уторак, 20. новембар 2018.

Nokturno za dvadeseti vek




Nema mira. Obijesni gone mirne. I ne samo obijesni. Mirni dremljive,  dremljivi zaspale....Zaspali možda mrtve?
                                           Mirko Božić

Novi roman Gorana Gocića Poslednja stanica Britanija čini se komplikovanijim od prethodnog romana Tai. Izgleda da piscu nije bilo lako da ispriča svoju istoriju niti da odredi adekvatnu formu za svoj rukopis. Recenzent je u još nezavidnijoj poziciji jer sve to mora da obavi po mogućstvu u nekoliko pasusa. Ovaj prikaz je, naime, tako i započeo, kao klasična recenzija, ali se završio kao neka vrsta nastavka knjige o kojoj govori.                                                                                 
            Iako stilski i tematski zahtevna za čitanje, knjiga Poslednja stanica Britanija, puna formalnih inverzija, sadrži i rešenja za probleme koje je zadala. Ona traži čitalački pristanak, ali pruža i katarzični rastanak, pismeni raskid jedne naporne karmičke veze, izlaz iz emocionalno obavezujućeg sporazuma koji je sa publikom uspostavila. Tankim knjigovezačkim koncem, u poslednjem trenutku, autor izbavlja čitaoca iz Minutaurovog lavirinta u kojem je, gotovo na silu, držao njegovu pažnju.
            Prateći roman u sledu njegovih stilskih transformacija, svoj tekst sam podelio na tri dela: 1. Opisni deo, koji tretira okvir priče i tehnička sredstva kojima se autor služio. 2. Analizu značenja sadržaja, kao i prikaz motiva koji karakterišu kritičku angažovanost dela. 3. Asocijativno tumačenje, u kojem svoju intepretaciju knjige poredim s onim što autor nudi čitaocu u obliku stilske implikacije.
            

           O čemu zapravo govori Poslednja stanica Britanija? To nije lako odgnetnuti. Da bismo to odgovorili, potrebno je reći nešto o njenoj komunikativnosti. Iako ne preza od podilaženja niskim strastima, ova knjiga nije laka za čitanje. Od protestnih tonova upućenih buržuaskom društvu, do infatilnih maštarija inspirisanih otporom nacionalnih manjina prema matici britanskog ostrva, u knjizi ima isuviše vulgarnosti i neprijatnosti da bi mogla da prođe kao lako štivo. Iako objavljena u aktuelnom trenutku emigrantske krize u Evropi, u toku rekapitulacije populizma i neoliberalizma, ovo nije knjiga o Bregzitu niti je politički roman u dnevno-političkom smislu reči.
            Iako su glavni likovi muškarci koji uglavnom pišu jedni o drugima i sebi predstavljaju centar pažnje, ovo nije delo mačoističke epske poetike. I pored opisa boemije, skitničarenja, bestijalnosti i ekcesnih ispada samozvanih umetnika, ovo nije ni bitnički roman. Iako je krcata opisima zakonskih prestupa, ovo nije ni knjiga kriminalističkog žanra. Iako se junaci knjige bave snimanjem eksperimentalnih dokumentaraca i u tome postaju relativno uspešni, i pored mnogih filmskih endnota, ovo nije knjiga o filmu. Iako je koncipirana slično kao Gocićeva studija Endi Vorhol istrategije popa, gde asocijativno opisuje povezanost teme sa istorijom kulture u širem smislu, ovo naravno nije ni teorijska knjiga. Knjiga na početku podseća na atmosferu  kratkih drama Harolda Pintera, pre svih Stanica Viktorija u kojoj je Pinter oštro kritikovao vladavinu Margaret Tačer kao i poziciju emigranata u engleskoj osamdesetih (sudeći po njemu, život u Britaniji tada je bio gori nego u Jugoslaviji). Ali iako se citiraju pisci kao što su Žan Žene i Harold Pinter, njihova politička skandaloznost i formalni egzibicionizam, ovo nije roman šoka niti apsurda. Pa šta je onda?


