Umetnička sloboda u suficitu

Izložba “Mali građanski razgovori u rukavicama” Vladimira Mojsilovića 

Izložba Vladimira Mojsilovića smeštena je u galerijski prostor Narodne banke Srbije. Veza ove postavke sa mestom izlaganja, nije slučajna. Mojsilovića je i ranije zanimao odnos između ekonomsko-političke aktuelnosti i vizuelnih komunikacija. Ova relacija zapravo predstavlja vrstu manirističke zagonetke koja od publike traži odgovor: Da li ove slike predstavljaju društvenu kritiku, političku ironiju ili državnu propagandu?

Ova izložba uključuje nove ali i prethodno izložene radove iz javnih i privatnih kolekcija (Wiener Stadishe, Zepter, Shadow Museum, između ostalih). Na slikama figuriraju poznata bića iz istorije, mitologije, religije i popularne kulture. Likovi Marksa, Šilje, Tesle, Bendžamin Frenklina, Darta Vejdera, nalaze se u Mojsilovićevom asocijativnom sistemu ali istovremeno evociraju generacijsko zajedništvo u prijemu masovnih medijskih informacija. Ipak, ova poetska naivnost poseduje dvostrukost u značenju i nije toliko bezopasna u izrazu kao što na prvi pogled izgleda. Zato je na ovoj postavci Mojsilovićeva uslovna stilska razdraganost obogaćena “muževnijim” tematskim kombinacijama, proširujući autorovo polje egzibicije motivima iz sveta epske fantastike i sredozemne arhi-tipologije.

Mojsilovićeva poetika, smeštena između neo-primitivizma, infatilizma, onirizma i erotizma, samo na prvi pogled može delovati proizvoljno. Kada ovu naraciju „pročitamo“ više nego što dozvolimo da nas zbuni svojim tematskim provokacijama, ona postaje i previše jasna. Reč je o naporu ovog autora da uticaj evropske avangarde iz prošlog veka, resetuje na njen istorijski početak, ka osnovama - klasičnog ekspresionizma. Ove slike nostalgično podsećaju na političku satiričnost Ota Diksa ili materijalističku lucidnost Maksa Bekmana, ukazujući na poreklo modernističkih likovnih pravaca na čijim je krilima većina savremenog umetničkog auditorijuma, akademski sazrevala.

Mojsilovićev retrospektivni fokus podseća na ono globalno ushićenje kada je svet na početku dvadesetog veka, otkrio da sopstvenu intuiciju može da pretvori u umetničko delo. Ali taj istorijski trenutak ishodio je u ratobornu političku reakciju, prekookeansku  mobilizaciju i globalnu umetničku migraciju. Zato i nije slučajno da između ekspresionizma i amerikanizma, između političke levice i desnice, ovde postoji tesna veza. Ta veza je saobraćaj avangardne kulture u prošlom veku, koji je svoju atomsku komunikativnost lančanom reakcijom preneo u prostore većih protestanstkih laboratorija. Baš to i oslikava Mojsilovićeva ironija, usmerena ka simbolima potrošačkog liberalizma, korporativnog kapitalizma, pa i kineskog tranzicionog socijalizma.

Mojsilovićeva narativna maštovitost je naizgled, afektacione prirode. U njoj je po uzoru na ekspresionističku strukturu, unutrašnja drama umetnika pokrenuta ka preoblikovanju spoljnjeg prostora. Ali danas, vek kasnije od utemeljenja ovih narativnih mehanizama, pojam nesvesnog nije toliko pitanje umetničke slobode već više problem društvenog stereotipa. Opasnost od zakašnjenja u avangardi  najavio je Valter Benjamin još na samom početku prošlog veka. Isti Benjamin koji je rekao da je profil slikara koji se bavi modernom umetnošću - savršena neznalica. Sličnim problemom bavio se i Gete u noveli o Vilhelmu Majsteru - šta se dogodi kada ideali umetničke slobode izađu iz mode i kada nikome više nisu potrebni.

