andre Halea, praćen Debisijevom kompizicijom Mesečina (Clair de Lune). Sam Debisi (1962-1918), bez visokog porodičnog porekla i dvorskih zaštitnika, tek je u srednjim godinama doživeo slavu, pa nije stigao u njoj da uživa. Rat je prekinuo njegovu popularnost, a on je preminuo pred sam kraj rata, sahranjen van očiju šire javnosti istog dana kada i većina francuskih žrtava.

Debisi je ipak ostao simbol mirnodopskog vremena. Period bel epok od kraja Pariske komune, pa sve do početka svetskog rata, mnogi smatraju najmirnijim periodom ljudske istorije (1871-1914). Pariz njegovog vremena, posle Buržuaske revolucije, Napoleonovih osvajanja i francusko-pruskog rata, predstavlja prvi duži period ovog grada bez masovnog krvoprolića. U ovom zatišju, razmnožio se pacifistički autorski gen, kojeg čovek više nikad neće zaboraviti, iako će mu tokom vremena više smetati nego što će prijati njegovoj biološkoj sklonosti ka ratobornom prostiranju. 
Još uvek neupotrebljena u svrhu masovne vojne tehnologije, industrija je tada cvetala u pejsažima impresionista. To je bio period pre potopa Titanika, dok građanska kultura još nije stekla pridev-malograđanska, kada je slikanje uličnih detalja bilo isplativije od naručenih portreta, život na trgovima bio inspirativniji nego život na dvorovima, melodijski prelazi bili izraženiji od ritmičke preciznosti, viteški mitovi ustupili mesto činovničkoj kalkulaciji, centralne banke bile u modnom središtu a fabrike predstavljale ostvarenje modernih snova. Sjaj nežnosti, feminiziranosti, provodadžisanja i ogovaranja reflektovan je ovim trenutkom u kojem su pozeri nadjačali naturaliste, slabići pobedili siledžije a plašljivi postali ravnopravni sa hrabrima. Astrologijom davidovske zvezde, sintetički kroj je tih dana nadjačao prirodnu sirovinu, lepi maniri bili zavodljiviji od neobuzdanih strasti, a rukavice gospodina bile viđenije od šake gospodara.

Debisi nije bio romantičar poput Vagnera niti plemenitog vaspitanja poput Šumana, ali njegove kompozicije doprinele su razvoju modernog zvuka koji je i danas ostao jedinstven i uticajan po svojim modulacijama. Koristeći egzotičnu, do tada zaboravljenu pentatonsku skalu i unoseći inovacije u tonalitetu koji nije zasnovan na harmonijskom, već na melodijskom ključu, Debisi, u centru modernističkog pokreta, mlađi od Dvoržaka, savremenik Satija i Malera, prethodnik Ravela, uticao je na izvođače kao što su Igor Stravinski, Bela Bartok i Džordž Geršvin. Preko njih, ovaj uticaj će se proširiti na žanrove buduće popularne muzike kao i na ono što nazivamo orkestarskom filmskom muzikom. Debisijeva muzika je ishodila i u džez, bluz i filmski skor, započevši istoriju svih onih stilova koje povezujemo sa psihodeličnom umetnošću, sa formama koje ne pozivaju na fizičku akciju da bi pokrenule međuljudsku komunikaciju.

Debisijeva muzika priziva vrhunsku nostalgiju za srećnim vremenima. Ali, ona tada nije bila tumačena kao nostalgična muzika. Ona se danas može učiniti kao takva, ali, početkom prošlog veka, ovaj zvuk je upravo prelazio granicu romantičnog sentimenta zacrtanu u devetnaestom veku, projektujući potpuno novu genijalnost u kojoj je biologija prolazne mladosti zamenjena hemijom uživanja u sredovečnosti. Debisijeva muzika, više matematička nego prirodna, više enigmatična nego emocionalna, više melanholična nego sentimentalna, više nežna nego patetična, više ženska nego muška, više inteligentna nego provokativna, simboliše neponovljivost svog trenutka u vremenu. Tačno na granici između magije i religije, razuma i osećajnosti, složenosti i minimalizma, dalekog istoka i centralne Evrope, mola i dura, enterijera i eksterijera, subjektivnog i objektivnog, muzika simbolizma i impresionizma, predstavlja dvostruki smisao čovekovog napredovanja, onog koji jedni shvataju osvajački bukvalno, a drugi autorski kreativno - prvima pripada fizički prostor po običaju, a drugima, simboličko vreme, po uticaju. Tako je i Debisi, sledeći vantelesni obim svog uticaja, prerano napustio svoj fizički prostor, dok će njegova muzika ostati u vremenu kao primenjeni saundtrak budućnosti. A pauze i tonovi koje je u svom kratkom veku zabeležio, možda baš zbog svoje istorijske jedinstvenosti, danas zvuče kao vanvremenski muzički san. La musique, c' est le silence entre les notes.