Karakteri u šamanskom transu


            Vreme događanja radnje romana Poslednja stanica Britanija bar je podjednako važno kao i topos po kom je roman naslovljen. Iako u priči ima više vremenskih tokova, glavna osa zapleta događa se na prelasku iz osamdesetih u devedesete, malo pre i posle rušenja Berlinskog zida, i govori o nekoliko slučajnih prijatelja, evropskih emigranata koje je sudbina dovela sa Kontintenta na Ostrvo, ka zaposedanju jednog skvota (mesta za stanovanje bez vlasničke dozvole) u londonskom predgrađu.
            Likove će povezati još jedan zajednički imenitelj. Iako vrlo različitih obrazovanja i karaktera, amaterski ili ne, oni će strastveno početi da bave konceptualnom vizuelnom umetnošću. Kraj Berlinskog zida uticaće na ceo geopolitički svet. Ali ovi mladi ljudi u procesu sazrevanja, osetiće te posledice na indirektnije i intrigantnije načine. U Poslednjoj stanici Britaniji promeniće se, neprimetno, prvo njihova psihološka, potom društvena, a onda i njihova medijska svest.
            Roman sadrži obilje likova, u fokusu radnje su njih petorica, ali prepiska između glavne dvojice preovlađuje romanom. To su Antonio, sitni kriminalac sa Sicilije u egzistencijalnim problemima i Gordon, mladi pesnik iz Srbije u krizi identiteta. Ovi novotalasni avanturisti, unakrsnim pogledima na sebe i druge, „kubističkim“ tačkama gledišta, opisaće jedno prošlo vreme i sećanje na neku drugu Evropu, koju je savremena kultura izgleda potisnula ka nesvesnom.
            Koristeći za pomenutu dvojicu „ispovednički” stil prvog lica, a za ostale likove prvo lice množine, treće lice jednine i treće lice množine, kolažirajući forme kao što su anegdota, biografija, poezija, proza, teorija i publicistika, opisujući sebe i druge, Gordon Goran (zašto ga londonci zovu Gordon, bolje pročitati u romanu), upoznaće sebe preko drugih, druge preko sebe, sebe sa drugima i sve zajedno sa čitaocima.
            Glavna zamerka romanu je to što razlika između pripovedačkih tehnika dvojice likova napisanih u prvom licu, nije dovoljno podcrtana. Antonio i Gordon, iako likovi različite elokvencije, obiluju jezičkim razlikama, ali takođe i sličnostima. Antonio koristi lajtmotive i kraće rečenice, ali to nije dovoljno da bismo ih jasno razlikovali. Da bi ova dva rukopisa učinio preglednim, pisac je trebalo da ih potpuno stilski razdvoji, da Antoniov rukopis bude toliko suprotan Gordonovom da se to može i grafički primetiti (možda s više onomatopeja, znakova intepunkcije, praznina u tekstu?). Nešto kao razlika između Majakovskog i Pasternaka. Ovako, u već komlikovanoj radnji koja junake čas spaja, čas razdvaja, pratimo njihovo tehničko spajanje i razdvajanje na proizvoljnim mestima, što stvara osećaj asinhroniteta, koji otežava razumevanje priče.
            Pored narativnih prekida koje mogu zbuniti čitoaca i stilskih proizvoljnosti koje ga mogu odvratiti od čitanja, knjiga sadrži funkciju koja može opravdati svaki njen problem i pripovedačku trapavost. U njoj je naime, sve promenljivo. Ona je puna psiholoških, etičkih i estetskih korekcija pa samim tim čini percepciju čitaoca podložnu promenama. U ovoj knjizi pisac je istovremeno i recenzent svog teksta, a čitalac pozvan na njegovu egzegezu. U njoj se menja stil, menja se kvalitet, menja se vreme, menja se karakter, menja se država, menja se gramatika, menja se identitet, menja se jezik, menja se nacija, menja se status svih junaka u radnji.
            Ovaj metamorfni koncept je, poput Ovidijeve istoimene poeme, toliko neuhvatljiv, da izmiče celovitom utisku i svođenju na prost geštalt. Ali ono što ostaje dosledno, to su opisi društvenih pomeranja, sociologija događaja koja pokazuje u vremenu ono što junaci/pisci nisu uspeli u prostoru. Kao što je na početku prošlog veka Valter Benjamin tvrdio da će zablude naših vizija ostvariti memorijski arhiv budućnosti, Gocićeve zablude na kraju tog veka, više nam govore od njegovih uspešnih poentiranja.
                 