Ali Mojsilovićevi simboli nisu u službi umetničke slobode, već prikazuju njegovu (a i našu) opterećenost tuđim umetničkim slobodama, medijskim senzacijama koje smo u toku razvoja spontano usvajali, naviknuti na proizvoljni prijem svakodnevnih društvenih signala. Zato Mojsilovićeve figure ne pripadaju budućnosti već prošlosti proučavanja nesvesnog i stoga nisu deo njegove individualne, već opšte generacijske memorije. A ono što je zaista umetnički njegovo i autorski zaštićeno, nije ništa drugo do sama izložba kojom se ta generacija predstavlja.

Autor nas ovim pita:

Da li je likovna igra koju posmatramo možda prevelik zalogaj za građansku kulturu? Da nije estetska karakterističnost prošlog veka, koju poznajemo kao osnovu savremenog obrazovanja - ratobornija, vulgarnija i opasnija kategorija nego što je na prvi pogled izgledala? Možda se upravo u razbarušenoj kreativnoj spontanosti nalazi problem kulture u prošlom kao i pitanje publike u novom veku? U inherentnoj moći umetničkog subjekta koji, kada je sociološki analiziran, poprima oblike simboličkog nasilja.

Simboličko težište političkih i društvenih revolucija, psihoanalitičke teorije i fenomenologije subjektivnog, nalazilo se u avangardnim talasima minulog veka, u srcu pokreta kao što su nadrealizam, kubizam  egzistencijalizam i mnogi drugi. Svi ovi eksperimenti posedovali su zajednički imenitelj: kreativni libido koji ne razmišlja o spoljnim posledicama svog delovanja. Iako različiti u svom nastanku, ovi umetnički stilovi pronašli su svoje avangardno zakašnjenje i naknadno ishodište u uredničkom programu elitističke Srbije pre rušenja Berlinskog zida. I gle čuda, opet su ishodili u mobilizaciju, ovaj put na kraju istog veka, i to u srcu viteške Metohije,  poslednjem aktivnom feudalnom centru Evrope (Jurgen Habermas).

Za razliku od geštaltovskih predstava o umetniku-elitisti i njegovog „izlivajućeg“ uticaja na auditorijum, Mojsilovića objektivno zanima pojam društvene recepcije i odnosa publike sa sopstvenim autorskim sistemom. Zato je javni razgovor Mojsilovića sa kolegama i kritičarima, koji se paralelno odvijao na internetu dok se ova postavka pripremala, izložen kao njen središnji eksponat, u vidu Fejsbuk monografije. Može se reći da je ova izložba podređena funkciji kataloga.

Ovde je umetnička inspiracija prisutna kao realistični dijalog sa okruženjem a ne kao intuitivni trans koji od gledaoca traži dvostruku ulogu: da bude teorijski analitičan prema onome što je autor praktično postavio, ali i da bude pristrasan, to jest da svaki primećeni narativni problem, protumači kao osobenost autorovog identiteta. Taj dominatorski princip u odnosu stvaraoca, kritike i publike bio je u prošlom veku odomaćen, kao kada u feudalnom sistemu gospodar podrazumeva svoje podanike kao deo fizičkog prostora umesto kao deo istorijskog procesa. Mojsilović razbija ovaj artistički mit, poigravajući se sa njegovim stvaralačkim korenima. Zaključujući da avangardni identitet danas treba da ponese publika novog, a ne umetnik prošlog veka, Mojsilović ne menja svoj ekscentrični stil, ali enigmatičnom fabulom i ilustrovanim procesom razvoja jedne zanimljive likovne, društvene i političke misli, on nam pruža kritičarsku priliku da u zajedničkoj diskusiji raskrinkamo umetnikovu sliku o sebi, da bi zajedničkim opozivom iste slike o sebi, konačno otkrili smisao - izložbe.

Kaliedoskop media 10. 23. 2018. (link)