Posle svetskih ratova, kroz fenomonologiju masovne kulture i principe globalnog marketinga, ratna propaganda postala je opšte mesto umetničke prakse i pop teorije. Većina informacija koje percipiramo kao kulturu okruženja, na neki način je indukovana ratnim uzrocima ili posledicama. Ali ratna estetika dvadesetog veka nije bila isključivo okrenuta ka afirmaciji oružanih sukoba. Nju mužemo naći u predratnim fobijama, posleratnim depresijama, poratnim tragedijama i antiratnim porukama. Ukratko, u istoriji protetsnog aktivizma.  
Da li je moguće živeti u miru i harmoniji? Da li će ljubav pobediti rat? Kada se to pitamo, zvučimo kao naivni idealisti, jurišajući na vetrenjače potrošenim frazama. A šta ako su protesti brojnih antiratnih institucija prošlog veka pogrešno formulisani? Jer čim se za nešto "borimo", mi se odlikujemo osvajačkim motivom jurišanja ka cilju. Ako ne želimo da podražavamo etiku militarizma, ne treba da se borimo ni za jednu vrstu cilja, pogotovo ne za mir. Pacifistički ideal po logici ne može biti ostvaren onda kada ga poput ratnika fizički osvajamo, ali može kad ga se pasivno, poput nekih staraca, prisećamo. Mir ne treba tražiti u neizvesnoj budućnosti, već u izvesnoj prošlosti, ne u idealima sutrašnjice, već u realizmu istorije, u dokazivoj činjenici da se on zaista dogodio na Seni pre sto godina, u središtu talasa Kloda Debisija. I zato, kada već obeležavamo velike jubileje i pompezne godišnjice rođenja i smrti, možda bi bilo prigodnije kada bi svake godine, bez patetike i sentimenta, uz šolju virtualne tečnosti, proslavili Debisijev rodjendan. 

Što se domaćeg izadavaštva tiče, strip Filimon – Brodolomnik sa ostrva A u izdanju Sirijusa, prvo je srpsko izdanje ovog dela iz šezdesetih. Autor stripa Fred, poreklom Grk, saradnik autora Asteriksa Rena Gosinjija, koristi svoju likovnu maštu na poseban način, transponujući je u infatilni svet mladog junaka koji je tako maštovito slobodan i naučno nezasnovan da je teško reći da li uopšte spada u koncept modernog stripa. Filimon je naivan u svojoj neobuzdanoj imaginaciji, u stanju da prekraja mape i putuje vremeplovima pa se pitamo da li je naivnost ovog stila posledica staromodnosti ili progresivnosti? A možda je u pitanju sjaj miroljubivog avanturizma, baš one pasivne akcije, koju možemo da doživimo sedeći u Renoarovom čamcu dok čitamo Debisijevu poruku u boci.

Knjiga Le Korbizjea Putovanje na istok u izdanju Karposa nije jedina njegova knjiga u našim knjižarama. Uz izvanrednu studiju Ka pravoj arhitekturi u izdanju Građevinske knjige, Putovanje na istok, napisano 1911, predstavlja početak prošlog veka iz ugla mladog arhitekte, koji će par decenija kasnije napraviti pravu urbanističku revoluciju. Njegovo istočno, pre svega balkansko putovanje govori o gradovima kao što su: Beč, Budimpešta, Beograd, Istanbul, kritikujući zgrade ovih gradova, kao i već tad prevaziđen uticaj zapadnjačkog neoklasicima na dezorijentisene kulise evropskog istoka. Od Akropolja do Hilandara, Le Korbizje pokušava da pomiri zapadnjačku pomodnost sa istočnom staromodnošću u nečemu što će anticipirati modernu projektantsku ekonomiju, koju danas možemo prepoznati u građevinskim oblicima Novog Beograda.