               
                 Uvodno, ovaj roman govori o periodu pre Berlinskog zida, u jednoj zemlji na vrhuncu neoliberalne ekonomije, sa emigrantima na vrhuncu hladnoratovske anarhije. Ta istorijska granica zapravo oslikava uspon i pad dvadesetog veka, pa će i roman pokazati različite oscilacije u toku čitalačkog vremena. Između sinema veritea i igranog dokumentarizma otkriva se statusni realizam ovih junaka, koji će vremenom nadmašiti njihove pobunjeničke motive i od njih napraviti kapitaliste svojih sećanja, štedljive skribomane koji ne žele da im se bace stari tekstovi, kao ni stare misli. To pisca Antonija čini svojevrsnim akcionarem, a pisca Gordona, bankarem ovih memorijskih investicija. Antonio daje Gordonu svoj rukopis u zakup, a stranice ove knjige Gordon daje Antoniju na kredit. Njihovi računi će u toku vremena biti ažurirani, potom likvidirani, i na kraju ponovo revidirani.
            Gocić će u toku postupka shvatiti, da se ne nalazi u sredini filma već u središtu literature, u zemlji Šekspira, tamo gde su vizuelni utisci prolazni, a promene između činova presudne. Zato njegovi prvobitni utisci jenjavaju a tekstualna kalkulacija postaje sve obimnija. Ova knjiga možda i nije toliko za čitanje koliko za brojanje: i mnoga poglavlja naslovljena su samo po brojnim pridevima.
                               Glavni motivi prve polovine knjige su Gordonova osvetoljubivost okrenuta prema engleskoj nadmenosti i Antoniov nesputani libido uperen prema tamošnjoj ženskoj telesnosti. Ti motivi, tobož ukorenjeni u autentičnosti njihove prirode, izmeniće mesto u njihovom sistemu vrednosti kako oni svoje ideale bude preusmerili suprotno od ciljeva ka kojima su prvobitno stremili – od carpe diem ka panta rei.
            Iza ovih katarzičnih osećanja pronaći ćemo, pokrivene paučinom, ženske likove, napisane u offu, kao kariku koja nedostaje animalno podstaknutim junacima. Ove Penelope i Antigone, žene emigranata, najveće su žrtve romana, toliko da ih i nema u glavnim ulogama, ima ih samo u snovima, elipsama i sporednoj memoriji, u peripatetičnim akcentima drame, onako kako ih je definisao Aristotel. Ima onog čega u stvari nema, i obrnuto.
            Zato se i Gordonova, u početku omražena Britanija, vaspostavlja kao nepravedno zaboravljeno žensko lice. Tako će i postupci ovih muškaraca, kako devedesete budu zamenile prethodnu deceniju, postati manje obesni a više saosećajni, manje dokumentarni a više realistični, manje predatorski a više humani, manje pinterovski a više dikensovski, manje intuitivni a više diskurzivni, manje anarhični a više liberalni, manje antropocentrični a više heliocentrični, manje elizabetanski a više viktorijanski,  manje u eksperimentalnom filmu, a više u lutkarskom pozorištu.
            Kao u Kafkinom Procesu, ali sa spoznajom da nisu u ulozi glavnog junaka već nasilnih islednika, ovi likovi ne menjaju samo svoj predmet identifikacije, već i predmete opozicije sada traže na drugoj strani. Posle pada Zida, oni zatiču sebe kao potpuno demodirane artiste, samosažaljivo uverene da se nalaze na praznim baterijama svoje mladosti. A zapravo se nalaze u produženoj adolescenciji dvadesetog veka, koji je prvo dizao moral svim svetskim ekstremistima, pa je potom tu moralnu visinu zamrznuo Hladnim ratom.
             Najneutralnija ali i najhladnija od svih, Jugoslavija, federacija Južnih Slovena, bila je primer društva nesvesnog svog kompleksa više vrednosti (dobila je jedinog „Oskara” za film o tome – animirani Surogat Dušana Vukotića). Ni ostali „južnjački” junaci ove knjige nisu bili svesni svog emocionalnog automatizma, svog dobroćudnog nasilja, svoje tolerancije na alkohol, uvereni da nisu tirani već žrtve, da je zavičaj mesto njihove pripadnosti, a London mesto njihovog otuđenja, oni nisu shvatali u kakvom se transu nalaze. Bili su u „šamanskom” transu dvadesetog veka, koji je silom aždaje mobilisao toliko zemaljskih ratnika, da je uspostavio opštu naviku života s visokim ulogom. I taj život je, nekim čudom, kao u srednjevekovnoj romansi, jedno vreme prolazio bez težih posledica.
   Hegelijanac Aleksandar Kožev u knjizi Fenomenologija prava kaže da su „o neravnopravosti robovlasništva poslednji obavešteni robovlasnici”. Tako su i naši junaci poslednji obavešteni o svom gospodarskom rakursu, kao kada krajišnik na konju ne primećuje svog konjušara ili kad jugoslovenski turista ne primećuje mađarskog radnika na pumpi. I tu shvatamo o čemu govori ova knjiga, ona je Gocićeva studija o nasilju, o nasilju jednog veka i njegovom poslednjem nokturnu – iz prve ruke.


Društvena kritika:
Osamdesete kao godine opasnog življenja

            Poput nekog siledžije iz školskog dvorišta, zloduh prošlog veka i dalje plaši globalno društvo svojim istorijskim prisustvom, pa se malo ko usuđuje da prijavi svoj strah i prekvalifikuje ga iz svojstva navike u kategoriju poremećaja. Kao da nema mnogo spremnih da taj vek prebace u novi memorijski folder – kao što je Džojs uradio s devetnaestim ili Puškin s osamnaestim vekom – i da raskrste sa avangardama koje to više nisu. Naprotiv, izgleda da danas ima više autora koji napadaju ekologiju novog nego zagađivače prošlog, pa je Gocićeva Poslednja stanica Britanija redak primer kritike duha, ideologije i kulturnog saobraćaja dvadesetog veka.
            Ovaj roman je reakcija na jedan preafektirani period prošlosti, svedočanstvo da je revoluciju povećane energije u prošlom, zamenila revolucija smanjenog libida u novom veku. Gordon, iako pomalo nalik Uliksu, ipak nije Džojs – ali ni novi vek nije kao prethodni. Kao vek tehnologije interneta, novog društvenog radijusa i komunikacione distance, ovaj vek, fizički gledano, donosi mnogo niže avanturističke ciljeve od prethodnog. Estetski neprivlačan vek, u kome je manje primerno biti bioskopski heroj, a više kablovski detektiv, manje ulični protestant a više digitalni bibliotekar, sadrži „štrebersku revoluciju” koja se vidi samo pod lupom, mišem i mikroskopom. Vek u kome plašljivi ekscentrici, zahvaljujući internetu, konačno mogu da se međusobno razmnožavaju, a da ne plaćaju traumatski ceh socijalizacije s lokalnim atletičarima.
            Frojd je pisao kako je svaka ličnost u sazrevanju sklona da zamrzi ono stanje u kome se prethodno nalazila. Ako ličnost napreduje ka sledećoj fazi razvoja, ona će postajati svesnija bivših prekršaja, pa će prethodno uživanje odjednom shvatati kao kaznu, seksualnost kao silovanje, a gurmanstvo kao kanibalizam. Zato junaci ove knjige ne uživaju u samospoznaji. Ta spoznaja je gorka, jer tek u njoj uviđamo, koliko je nama (njima) sada bolje nego pre. Toliko, da nismo sigurni da li pređašnjeg iskustva treba da se odreknemo, ili pak da nastavimo da živimo u duhu prevaziđenog doba.
            Tako je i Gordonova analna faza u razvoju donosila više uživanja nego sadašnji statusni komfor. I pisac je u dilemi: novi status ili prošla sloboda?  I zato, u većinskom prostoru knjige Poslednja stanica Britanija pobeđuje skvoterska sloboda, ali u manjinskom finišu Gocićev preokret – njegov novi ja, koji se starog seća samo sa nostalgijom. Sadržaj ove knjige tako ispada manje važan od endnota sabranih na kraju knjige, a endnote opet, manje važne od Beleške o autoru gde autor s kraja prevazilazi svoju autentičnost s početka. A onda ponovo u krug – u potrazi za izgubljenim Goranom.
            U jednom poglavlju Poslednje stanice Britanije Gocić piše o svom iskustvu ratnog novinara na frontu devedesetih, na granici Srbiji i Hrvatske. On će tu ispovediti svoje veliko osećanje straha pred minobacačkim granatama koje padaju svuda unaokolo. Na prvi pogled, ovo je predvidiv psihološki opis čoveka koji reaguje na opasne događaje u neposrednoj blizini. Ali u kontekstu celog romana, ovaj opis predstavlja sasvim drugačiju spoznaju. Naime, čitalac uviđa da pisac ovde oseća strah prvi put, a da je do tad osećao samo refleksni, društveno stimulisani bes. Kako to da nije osećao strah dok skvotira s nepoznatim ljudima u stanu bez ključa, gde je borba za opstanak surova, euforičnost nadmašuje bezbednost, a intuicija logiku? Tamo gde se kriminal podrazumeva, a za spontanost bez granica bespogovorno navija? I to ne spada u razlog za paniku, već za zabavu?! U svesti junaka koji nije nikakav prekaljeni ratnik, već mladi pesnik? Zar je potreban rat da bi takav čovek osetio strah? Šta je tek s bezrazložnim strahovima, urbanim fobijama i invidualnim paranojama? Da li sve to spada u luksuz? I kada se tako naprasno i kolektivno izgubila stidljivost? 
            Ako je jedino rat jednak strahu, onda taj rat nema traumatsku već terapeutsku osobenost. Tako nam Gocić, u preokretu knjige, retrospektivno otkriva osamdesete (a ne devedesete) kao godine opasnog življenja. On u stvari, ne ispoveda kako je nasilje teško podnosio, već kako ga je suviše lako trpeo. Kako smo svi svoje i naše nasilje lako podnosili na krilima podignutog morala, ne primetivši žrtve koje se nalaze sa druge strane hladnog zida. Pošto se taj zid srušio, teror nije postao veći, već smo mi teror počeli da podnosimo teže, odnosno da osećamo kako je to biti žrtva.
            I doslovno, nasilje u Jugoslaviji nije počelo, kako bi rekla naša građanska klasa, devedesetih – već na Kosovu, mnogo ranije. U Jugoslaviji u kojoj su partizani, poput vojske Isisa, davali deci vatreno oružje, potom snimali filmove o tome pa ih puštali deci, gde su militantne parade održavane praznično (iako nema rata), protestni mitinzi bili dnevni rutinski čin, marksizam tumačen kao politička praksa, a ne kao ekonomska teorija.
            Pa sve do disidentskih osamdesetih, kada je društvo postalo moćnije od države, medijski kult pokojnog diktatora samo povećavao bipolarnu frustraciju nacije, vesti o Foklandskom ratu dočekane sa seksualnim uzbuđenjem, kontrakultura postala dominatnija od akademskih titula, urbani seksizam se smatrao beneficijom suprotnog pola, umetnost shvatala kao čitanje između redova, muzička prava velikodušno pljačkala (najviše britanskih bendova), sve glasnije žurke postale mesta za fizički snalažljivu inteligenciju (baš taj sloj društvene inteligencije će manje obrazovane sledbenike iz devedesetih kasnije optužiti za ratno huškanje), a publicistička prepiska i književni saloni postali su kategorije za naivne gubitnike i najstaromodnije levičare.
            Sve to nisu bile ratoborne devedesete već ratoborne osamdesete na čijem kraju stoji poetski militarizam svih poratnih generacija: i atomski sleva i atomski sdesna biva sabran namagnetisanim polom Gocićeve generacije. Danas, kada su ovi kriterijumi, ne samo društveno već i pravno izmenjeni, da li se sećamo trenutka kada smo plovili u suprotnom smeru, u smeru Across the Universe, ali u verziji grupe Lajbah.
         