Festival In Wires(u-žice) u Užicu, ponudio je novu muzičku senzaciju koja stiže iz vanzemaljske prošlosti. Posle originalnog američkog “velikog brata” prošle godine, kraljevi zapadne psihodelične elijenizacije, stigli su u zapadnu Srbiju. Nakon Big Brother and the Holding Company 2012, u Užicu su ove godine svirali niko drugi do legende protestne muzike šezdesetih Jefferson Starship. Pol Kantner glavom i bradom, svirajući pesme Jorme Kaukonena, Grejs Slik i Dejvida Krosbija, započeo je svetsku turneju baš ovim koncertom i pitanjem - ko je ovde pravi Marsovac, predstavnici kuturne politike domaćina ili muzičari, predstavnici kapitalističke ekonomije gostovanja? Zvezdani sjaj relacije između vrhunski potrošenog i vrhunski zarađenog novca srećni pojedinci mogu videti na besplatnom DVD izdanju koncerta.

Tamara fon Štajner, italijanska rediteljka iz Beograda, jedina je autorka koja je dobila dozvolu da snimi unutrašnjost zatvora u Palermu. U dokumentarnom filmu Delikventi, autorka se postupkom observational cinema  bavi odnosom između službenika zatvora i osuđenika koji se u ovom prostoru osećaju poput vrsta u kavezu. Ljudi lišeni slobode, od uplašenih, preko agresivnih do kolebljivih, čine ugrožene korisnike ovog kazneno-popravnog sistema. Sa druge strane, sistem sveštenika i edukatora ovde funkcioniše kao red anđela, nadzirući ove sicilijanske varvare, preobražavajući redove ubica, nasilnika i pedofila koji bi da su rođeni u neko ratobornije vreme, sebe zatekli u slobodnijem prostoru. Gledajući film iz udobnih fotelja, mi, građani sa bezbedne strane zakona, pitamo se da li je ovo film o represiji države nad pojedincima ili film koji nam predočava šta bi se desilo da su ovi robijaši slobodni. Muškarčine bez porodica, ratnici bez plemena, gospodari bez robova, sadisti bez žrtava, čine naš objekat proučavanja, dok ih mi posmatramo kao da smo njihovi vaspitni organi. Da smo naleteli na njih par vekova ranije, verovatno bi oni bili naši feudalni gospodari, a mi bi smo bili njihovi robovi u kavezu.

Film Brajana de Palme, Strast, rimejk poslednjeg filma Alana Kornoa Zločin iz ljubavi, kao dramska celina ne vredi mnogo, ali u njemu postoji baletska sekvenca posvećena Debisijevoj poemi Preludijum za popodne jednog fauna. U ovoj sceni De Palma na kraju svoje karijere, pravi omaž celokupnoj istoriji filmskog stvaralaštva, koja je i nastala negde u vreme ove kompozicije, predstavljajući savršen spoj mašte i tehnike, akcije i statičnosti, univerzalnosti i konkretnosti, bajkovitosti i realizma, kroz audiovizuelni spoj informacija koje se prostiru na prekookensku daljinu, a opet su kamerno intimne i nalaze se tačno ispred očiju i ušiju gledaoca. Možda se u Debisijevom zvuku krije topografska šifra cele istorije sedme umetnosti, koja je uspela da dokaže kako celuloidni cvet može ponekad biti lepši od prirodnog cveta, a umetnički mimezis može biti stvarniji od flore i faune. Taj svet sintetičke lepote, razvio se do neslućenih, danas i do nesuvislih granica. Možda umesto snimanja novih filmova, samo treba projektovati Debisijev film dvadesetog veka u flešu memorije novog milenijuma. Turn of the century.

RTS 2. 2. 1. 1914