                                           
            Kako je prošli vek ulazio u neoliberalni klimaks, zapravo je i zapadna kultura počela da liči na južnjačku utehu. Zato i scene romana s londonskim pankerima otkrivaju pank pokret kao društvenu promenu u Britaniji, ali s druge strane, kao prirodan nastavak društvenog poretka u Jugoslaviji. To što je Englezima kultura – za nas je priroda. Zato ovo nije knjiga o razlici u mentalitetu, nego o razlici u sanitetu.
            Posebno je važno poglavlje u kojem Gocić piše o avangardnoj grubosti jugoistočnih migranata: Slovena, Balkanaca, katolika i pravoslavaca, čak i preteče domaćih anarho-disidenata Dušana Makavejeva, u odnosu na pristojnost tamošnjeg protestantskog javnog mnjenja. Gocić dovodi u pitanje, ne samo provokativnost već i duhovitost našeg neoprimitivizma, koji usled zasićenja i iscrpljenosti, kao da finoći salonskog zapada danas ustupa ulogu avangardne manjine.
            Možda posle svake nekontrolisane eksponaže, upravo ona modalna jezička lucidnost svojstvena Englezima postaje modernija od „pozitivnog” ludila i „prirodne” želje za širenjem  telesnog uticaja u društvu. Ako je civilizacija posle hladnog rata, iz talasa revolucionarnog uzbuđenja stupila u stanje postkoitusne depresije, onda je logično da težnja za ravnopravnošću danas zamenjuje izvikanost čežnje za slobodom, a profili na mrežama, zahvaljujući svojim kompjuterskim avatarima, pronalaze zaštitu od dejstva oslobođenih nagona i vladavine zakona jačeg.

Medijske asocijacije:
Od komjutera do kompjutera
           
            Svojim memorijskim opozivima, Poslednja stanica Britanija tumači morfološku razliku između sadašnjosti, prošlosti i prošle budućnosti. Taj raskorak zaista iznenađuje, on zbunjuje i samog pisca, toliko da ta drama podeljenog hroničara, postaje i njemu istinski uzbudljiva. Njegove zablude su tolike, da on na kraju shvata da nisu samo njegove, da je krivicu za njih morao da nosi u prošlom, ali ne i u novom veku.
            Teret jedne zadužene države, uobraženog društva, nabeđenih autoriteta, plagijatorskih medija i obesnih, mada ne i krivih, potomaka. Jedine države na svetu koja je promovisala anglosaksonsku kulturu preko generacija koji ne znaju engleski jezik. Države, koju je, ispostaviće se, s razlogom napustio, kao i mnogi nezaposleni mladi ljudi koji su engleski jezik znali bolje od svojih prozapadnih roditelja i moralno podobnijih kolega.
            I kako piše o svojim i tuđim promenama, on ulazi u raspravu sa svojim sećanjima, pa od protagoniste svog života postaje bibliotekar svojih tekstova. Njegov skvot sada deluje samo kao jedan kvadratni metar kojeg će zameniti mnogi brojevi stranica u ovoj knjizi. Što manje bude  disao punim plućima, više će pisati o atmosferskim pritiscima koje je jedva preživeo. Što je fizički pasivniji, biće pacifistički angažovaniji, što duže bude zadržavao dah, to će biti bolji navigator svoje poruke u boci. I kako gube svoje feudalnu orijentizaciju, junaci Poslednje stanice Britanije postaju svesni istorije svog slučaja. Oni, takoreći, nisu više robovi, već slobodni zidari javnog prostora. Njihova usmena zavodljivost biće pisano zavedena, njihova uslovna nezaštićenost biće zaštićena zakonom o autorskim pravima. 
         

Oni će se i mediološki promeniti. Implicitno, roman govori i o uticaju tehnologije na njihovo društvo. Gordon, komjuter, vratiće se u Srbiju i kupiti kompjuter, a Antoniovo podzemlje zameniće njegova sicilijanska zemlja. Ove promene ubrzaće njihovo prisećanje, koje verovatno ne bi bilo dovoljno za knjigu bez pomoći računara.
            Zahvaljujući internetu, sam pojam društvene okoline menja svoje mesto u životu likova. Donedavno, ta okolina je ovim junacima predstavljala ceo svet. Sada se piscu sopstveno okruženje otkriva kao noćna straža između njega i ostatka sveta. Sada prijateljsko ubeđivanje, nekim daljim posmatračima pre može delovati kao reketaško ucenjivanje. Pobuna protiv okruženja, koja je nekada izgledala kao naš inat prema celom svetu, sada deluje kao odbrana tog sveta od napada lokalne grupe pobunjenika, koju lično poznajemo.
            Kontakt na daljinu, baš onaj koji je od Britanije napravio imperiju i pre interneta, omogućio je da rezultati društvenog rada budu pruženi na uvid nepristrasnim svedocima. Ranije smo morali da verujemo prijateljima kada sude o našem statusu, da je za naše dobro kada nas kritikuju, da ne sumnjamo u mudru bliskost onog koji nas kudi ili hvali pred našim očima. Kao u plemenskoj zajednici, teritorijalna uslovljenost ljudi, nemogućnost da napuste jedni druge, omogućavala je istinoljubivost u međusobnom procenjivanju, pa je ono šta se zaista mislilo bilo važnije od onog šta se javno govorilo, a istina o sopstvenom karakteru smatrana dostojanstvenijom od poze kojom želimo da se predstavimo.
            Na vrhuncu tog elitističkog raspoloženja, na beogradskim ulicama osamdesetih, vizuelna pristrasnost nadmašila je literarnu objektivnost. Ko je bolje „video” telepatsku stvarnost, smatrao se društvenim sudijom, inaugurisan kolektivnom promocijom nezvaničnih vrednosti. A te su sudije zapravo bili pojedinci s boljom prostornom orijentacijom, rentijerskim vidokrugom i zauzetim centralnim parkingom. To nije bila perfidna manipulacija lažima, već naprotiv, surova manipulacija istinom o tome ko poseduje društvenu moć1] (dodatak je u donjem delu teksta).
            
        Današnji ditigalni foto-albumi i spomenari, personalno transmitovani ka globalnom saobraćaju, čine i kalifa i šegrta, i kadiju i raju, skupa podložnim proceni, kao kada u Velikom bratu lepo vidimo ko je među ukućanima glavni, ali logično brojimo glasove publike koji tvrde suprotno. Gocić, nekada na periferiji važnosti, kritičkom distancom prevazilazi neizbežnost svog iskustva, pa njegova biografija u Poslednjoj stanici Britaniji nije više igra sudbine, već autorski izbor iz arhivske, da ne kažem ribarske, mreže. I kako je u mogućnosti da bira i bude izabran u odnosu ponude i potražnje saradnika, i kako stilom pisanja prelazi sa superlativa na komparativ, tako se kopernikanskim obrtom približava pravim zvezdama. I zaista, u raspletu romana, od svih otpadnika koje je tamo upoznao, oni statusno ispod čak i njegovog niskog nivoa, postaće uspešniji od svih ostalih likova u knjizi. Toliko uspešni da je njihova stranica na Vikipediji duža od Gocićeve hronike o njima.
            Ova statusna drama, poput Andersonovog Ružnog pačeta, pokazaće svoj naknadni sjaj dok će njeni početni efekti bledeti, nalik Maksvelovoj meri entropije ili Darvinovom principu selekcije. U književnosti, to se zove klasični realizam: papirni govor tržišta, ekonomija pisanog sadržaja, sabrane hartije od vrednosti u kojima taktika pobeđuje ofanzivu, ugovor nadmašuje poverenje, gol u gostima neutrališe prednost domaćina, a scenska mimetika istrajava nad ritualnim plesom svakodnevice. To je famozna literarna javnost u kojoj jezik nije sastavni deo života, već je život sastavni deo jezika. Tamo daleko, gde Britanija jeste poslednja stanica, ali to je stanica - Viktorija.


                                                 


1](Dodatak obeleženom pasusu) 
Za uspostavljanje tog mehanizma uslov je – spontana gužva na teritoriji domaćina. Kao što diktator podstiče ideologiju, vlasnik rente podstiče spontanost, tako domaćin može postati centar pažnje slučajno, odnosno u stanju da uspostavi moć pod širim političkim izgovorom, u ime kolektiva. Naravno, nema svako iste teritorijalne i telesne prednosti, pa zato one i utvrđuju klasne odnose. Antropolozi Rene Žirar i Pjer Klastr tvrde da "igra slučaja" odgovara fizički jačim i prostorno orijentisanijim pojedincima jer spontani pravci kretanja nose najveću verovatnoću da će onog neizbežno situiranijeg zadržati u centru društvene pažnje. Što je više proizvoljnih kretanja u jednom prostoru, izvesno je da će najveći broj pravaca pogleda biti usmeren ka subjektu koji je fizički upadljiviji i teritorijalno utvrđeniji. Kada meteorolog kaže: „Danas je lepo vreme, prošetajte se gradom”, više će od toga profitirati restoran u centru nego onaj na periferiji. Kao što u plemenskom društvu šamanske vizije tobož kontrolišu duhovi predaka a ne sam šaman, pa za plemenski rat nije odgovoran on nego prizvani duh, tako i pozivanje na zajednički interes i opšte dobro, jeste podesno za očuvanje nasleđene hijerarhije i uspostavljanje vlasti. Za svaku osobu je logično da želi da bude u centru pažnje a da to nije tražio, jer tako može da izbegne odgovornost za svoje postupke, a da istovremeno osvoji određeni autoritet i moć. Pored antropologije, i teorija drame nudi povod za ovo razmišljanje, razradom pitanja društvenog centra pažnje. Može se nešto od toga pročitati kod Stanislavskog kao i kod književnog teoretičara, praksisovca Hansa Roberta Jausa. Njegovu knjigu Estetika recepcije sam inače, pozajmio od Gocića, i još mu je nisam vratio.



Povelja (Kraljevo), 18.09. 2018.

Нема коментара:

Постави коментар